Jedan od naj­i­stak­nu­ti­jih sa­vre­me­nih srp­skih pjesnika Zo­ran Bog­nar po­red po­e­zi­je po­sled­njih go­di­na po­sve­ćen je i ured­nič­kom po­slu u iz­da­vač­koj ku­ći „De­re­ta”. To­kom pret­hod­ne go­di­ne ob­ja­vlje­na su mu Iza­bra­na dje­la u se­dam to­mo­va (u iz­da­nju IK „Dra­ga­nić”) po­vo­dom 30 go­di­na ra­da za ko­je je naš sa­go­vor­nik do­bio na­gra­de „Zlat­ni be­o­čug”, „Ko­či­će­vo pe­ro”, „Vas­ko Po­pa”, Na­gra­du ULU­PUDS, kao i na­gra­du za naj­ljep­še knji­ge na pret­hod­nom Be­o­grad­skom saj­mu i na­gra­du „Mi­o­drag Dra­ga­nić”, kao go­di­šnju na­gra­du svog iz­da­va­ča. Tim po­vo­dom Bog­nar je imao i ne­ko­li­ko knji­žev­nih por­tre­ta na re­spek­ta­bil­nim knji­žev­nim su­sre­ti­ma, kao što su Rat­ko­vi­će­ve ve­če­ri po­e­zi­je, Nje­go­še­vi su­sre­ti, Dra­in­če­vi su­sre­ti, Da­ni Ma­ka Di­zda­ra i mno­gim dru­gim knji­žev­nim ve­če­ri­ma i fe­sti­va­li­ma u unu­tra­šnjo­sti i re­gi­o­nu.
– Kroz svo­ju po­e­zi­ju ko­ja je i eks­pre­siv­na i fi­lo­zof­ska i sa­kral­na, na mo­men­te i me­ta­fi­zič­ka, ali pri­je sve­ga an­tro­po­cen­trič­na, pje­vam o No­vom čo­vje­ku ko­ji je ho­mo spi­ri­tu­a­lis, da­kle spoj ras­pje­va­no­sti Zor­be i in­di­vi­du­al­ne svje­sno­sti Bu­de sa sve­o­bu­hvat­nom pre­gled­no­šću gor­dog Ar­gu­sa. An­dre Mal­ro je jed­nom pri­li­kom re­kao da će 21. vi­jek bi­ti vi­jek du­ha ili ga uop­šte ne­će bi­ti. To je i mo­je mi­šlje­nje i mo­glo bi se re­ći je­dan od osnov­nih lajt-mo­ti­va či­ta­ve „Eli­zej­ske tri­lo­gi­je”. Uvje­ren sam da ho­mo sa­pi­ens pro­ži­vlja­va svo­je po­sled­nje tre­nut­ke, što i ni­je ne­ka tra­ge­di­ja, ako vi­di­mo ka­kav svi­jet osta­vlja iza se­be.
● Gdje pro­na­la­zi­te in­spi­ra­ci­ju?
– In­spi­ra­ci­ja je svu­da oko nas... iz­me­đu ilu­zi­ja i alu­zi­ja... u va­zdu­hu, u stva­ri­ma, u sjen­ka­ma.
● Ko­ja je ulo­ga po­e­zi­je da­nas, kod nas i u svi­je­tu?
– U kre­a­tiv­nom či­nu po­e­zi­ja ni­ka­ko ne mo­že da tr­pi, jer uko­li­ko je pat­nja ne­pi­sa­ni za­kon po­e­zi­je on­da je ovo ide­a­lan am­bi­jent za nje­no pi­sa­nje... Ali, ako pri­ča­mo o po­e­zi­ji kroz pri­zmu iz­da­va­štva i nje­nom pla­sma­nu u me­di­ji­ma on­da mo­ram na­po­me­nu­ti da je sta­nje ka­ta­stro­fal­no. Da­nas go­to­vo svi iz­da­va­či u vri­je­me eko­nom­ske kri­ze i ov­dje i u re­gi­o­nu štam­pa­ju ko­mer­ci­jal­ne knji­ge ka­ko bi pre­ži­vje­li, dok u fi­o­ka­ma tr­pe i če­ka­ju ne­ka bo­lja vre­me­na knji­ge iz obla­sti po­e­zi­je, isto­ri­je umjet­no­sti, knji­žev­ne kri­ti­ke, te­o­ri­je i ese­ji­sti­ke. Na­dam se da će se ne­što u naj­sko­ri­je vri­je­me mo­ra­ti pro­mi­je­ni­ti jer bez nje­go­va­nja tih žan­ro­va ne­ma ni ozbil­njih iz­da­va­ča ni ozbilj­ne knji­žev­no­sti.
