Mje­šta­ni se­la Nu­do su­o­če­ni su s broj­nim in­fra­struk­tur­nim pro­ble­mi­ma. Se­lo je od Nik­ši­ća uda­lje­no oko 70 ki­lo­me­ta­ra i u nje­mu tre­nut­no ži­vi oko 90 sta­nov­ni­ka što je sko­ro upo­la ma­nje ne­go pri­je dva­na­est go­di­na. Loš put od mje­snog cen­tra Gra­ho­vo i do­tra­ja­la elek­tro­mre­ža osnov­ni su pro­ble­mi ži­te­lja či­jim za­htje­vi­ma vlast ri­jet­ko iz­la­zi u su­sret. Mje­šta­nin Ni­ko­la Glu­šče­vić ka­že da bi nji­ho­vo ne­za­do­volj­stvo vje­ro­vat­no bi­lo ma­nje da oko 72 od­sto sta­nov­ni­ka u se­lu ne gla­sa za vla­da­ju­ću De­mo­krat­sku par­ti­ju so­ci­ja­li­sta (DPS). On is­ti­če da su na ne­dav­nom „par­tij­skom“ sa­stan­ku u Gra­ho­vu uspje­li da nad­le­žne pri­vo­le da im put ma­lo po­pra­ve, pa je se­o­ska ce­sta za­kr­plje­na i po­sje­če­no je gra­nje ko­je je za­kla­nja­lo pre­gled­nost sa­o­bra­ćaj­ni­ce.
-Na­kon tog sa­stan­ka na par­tij­skom ni­vou po­pra­vi­li su put. Tra­žio sam ta­da, a i na svim pret­hod­nim sa­stan­ci­ma da nam po­sta­ve re­lej za TV sig­nal i za mo­bil­nu te­le­fo­ni­ju, jer da bi­smo us­po­sta­vi­li ve­zu s bi­lo kim mo­ra­mo tr­ča­ti oko ku­će da „uhva­ti­mo“ sig­nal. Ma­lo smo za­bo­ra­vlje­ni, a to ne bi tre­ba­lo ta­ko da bu­de, Nu­do to ne za­slu­žu­je ni po kom osno­vu, pa ni po po­li­tič­kom, ka­zao je Glu­šče­vić.
Mje­šta­ni ni­ka­ko da pri­vo­le pred­stav­ni­ke vla­sti da po­ne­ki sa­sta­nak odr­že u se­lu, ka­ko bi svi ima­li pri­li­ku da ka­žu šta im tre­ba, već se oku­plja­nja tog ti­pa odr­ža­va­ju u Gra­ho­vu. Pam­te da ih je pri­je dvi­je go­di­ne po­sje­tio mi­ni­star Ivan Bra­jo­vić ko­ji im je, ka­zao je Glu­šče­vić, obe­ćao do­sta to­ga.
-Sa­stan­či­mo mi, po­naj­vi­še uoči ne­kih iz­bo­ra, ali u Gra­ho­vu, te­ško im je spu­šta­ti se u na­še se­lo. Bra­jo­vić je­ste do­la­zio i fi­no je pri­čao, obe­ća­vao po­prav­ku pu­ta, za­po­sle­nje za na­šu omla­di­nu i da će mje­šta­ni ko­ji ne­ma­ju pra­vo gla­sa do­bi­ti lič­ne kar­te Cr­ne Go­re. Me­đu­tim, sve to je istog da­na oti­šlo s njim čim je pre­šao Bo­ja­nje br­do, ka­te­go­ri­čan je Glu­šče­vić.
Pra­vo gla­sa, is­ta­kao je on, ne­ma ni nje­go­va su­pru­ga ko­ja je iz jed­nog se­la iz Re­pu­bli­ke Srp­ske, a u bra­ku su 40 go­di­na, a s istim pro­ble­mom su­o­ča­va se još ne­ko­li­ko mje­šta­na.
Glu­šče­vi­ćev sin je gra­đe­vin­ski in­že­njer, ali ne mo­že da na­đe za­pso­le­nje upra­vo zbog pro­ble­ma s dr­ža­vljan­stvom.
-Pri­je tri go­di­ne je za­vr­šio fa­kul­tet i još ne­ma po­sla za nje­ga u mo­joj Cr­noj Go­ri, a ne­ma ni­ko­ga lu­đeg za ovom op­ci­jom i za Cr­nom Go­rom od me­ne. Ra­di u ne­kom re­sto­ra­nu na pri­mor­ju, a ja sam tra­žio od par­ti­je i od lju­di da ga za­po­sle, ima obe­ća­nja, ali su to još uvi­jek sa­mo li­je­pe ri­je­či i ni­šta dru­go, is­ta­kao je Glu­šče­vić.
Pri­pad­nost bi­lo ko­joj ide­o­lo­gi­ji ili po­li­tič­koj op­ci­ji ni­kad ni­je re­me­ti­la slo­gu u se­lu. Bez ob­zi­ra na to ko­ga gla­sa­ju, uvi­jek su jed­ni dru­gi­ma po­ma­ga­li, ali pro­šla vre­me­na su ne­što za čim naj­vi­še ža­le. Svo­je­vre­me­mo uga­še­ne fa­bri­ke, is­pri­čao je Dra­gan Mu­jo Ko­va­če­vić, kao i gra­ni­ce po­sta­vlje­ne na­kon mi­nu­log ra­ta umno­go­me su ote­ža­le ži­vot u tom mje­stu.
-Iz ovog kra­ja je ne­kad oko 120 lju­di pre­ma sa­da­šnjoj Re­pu­bli­ci Srp­skoj od­la­zi­lo na po­sao, i vra­ća­lo se svo­me se­lu i ima­nji­ma, iako su ima­li do­bre pla­te. Svi smo jed­na­ko ži­vje­li i ni­kad ni­ko ni­je po­le­mi­sao o to­me za ko­ga ko gla­sa, ni­ti smo jed­ni dru­ge po tom osno­vu vri­je­đa­li. Ži­vje­li smo, ali je to sa­da sve pro­pa­lo i fa­li nam sve­ga, fa­li nam Jo­sip Broz ko­ji nam je dao ško­le, fa­bri­ke i bol­ni­ce, sma­tra Ko­va­če­vić.
B.Bra­šnjo


