Upr­kos to­me što su se čla­no­vi če­tr­na­est po­ro­di­ca, lo­šeg ma­te­ri­jal­nog sta­tu­sa, ko­je ži­ve u dvi­je ze­le­ne ba­ra­ke na Ka­pi­nom Po­lju na­da­li da će se za pro­te­klih de­ce­ni­ju i po ili dvi­je nji­ho­vo stam­be­no pi­ta­nje pro­mi­je­ni­ti a uslo­vi ži­vo­ta po­bolj­ša­ti, go­to­vo da po­ma­ka ne­ma. Kro­vo­vi ba­ra­ka pro­ki­šnja­va­ju, pla­fo­ni opa­da­ju, sto­la­ri­ja je is­tru­li­la pa pro­ma­ja fu­ri, a u za­jed­nič­ki ve-ce ne mo­že se ući od ne­pri­jat­nih mi­ri­sa, bu­ba­šva­ba i pa­co­va ko­ji iz­la­ze iz ka­na­li­za­ci­je. Sta­na­ri ba­ra­ka tvr­de da su im je­di­ni po­sje­ti­o­ci in­ka­san­ti, psi lu­ta­li­ce i rad­ni­ci Elek­tro­di­stri­bu­ci­je ko­ji im sva­ko ma­lo ku­ca­ju na vra­ta za is­klju­če­nje stru­je ka­da pre­ma­še li­mit od 200 eura do­zvo­lje­nog du­ga.
U jed­noj od dvi­je ba­ra­ke sta­nu­je sa­mo­hra­na maj­ka Slav­ka Mić­ko­vić, ko­ja se iz pod­sta­na­r­skog ži­vo­ta, ka­ko ka­že, na Ka­pi­no Po­lje do­le­si­la pri­je de­set go­di­na.
- Ka­da sam se do­se­li­la ov­dje kao pri­ma­lac MOP-a bi­la sam za­do­volj­na, jer sam mi­sli­la da sam se spa­si­la jer ne pla­ćam sta­na­ri­nu. Kao rad­nik u mlje­ka­ri „Ni­ka”, gdje sam pro­ve­la 28 go­di­na, ta­da sam pri­ma­la i pla­tu. Sa­da sam bez ika­kvog pri­ma­nja, jer ne­mam ni do­ta­ci­je od 70 eura sa bi­roa. U mlje­ka­ri sam osta­la bez po­sla, kao i sve mo­je ko­le­ge, a uslo­vi ži­vo­ta u „ze­le­nim ba­ra­ka­ma” iz­u­zet­no lo­ši. Krov pro­ki­šnja­va, in­sta­la­ci­je su do­tra­ja­le, a jed­no ku­pa­ti­lo ko­ri­ste tri po­ro­di­ce. Već šest go­di­na če­ka­mo na sa­na­ci­ju kro­va. Ka­da pa­da ki­ša i pri­je ne­go li iza­đe­mo na­po­lje mo­ra­mo u hod­ni­ku ra­ši­ri­ti ki­šo­bran ka­ko ne bismo po­ki­sli. Uza­lud su svi na­ši ape­li po­mo­ći ne­ma niot­ko­ga. Svi nas sa­slu­ša­ju i na to­me se za­vr­ša­va sva­ka pri­ča- kon­sta­tu­je Mić­ko­vi­će­va, i u ime kom­ši­ja na­gla­ša­va da oni ne tra­že luk­suz već sa­mo pri­stoj­ne uslo­ve ži­vo­ta, od­no­sno da se sa­ni­ra krov ka­ko sta­na­ri ne bi mo­ra­li ka­da ki­ša pa­da vo­du sa­ku­plja­ti u la­vo­ri­ma.
- Stra­hu­je­mo od sni­je­ga jer bi ba­ra­ke mo­gle da se uru­še, a gdje će­mo on­da oti­ći. Ho­će li se ta­da na nas ne­ko okre­nu­ti - pi­ta se Mić­ko­vi­će­va.
Njen kom­ši­ja Mom­či­lo Mar­ko­vić ka­že da sa če­tvo­ro­čla­nom po­ro­di­com u ba­ra­kama na Ka­pi­nom Po­lju ži­vi već de­set go­di­na i da se za taj pe­ri­od ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo iz­u­zev elek­tro­in­sta­la­ci­je i bro­ji­la za da­ljin­sko oči­ta­va­nje po­tro­šnje stru­je.
- Če­ti­ri po­ro­di­ce ko­ri­ste je­dan to­a­let i če­ka­mo kao oze­bli sun­ce da se oku­pa­mo ili is­tu­ši­ra­mo. Če­sto ne­ma ni to­ple vo­de. Pet­na­e­stak nas če­ka red ko će pr­vi ući da oba­vi nu­ždu, a iz ka­na­li­za­ci­je iz­la­ze bu­ba­šva­be i pa­co­vi. Užas! Sve­ga što nam ne tre­ba ima­mo, a do­bra nam i te ­ka­ko fa­li. Ape­lo­va­li smo na nad­le­žne, ali sve je uza­dud. Svi su se oglu­ši­li na naš va­paj. Mo­žda je vri­je­me da zar­ži­mo po­moć od predstvni­ka Evrop­ske uni­je i da me­đu­na­rod­na jav­nost bu­de upo­zna­ta sa na­šim na­či­nom ži­vo­ta i vi­de da li je za­i­sta mo­gu­će da u 21. vi­je­ku lju­di ži­ve u ova­kvim uslo­vi­ma - is­ti­če Mar­ko­vić.