● Da li je po Va­ma po­e­zi­ja do­volj­no za­stu­plje­na u me­di­ji­ma?
– Na­rav­no da ni­je... U ovom tre­nut­ku re­kao bih da je kom­plet­na knji­žev­na sce­na Sr­bi­je pra­vi ka­ko­fo­nič­ni li­te­rar­ni ga­li­ma­ti­jas gdje se, za­hva­lju­ju­ći ta­blo­id­nom vre­me­nu, po­ja­vi­lo i „uko­ri­je­ni­lo” do­sta pa­ra­li­te­ra­tu­re. No, ne vje­ru­jem da će to bi­ti du­gog da­ha i da ta kva­zi­li­te­ra­tu­ra mo­že da na­u­di i ugro­zi onu pra­vu, istin­sku knji­žev­nost. Vje­ru­jem da će sve usko­ro do­ći na svo­je mje­sto. Da će ta ta­ko­zva­na „knji­žev­na ču­da” ne­sta­ti po­put bla­ta sa ci­pe­la, a da će ona pra­va, zdra­va i uz­vi­še­na ma­te­ri­ja, što istin­ska knji­žev­nost (gdje sva­ka­ko cen­tral­no mje­sto za­u­zi­ma po­e­zi­ja) i je­ste, op­sta­ti i osta­ti za sva vre­me­na.
● Ka­ko ocje­nju­je­te knji­žev­nu kri­ti­ku?
– I knji­žev­ni kri­ti­ča­ri i knji­žev­na kri­ti­ka i da­lje po­sto­je, ali ono če­ga je sve ma­nje to je me­dij­ski pro­stor za knji­žev­nu kri­ti­ku, jer s jed­ne stra­ne mno­ge dnev­ne no­vi­ne vi­še ne­ma­ju kul­tur­ne do­dat­ke, ne­go su pri­bje­gli ta­blo­id­nom no­vi­nar­stvu o če­mu smo pri­ča­li u pret­hod­nom pi­ta­nju, dok se s dru­ge stra­ne mno­gi knji­žev­ni ča­so­pi­si ga­se ili u naj­ma­nju ru­ku iz­la­ze ne­re­dov­no, od­no­sno ka­da mo­gu.
● Ako go­vo­ri­mo o knji­žev­nim uzo­ri­ma, ko­ji su Va­ši?
– Za raz­li­ku od mno­gih na­ših pje­sni­ka ja svo­je uz­o­re ne kri­jem. Od­ra­stao sam na an­glo­sak­son­skoj i hi­spa­no­a­me­rič­koj knji­žev­no­sti, pa sa­mim tim lo­gič­no je što su mo­ji naj­dra­ži pje­sni­ci upra­vo Mer­vin, Vit­men, Eli­ot, Kup­fer­berg, Al­ber­ti, Paz, Bor­hes, Fer­lin­ge­ti i Al­fon­si­na Stor­ni... od ko­jih sam za­i­sta mno­go na­u­čio. Na­rav­no, mo­ja po­e­zi­ja ni­je epi­gon­ska u od­no­su na po­e­zi­ju na­ve­de­nih pje­sni­ka, jer sam joj dao lič­ni pe­čat. Ono što sam pre­u­zeo iz na­ve­de­nih po­e­ti­ka je­ste pre­vas­hod­no eman­ci­po­va­nost na pla­nu je­zi­ka i na pla­nu struk­tu­re i for­me. Sto­ga je mno­gim na­šim knji­žev­nim kri­ti­ča­ri­ma i te­o­re­ti­ča­ri­ma bi­lo od­mah ja­sno da me ne mo­gu po­re­di­ti ni sa jed­nim pje­sni­kom iz na­še ba­šti­ne jer ne pri­pa­dam ni jed­noj kon­ven­ci­o­nal­noj knji­žev­noj „fi­o­ci”.