Mno­gi bi se vra­ti­li da su uslo­vi bo­lji

Naj­ve­ći broj mje­šta­na se­la Nu­do za­bi­lje­žen je 1948. go­di­ne, ka­da ih je bi­lo 267. Da­nas su u se­lu uglav­nom sta­ri­ji, a ima i mla­đih ko­ji su neo­že­nje­ni i ne­za­po­sle­ni. Svo­je­vre­me­no su se u ovom se­lu mno­gi na­sta­nji­va­li zbog kli­me i mo­guć­no­sti ba­vlje­na vi­no­gra­dar­stvom, pa sa­da u mje­stu ima vi­še od dva­de­set brat­sta­va. Oni ko­ji su odav­no oti­šli, do­la­ze po­vre­me­no, a Je­le­na Bu­la­jić je iz rod­nog mje­sta oti­šla pri­je sko­ro po­la vi­je­ka. Da­nas, ka­da je ste­kla pen­zi­ju u Nje­mač­koj, čest je po­sje­ti­lac rod­nog kra­ja u ko­jem gra­di vi­lu, s na­mje­rom da se vra­ti.
-Uvi­jek sam do­la­zi­la na krat­ko, a ot­kad sam se pen­zi­o­ni­sa­la osta­nem i du­že. Ko­li­ko je rod­no mje­sto li­je­po ve­ći­na od nas shva­ti tek ka­da ode, a sma­tram da bi se mno­gi vra­ti­li da je bo­lji put i da je snab­di­je­va­nje stru­jom ured­ni­je. Fa­le i rad­na mje­sta za omla­di­nu ka­ko bi ima­li mo­guć­nost da na svom ima­nju za­poč­nu ne­što, re­kla je Bu­la­ji­će­va.


Na li­ječ­enje u Tre­bi­nje

Pre­ma ri­je­či­ma mje­šta­ni­na Dra­ga­na Da­bo­vi­ća, zi­mi se do Nu­do­la iz prav­ca Gra­ho­va pre­ko Bo­ja­njeg br­da ne mo­že pro­ći, jer na­me­ti po­ne­kad do­stig­nu vi­si­nu i pre­ko me­tra. Osta­je im al­ter­na­tiv­ni put, ka­zao je on, ali nji­me mo­ra­ju pro­ći kon­tro­lu na čak če­ti­ri gra­nič­na punk­ta, pa je ve­ći­na sta­nov­ni­ka umje­sto za ma­tič­nu op­šti­nu ve­za­na za Tre­bi­nje od ko­jeg su uda­lje­ni oko 25 ki­lo­me­ta­ra. Taj grad im je bli­ži i kad im je po­treb­no li­je­če­nje, ali s ob­zi­rom na to da se ra­di o dru­goj dr­ža­vi sve uslu­ge mo­ra­ju pla­ti­ti.
-Kad mi je su­pru­ga bi­la bo­le­sna, pla­tio sam pre­voz Hit­ne po­mo­ći od Tre­bi­nja do Nik­ši­ća 280 nji­ho­vih ma­ra­ka, a za jed­nu noć ko­ju je pro­ve­la u tre­binj­skoj bol­ni­ci ka­u­ci­ju od 150 eura. Tra­ži­li smo re­fun­da­ci­ju od cr­no­gor­skog Fon­da zdrav­stva, ali nam to do da­nas ni­je vra­će­no. Ne­ka­ko smo pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi, ali se tru­di­mo da op­sta­ne­mo, re­kao je Da­bo­vić.