NIK­ŠIĆ - Sve­šten­stvo Epar­hi­je bu­di­mljan­sko – nik­šić­ke ju­če je u ka­pe­li Sve­tog apo­sto­la Lu­ke u sklo­pu ma­na­stir­skog kom­plek­sa Ko­si­je­re­vo u se­lu Pe­tro­vi­ći kod Nik­ši­ća slu­ži­lo za­u­po­ko­je­nu li­tur­gi­ju i pa­ra­stos po­stra­da­lim pri­pad­ni­ci­ma Banj­sko – vu­če­dol­ske bri­ga­de, kra­ljev­ske voj­ske u otadž­bi­ni, ko­ji su iz­gi­nu­li 22. ok­to­bra 1944. go­di­ne u Gra­ho­vu. Pro­či­ta­na su ime­na svih 106 žr­ta­va ko­ji su to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta stra­da­li na pod­ruč­ju Ba­nja­na, Gra­ho­va, Oput­ne i Nik­šić­ke ru­di­ne, Vi­lu­sa, Tre­pa­ča i Ka­men­ska, a či­je ko­sti su po­hra­nje­ne u po­me­nu­toj ka­pe­li. Svi oni su po­stra­da­li od brat­ske ru­ke, u zlo vri­je­me, bez su­da i bez pre­su­de. Za ne­ko­li­ko sa­ti na po­lju gra­hov­skom bez­bo­žni ko­mu­ni­sti ubi­li su oko 250 ne­du­žnih lju­di, naj­vi­še se­lja­ka, ko­ji ni­ko­me ni­je­su uči­ni­li ni­šta na­žao. Oni su se pre­da­li sma­tra­ju­ći da ni­je­su kri­vi i za­vr­ši­li su u ro­vo­vi­ma gra­hov­skim. Oko 100 ko­sti­ju je iz­va­đe­no i po­hra­nje­no u krip­ti cr­kve Sv. Lu­ke u ma­na­sti­ru Ko­si­je­re­vo.
Slu­že­ći za­u­po­ko­je­nu li­tur­gi­ju otac Mi­o­drag Šu­jo To­do­ro­vić na­gla­sio je da tre­ba da sto­ji­mo u slo­bo­di ko­jom nas je Hri­stos oslo­bo­dio.
-I sve­ta H­ri­sto­va cr­kva to pro­po­vi­je­da i to je nje­na mi­si­ja. I ova da­na­šnja slu­žba bi­la je u du­hu tih ri­je­či Sv. apo­sto­la Pa­vla. U ovom da­na­šnjem je­van­đe­lju pro­či­ta­li smo, iz­me­đu osta­log, ne ra­duj­te se ako vam se du­ho­vi po­ko­ra­va­ju već se ra­dujt­te ako su ime­na va­ša na­pi­sa­na na ne­be­si­ma. Naš Bog ni­je bog mr­tvih ne­go ži­vih. Za­to smo mi da­nas po­mi­nja­li ime­na na­ših dje­do­va, pra­dje­do­va, ota­ca, ku­mo­va, stri­če­va i svih onih ko­ji su no­še­ni mi­šlju i du­hom ovih ri­je­či Sv. apo­sto­la Pa­vla i Hri­sto­vih ri­je­či… Da se ra­du­je­mo sa­mo ako su ime­na na­ša upi­sa­na na ne­be­si­ma, tj. ako is­pu­nja­va­mo ko­sov­ski za­vjet… Za ma­le­na je ovo ze­malj­sko car­stvo, a ne­be­sko uvi­jek i do­vi­je­ka. I taj ko­sov­ski zvjet je­ste u stva­ri Hri­stov za­vjet, ta­ko da svi ovi lju­di ko­ji su po­lo­ži­li ži­vot za vje­ru i oto­ča­stvo zna­li su i na­da­li se da će ime­na nji­ho­va bi­ti upi­sa­na na ne­be­si­ma, a to je ono što osta­je za vječ­nost, jer je na­ša du­ša i naš duh ro­đen za vječ­nost, a ne da bu­de­mo ov­dje uhva­će­ni u sva­ko rop­stvo. Naj­pri­je u ide­o­lo­ško rop­stvo, rop­stvo po­dje­la, a po­tom i u za­blu­dje­le ma­le mi­sli. I za­to, vi­di­te, sva­kim da­nom ovi su lju­di sve ži­vlji. Ma ko­li­ko se ne­kad u ne­kim vre­me­ni­ma tru­di­le od­re­đe­ne ide­o­lo­gi­je da za­mr­znu ta sje­ća­nja, da se ona za­bo­ra­ve, kao i stra­da­nja tih lju­di, ono što je ži­vo ono ži­vi i po­ja­vlju­je se, da­je zna­ke ži­vo­ta… Ta­ko da je ma­lo vi­še vre­me­na tre­ba­lo da to do­đe do nas ko­ji smo ov­dje na ze­mlji, do nji­ho­vih srod­ni­ka, ali hva­la Bo­gu do­šlo je... Mi smo sa­da u jed­noj cr­kvi, s tim što su oni u onoj cr­kvi ko­ja je tor­že­stvu­ju­ća, a mi smo u ovoj cr­kvi ko­ja još ra­tu­je, ko­ja se bo­ri, gdje se na­še du­še bo­re da do­đu u ži­vot vječ­ni. Ne­bo i ze­mlja su jed­na za­jed­ni­ca. Ze­mlja, ako ni­je oso­lje­na so­lju ne­be­skom, on­da je ona mr­tva ze­mlja. A du­ša ko­ja ni­je oso­lje­na ne­be­skom so­lju, ona je mr­tva du­ša. Mi se sje­ća­mo njih i ne sa­mo ra­di njih, već vi­še ra­di nas ko­ji smo ov­dje, da bi­smo i mi kad se upo­ko­ji­mo mo­gli ov­dje da se pre­po­zna­mo po du­hu i na­đe­mo u onoj slo­bo­di ko­jom nas Hri­stos oslo­bo­di, ka­zao je otac Mi­o­drag To­do­ro­vić.
L.N.