● Ured­nik ste u re­no­mi­ra­noj iz­da­vač­koj ku­ći „De­re­ta”. Da li Vam ured­nič­ki po­sao od­u­zi­ma vri­je­me ili Vam da­je na­dah­nu­će za pi­sa­nje?
– Iako me ulo­ga ured­ni­ka ve­o­ma tro­ši mo­ram da pri­znam da mi je ve­li­ka čast i za­do­volj­stvo ra­di­ti ovaj „mi­si­o­nar­ski” po­sao za jed­nog od naj­ve­ćih srp­skih iz­da­va­ča u po­sled­njih 25 go­di­na. Ne ka­že se dža­be da je naj­ve­ća pri­vi­le­gi­ja ra­di­ti po­sao ko­ji vo­liš, a ja upra­vo ra­dim ono što naj­vi­še vo­lim, a to je bi­ti po­sred­no ili ne­po­sred­no u knji­žev­no­sti svim svo­jim bi­ćem. Ka­da jed­nog da­na i ne bu­dem vi­še ured­nik mo­ći ću s po­no­som da ka­žem da sam kao ured­nik, iz­me­đu osta­log, pot­pi­sao iza­bra­na dje­la Vi­do­sa­va Ste­va­no­vi­ća, Ste­va­na Pe­ši­ća, Mi­la­na Oklop­dži­ća kao i če­ti­ri knji­ge te­mat­skih pri­po­vje­da­ka („Fra­tar­ske pri­če”, „Pri­če o gra­do­vi­ma”, „Žen­ske pri­če” i „Pri­če o de­ci”) Ive An­dri­ća ko­je su se, po­vo­dom 50 go­di­na od uru­če­nja No­be­lo­ve na­gra­de, za­hva­lju­ju­ći ide­ji Za­du­žbi­ne „Ivo An­drić” po pr­vi put po­ja­vi­le u srp­skoj knji­žev­no­sti…
● U to­ku je Me­đu­na­rod­ni sa­jam knji­ga u Be­o­gra­du. Ko­je su to knji­ge, ,,udar­ni na­slo­vi” ko­ji auto­ri sa ko­ji­ma ,,De­re­ta” ove go­di­ne ra­du­je svo­je či­ta­o­ce?
– U go­di­ni u ko­joj „De­re­ta” obi­lje­ža­va 35 go­di­na po­sto­ja­nja sa 50 no­vih na­slo­va, naj­zna­čaj­ni­ji je sva­ka­ko ro­man „Pju­ri­ti” Džo­na­ta­na Fren­ze­na, po mno­gi­ma naj­zna­čaj­ni­jeg pripovjedača da­na­šnji­ce. Sa­da već mo­že­mo da tvr­di­mo da je „Pju­ri­ti”, uz nje­go­va pret­hod­na dva re­mek-djela „Ko­rek­ci­je” i „Slo­bo­da”, dio tri­lo­gi­je: glav­na te­ma opet je po­ro­di­ca i in­tim­ni pro­ble­mi po­je­din­ca unu­tar nje. Do­bit­nik in­ter­na­ci­o­nal­nog Bu­ke­ra za 2016, ju­žno­ko­rej­ska autor­ka Hang Kang po­sti­gla je ogro­man svjet­ski uspjeh sa ro­ma­nom „Ve­ge­ta­ri­jan­ka”. U pi­ta­nju je ori­gi­nal­ni i naj­bla­že re­če­no šo­kant­ni ro­man o dje­voj­ci ko­ja iz­ne­na­da od­lu­ču­je da une­se ra­di­kal­ne iz­mje­ne u svo­ju is­hra­nu, što će ima­ti ve­li­ke po­slje­di­ce, ka­ko za nju, ta­ko i za nje­nu po­ro­di­cu. „Otvo­re­ni grad” ni­ge­rij­sko-ame­rič­kog pi­sca Te­džua Ko­la mno­gi svr­sta­va­ju u naj­zna­čaj­ni­je ro­ma­ne na­pi­sa­ne na en­gle­skom je­zi­ku u no­vom mi­le­ni­ju­mu. U iz­van­red­nom pre­vo­du Ale­na Be­ši­ća, ovo dje­lo će na­po­kon bi­ti pred­sta­vlje­no i na­šoj pu­bli­ci. To je pri­ča o Nju­jor­ku po­sli­je 11. sep­tem­bra vi­đe­nog kroz vi­zu­ru do­šlja­ka ko­ji se su­o­ča­va sa kse­no­fo­bi­jom, ali i sa sop­stve­nim de­mo­ni­ma iz pro­šlo­sti.
