BI­JE­LO PO­LjE -Si­gur­no u Cr­noj Go­ri ali i okru­že­nju ne po­sto­ji pri­mjer ve­ćih hu­ma­ni­sta od Bje­lo­po­lja­ca Ra­di­vo­ja Ob­ra­do­vi­ća i Mo­mi­ra Đu­ro­vi­ća. Oni su do­sad naj­dra­go­cje­ni­ju teč­nost da­li 182 pu­ta. Iako re­kor­de­ri po hu­ma­no­sti Ob­ra­do­vić i Đu­ro­vić ne­ma­ju po­moć dru­štva. Obo­ji­ca su na evi­den­ci­ji ne­zap­oslenih i je­dva sa svo­jim po­ro­di­ca­ma pre­ži­vlja­va­ju.
Ob­ra­do­vić, ko­ji je sa 141 da­va­njem mo­žda re­kor­der na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je, i ju­če je dao krv i to ka­ko ka­že iz či­sta mi­ra, na­vik­nut na ta­kav ži­vot i od­nos pre­ma oni­ma ko­ji­ma je ova­kav vid po­mo­ći po­tre­ban.
- Ni­sam oti­šao da dam krv ni na či­ji po­ziv. Pro­šlo je ne­ko­li­ko mje­se­ci od­kad ni­je­sam dao krv i već sam po­čeo da bu­dem ner­vo­zan. Jed­no­stav­no sam svra­tio u Slu­žbu tran­sfu­zi­je, legao na kre­vet i na iz­vol­te po­nu­dio svo­ju ru­ku i ve­nu- pri­ča Ob­ra­do­vić.
Da je sreć­ni­je za ta­kvu hu­ma­nost Ob­ra­do­vić bi od dr­ža­ve bio na­gra­đen na pra­vi na­čin, a on se već dvi­je de­ce­ni­je, od ka­da je ostao bez po­sla u gra­đe­vin­skom pred­u­ze­ću ,,Rad­nik”, na­la­zi na evi­den­ci­ji ne­zap­oslenih.
-Na Bi­ro ra­da ne pri­mam ni je­dan je­di­ni cen­t, jer ka­žu da ne is­pu­nja­vam uslo­ve, ta­ko da me dru­štvena za­jed­ni­ca osta­vi­la na cje­di­lu. U ovim mo­jim po­znim go­di­na­ma ni­ko ne­će da me pri­mi na po­sao. Za­to se i sna­la­zim ka­ko znam i umi­jem i ne bi­ram šta da ra­dim. Od­ra­đu­jem sve maj­stor­ske po­slo­ve, te­sar­ske i zi­dar­ske, ali i ko­pam i ka­na­le ako tre­ba, ko­sim i pla­stim … Jer se mo­ra ne­što za­ra­di­ti da pre­hra­nim po­ro­di­cu – ka­že Ob­ra­do­vić, i do­da­je da je sre­ća što ima krov nad gla­vom i da je sa su­pru­gom is­ško­lo­vao če­tvo­ro dje­ce...
-Od dru­štva nik­da ni­šta ni­je­sam do­bio ni po­moć, ni kre­dit, ni stan. Ni­ko me ni­je pi­tao je li mi te­ško, a svi zna­ju da sam do­sad dao ne­ko­li­ko de­se­ti­na li­ta­ra naj­dra­go­cje­ni­je teč­no­sti. Iz­gu­bio sam sva­ku na­du da ću ika­da išta do­bi­ti, ali ne ža­lim. Ka­da do­đe vri­je­me opet ću da­ti krv i ta­ko tri ili če­ti­ri pu­ta go­di­šnje, dok ne is­pu­nim kvo­tu od 150 da­va­nja kr­vi. Po mo­joj ra­ču­ni­ci do­sad sam dao sko­ro 50 li­ta­ra naj­dra­go­cje­ni­je teč­no­sti. To je pro­sječ­na te­ži­na da­na­šnjeg čo­vje­ka, isti­na mr­ša­vog i glad­nog ka­kav sam i ja – za­klju­ču­je Ob­ra­do­vić.
Nje­gov kom­ši­ja i sa­bo­rac po hu­ma­nom za­na­tu Mo­mir Đu­ro­vić krv je dao 41 put i ka­že da je­dva če­ka da bu­de na spi­sku onih ko­ji se mo­gu po­hva­li­ti sa 50 da­va­la­šta­va.
- Da­vao sam krv na do­bro­volj­nim ak­ci­ja­ma i ka­da je ne­ko zvao i tra­žio. U po­sled­njih de­vet da­va­nja sam sam išao u Slu­žbu tran­sfsu­zi­je i dao krv i ta­ko ću ra­di­ti i ubu­du­će- ka­že Đu­ro­vić i na­gla­ša­va da je si­tu­a­ci­ja ka­da je do­bro­volj­no da­va­la­štvo u pi­ta­nju ja­ko te­ška, te da dru­štvo tre­ba pu­no vi­še da ula­že ka­da su u pi­ta­nju do­bro­volj­ni da­va­o­ci.
- U Vun­ku sam 1992. go­di­ne ostao bez po­sla i od ta­da sam na evi­den­ci­ji ne­za­po­sle­nih. Ni­ka­kvih pri­ma­nja ne­mam. Onaj ko je sit ne zna ka­ko je na­ma glad­ni­ma, ali up­kos mo­jim ne­vo­lja­ma znam da da­ju­ći krv dru­go­me do­no­sim sre­ću, a čo­vjek je sre­ćan sa­mo ka­da usre­ći dru­gog. Čo­vje­ku ko­ji je zdrav i vo­da je slat­ka, a bo­le­snom je i med go­rak – na­gla­ša­va Đu­ro­vić.
On is­ti­če da ni­ka­da ne gle­da ko­me da­je krv i da mu to ni­je bit­no. Bit­no je sa­mo da spa­sa­va ne­či­ji ži­vot.
- Sje­ćam se slu­ča­ja ka­da su se u se­lu iz­nad Bi­stri­ce igra­la dva bra­ta Mu­sli­ma­na pi­što­ljem i ra­ne je­dan dru­gog. Ra­dio sam na odr­ža­va­nju ma­ši­na u Vu­nar­skom kom­bi­na­tu i pre­ko raz­gla­sa sam čuo vi­jest da je hit­no po­treb­na krv. Ski­nuo sam rad­ni man­til i bu­kval­no otr­čao do bol­ni­ce. Tr­čao sam pet ki­lo­me­ta­ra i dao krv. Znam da je taj še­sto­go­di­šnji dje­čak spa­sen i da je i da­nas živ i zdrav – ka­zu­je Đu­ro­vić, do­da­ju­ći da ni­ka­da ni­je uzeo ni­šta ka­da je da­vao krv.
- Mi, sta­ri­ji do­bro­volj­ni da­va­o­ci vi­še ne­ma­mo če­mu da se na­da­mo. Ali, dru­štvo tre­ba da ura­di vi­še za ovu mla­dost ako že­li da se mla­di uklju­če u do­bo­ro­volj­no da­va­la­štvo. Naš pri­mjer mla­di­ma ne smi­je da bu­de pre­pre­ka za ula­zak u ovaj hu­ma­ni po­sao. Dru­štvo tre­ba pu­no od­go­vor­ni­je da se od­no­sni pre­ma do­bro­volj­nim da­va­o­ci­ma, od­no­sno hu­ma­ni­je upra­vo ona­ko ka­ko oni to i za­slu­žu­ju- sma­tra­ju Ob­ra­do­vić i Đu­ro­vić.M.N.