Ne­be­sko car­stvo

-Ne za­vr­ša­va se sve ov­dje na ze­mlji, ovo je sa­mo jed­na ma­la čo­vje­ko­va us­put­na sta­ni­ca, pre­ma ži­vo­tu vječ­no­me, gdje tre­ba da ku­pi­mo, za­ra­di­mo ula­zni­cu za ne­be­sko car­stvo. Istin­ska mo­li­tva, mo­li­tva cr­kve i nje­na mi­si­ja je­ste u to­me da se svi spa­si­mo i da do­đe­mo u po­zna­nje isti­ne. Ni­ko­me od nas ni­je to­li­ko otvo­re­no sr­ce, jer smo svi gre­šni, da to vi­di ja­snim oči­ma. Ali to na­slu­ću­je­mo, to slu­ti­mo, za­to ži­vi­mo, ni­kad se ov­dje na ze­mlji ne mi­ri­mo da će­mo pro­pa­sti i za­to ne osu­đu­ju­ći ni­ko­ga, a ra­zu­mi­je­va­ju­ći da sva­ki gri­jeh do­la­zi od na­šeg po­mra­če­nog sr­ca i mi se mo­li­mo ovim mu­če­ni­ci­ma ko­ji su po­stra­da­li da se mo­le Bo­gu za nas. Da što ma­nje gri­je­ha po­ne­se­mo i da što do­stoj­ni­je uđe­mo u car­stvo ne­be­sko, kao što su i oni svo­jom mu­če­nič­kom smr­ću spra­li mno­ge gri­je­he i oslo­bo­di­li ovu ver­ti­ka­lu za nas nji­ho­ve po­tom­ke… Da i mi kad za to do­đe vri­je­me, ako Bog da, uđe­mo u car­stvo ne­be­sko, u car­stvo vječ­no­sti, ka­zao je otac Mi­o­drag To­do­ro­vić.


Rod srp­ski se ne mo­že is­ko­ri­je­ni­ti

Ste­van Vu­ji­čić, je­dan od onih ko­ji su uče­stvo­va­li u ak­ci­ji is­ko­pa­va­nja ko­sti­ju po­stra­da­lih, ka­zao je da su mu­če­nič­ke ko­sti tam­no­va­le vi­še od po­la vi­je­ka i da su, za­hva­lju­ju­ći Bo­gu, po­sta­le sve­te ko­sti.
-Isti­na se ne mo­že za­bo­ra­vi­ti, a rod srp­ski se ne mo­že is­ko­ri­je­ni­ti. Zlo­tvor­ni ko­ji su ne­vi­ne žr­tve ubi­ja­li iz­u­mr­li su, ali du­še nji­ho­ve osta­ju u pa­klu za vi­jek vje­ko­va, dok će du­še onih ko­ji su po­bi­je­ni za­u­vi­jek osta­ti na svje­tlu- ka­zao je Vu­ji­čić.