Sva­ka­ko, „De­re­ti­na” knji­žev­no naj­re­le­vant­ni­ja je edi­ci­ja „XX vek”. U njoj su pred­sta­vlje­ni ro­ma­ni iz pret­hod­nog vi­je­ka ko­ji su u svi­je­tu već ka­no­ni­zo­va­ni kao kla­si­ci, ali kod nas ili ni­su do­sad bi­li pre­ve­de­ni, ili ni­su do­bi­li za­slu­že­nu pa­žnju knji­žev­ne kri­ti­ke.
Od ve­li­kih svjet­skih ko­mer­ci­jal­nih hi­to­va „De­re­ta” je ob­ja­vi­la tre­ći dio dis­to­pij­ske epo­pe­je Dmi­tri­ja Glu­hov­skog „Me­tro 2035”, kao i osmi na­sta­vak naj­pro­da­va­ni­je dje­či­je knji­ge na svi­je­tu, a i kod nas „Dnev­nik šo­njav­ka – Lo­ša sre­ća”.Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Pre­ve­de­no dje­lo ve­li­ka­na nor­ve­ške knji­žev­no­sti

– „Sa­tan­tan­go” La­sla Kra­sno­hor­kai već du­že vri­je­me slo­vi za je­dan od naj­bo­ljih mo­der­nih ma­đar­skih ro­ma­na. „Sa­tan­tan­go” je „ro­man če­ka­nja” o bez­i­me­noj ma­đar­skoj va­ro­ši­ci i nje­nim ubo­gim gro­tesk­nim ži­te­lji­ma za­ro­blje­nim u zam­ku sop­stve­ne neo­d­luč­no­sti da na­pu­ste svo­ju usta­ja­lu za­bit i kre­nu u po­tra­gu za bo­ljom bu­duć­no­šću. „Pti­ce” Tar­je­ja Ve­so­sa bi­le su pra­vo ot­kro­ve­nje za srp­skog či­ta­o­ca. Ve­li­kan nor­ve­ške i evrop­ske knji­žev­no­sti, ne­kim ču­dom do sa­da ne­pre­vo­đen kod nas, na­pi­sao je ro­man ko­ji mno­gi svr­sta­va­ju u red sa Ka­mi­je­vim dje­li­ma. „Pti­ce” su ro­man o Ma­ti­su Tu­pa­nu, čo­vje­ku skrom­ne in­te­li­gen­ci­je ko­ji ni­je u sta­nju da se sam bri­ne o se­bi i ko­me u baj­ko­li­kom okru­že­nju nor­ve­škog ostrv­skog pej­za­ža pri­ro­da ot­kri­va taj­ne. „Mar­gi­na­lac” Ro­bert­so­na Dej­vi­sa se sma­tra naj­zna­čaj­ni­jim ka­nad­skim ro­ma­nom svih vre­me­na, a „Mar­gi­na­lac” je nje­gov mag­num opus. Da je ko­jim slu­ča­jem Jung ika­da pi­sao ro­ma­ne, to bi za­si­gur­no bi­lo ne­što na­lik ovom dje­lu. Li­ko­vi od­ra­ža­va­ju ne­ko­li­ko su­štin­skih te­ma, pri­je sve­ga te­mu kri­vi­ce, od­nos iz­me­đu ma­te­ri­ja­li­zma i du­hov­no­sti, kao i tan­ku li­ni­ju iz­me­đu isto­rij­skog i mi­to­lo­škog – kaže Bognar.