U is­toj ba­ra­ci gdje sta­nu­ju Mar­ko­vi­ći je i po­ro­di­ca Mi­le­ne Era­ko­vić ko­ja je, ka­ko ka­že, pri­je če­tr­na­est go­di­na do­spje­la na Ka­pi­no Po­lje.
- Sta­no­va­la sam sa si­nom u cr­kve­noj ku­ći kod Op­šte bol­ni­ce, oda­kle su me ise­li­li ka­da se na toj di­o­ni­ci gra­dio put. Uslo­vi za ži­vot su očaj­ni, ali mo­ra­la sam i ovo pri­hva­ti­ti jer ni­je­sam ima­la gdje dru­go oti­ći. Te­ško je da te­že ne mo­že bi­ti. Če­ti­ri po­ro­di­ce ko­ri­ste je­dan ve-ce. Vo­da se oda­tle ko­ri­sti za ku­pa­nje, ku­va­nje, pra­nje, či­šće­nje. Ne­bro­je­no pu­ta sam se obra­ća­la nad­le­žni­ma u Op­šti­ni Nik­šić ali za 14 go­di­na od ka­ko ži­vim ov­dje ni­ka­da ni­ko ni­je do­šao da vi­di u ka­kvim uslo­vi­ma ži­vi­mo. Pi­sa­la sam i Mi­ni­stra­stvu ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja, ko­je mi je u ne­ko­li­ko na­vra­ta po­mo­glo sa po 300 eura, ali o sa­na­ci­ji obje­ka­ta ni­ko ne vo­di ra­ču­na - ka­že Era­ko­vi­će­va.
U „ze­le­nim ba­ra­ka­ma” na Ka­pi­nom Po­lju već dva­de­set go­di­na ži­vi i Gor­da­na Jo­va­no­vić, ko­ja se pri­sje­ća da je tu do­spje­la kao sa­mo­hra­na maj­ka sa tro­je ma­lo­ljet­ne dje­ce.
- Je­di­no što se pro­mi­je­ni­lo je to što su me kao te­škog bo­le­sni­ka iz sta­ri­je, pr­ve ba­ra­ke pre­se­li­li u ovu gdje su na­vod­no bo­lji uslo­vi za ži­vot. Je­di­no je ve­ća kva­dra­tu­ra jer su dvi­je pro­sto­ri­je, ali su uslo­vi ni­kak­vi. Tu­žno je da nas de­set ko­ri­sti jed­no ku­pa­ti­lo. Ka­da tre­bam po­ći lje­ka­ru ne mo­gu se umi­ti, a da pred vra­ti­ma ku­pa­ti­la ne če­kam red po sat vre­me­na - ka­že Jo­va­no­vi­će­va, i do­da­je da je dok su se dje­ca ško­lo­va­la pri­ma­la ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce, a sa­da je kao ne­spo­sob­na za rad sa in­va­li­di­te­tom pr­ve ka­te­go­ri­je ostva­ri­la pra­vo na oče­vu pen­zi­ju.
- Do­bi­la sam i rje­še­nje o pre­se­lje­nju iz sta­re u ovu ba­ra­ku, sa mo­guć­no­šću pre­se­lje­nja u ne­ke dru­ge pro­sto­ri­je, bo­lje za ži­vot, če­mu se ne na­dam za ži­vo­ta, jer ni za pro­te­klih dva­de­set go­di­na ni­je­sam uspje­la ostva­ri­ti ne­ko bo­lje pra­vo - ka­že Jo­va­no­vi­će­va.
L.N. B. B.


U Op­šti­ni se na­da­ju po­ma­ci­ma

Ka­ko nam je sa­op­šte­no u lo­kal­noj upra­vi, kroz pro­je­kat ure­đe­nja pri­la­za gra­du, u ne­kom sko­ri­jem vre­me­nu ne­sta­će ba­ra­ke na Ka­pi­nom Po­lju i Br­lji, dok još uvi­jek raz­ma­tra­ju si­tu­a­ci­ju ka­da su u pi­ta­nju na­se­lja Zvje­ri­njak i Pi­la­na, jer na tim pod­ruč­ji­ma ži­vi ve­li­ki broj sta­nov­ni­ka.
- Na Ka­pi­nom Po­lju već odav­no ni­je re­kon­stru­i­sa­na ni­jed­na od ba­ra­ka, za­to što je pla­ni­ra­no da iz­vje­stan broj sta­na­ra do­bi­je sta­no­ve i da ti objek­ti bu­du po­ru­šen u sko­ri­je vri­je­me- ka­žu u lo­kal­noj upra­vi.