Pi­še: Mi­loš Va­sić


Te­le­fo­ni su se – ka­ko se to ka­že u lo­šim no­vi­na­ma – usi­ja­li u po­ne­dje­ljak uve­če. Te­ma je bi­la jed­na je­di­na: pro­vje­ra­va­li su lju­di jed­ni kod dru­gih je­su li glu­pi ili lu­di, kad već ni­su pi­ja­ni, ako ni­su. Tje­ši­li su jed­ni dru­ge da svi ima­ju istu di­le­mu i da mo­ra bi­ti da je o ne­če­mu dru­go­me ri­ječ. Ri­ječ je bi­la – po­ga­đa­te – o još jed­nom iz­ne­nad­nom obra­ća­nju pre­mi­je­ra Vu­či­ća na­ci­ji, u osam uve­če, po za­vr­šet­ku sjed­ni­ce Bi­roa za ko­or­di­na­ci­ju slu­žbi bez­bjed­no­sti. Sjed­ni­ca je tra­ja­la sa­mo je­dan sat, što mo­že da zna­či i da je bi­la ne­po­treb­na. Vid­no uz­bu­đe­ni pre­mi­jer po­ja­vio se u dru­štvu tri go­spo­di­na od ko­jih je je­dan bio tu­ži­lac (za or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal, ako sam do­bro ra­zu­mio). Tom go­spo­di­nu se Vu­čić – pro­tiv­no svo­jim ra­ni­jim na­vi­ka­ma – ne­ko­li­ko pu­ta obra­tio za do­zvo­lu da ne­što ka­že, ne bi li iz­bje­gao kom­pro­mi­to­va­nje po­stu­pa­ka u to­ku. Šte­ta što i ra­ni­je ni­je imao tu­ži­o­ca uz se­be; ta­ko bi se li­šio ne­po­treb­nih ne­pri­jat­no­sti u ko­ji­ma se na­šao vi­še pu­ta na kon­fe­ren­ci­ja­ma za no­vi­na­re: Ko­sma­jac, žan­da­ri, he­li­kop­ter, Sa­va­ma­la itd. Ova no­vost u po­na­ša­nju Alek­san­dra Vu­či­ća, uosta­lom, po­hval­na je; ne­ka na­sta­vi ta­ko.
Što se sa­dr­ža­ja te krat­ke i kon­fu­zne kon­fe­ren­ci­je za no­vi­na­re ti­če, bi­lo je to neo­bič­no zbu­njuju­će za sve; či­ni se i za nje­ga. Po­če­lo je sa uop­šte­nim pri­jet­nja­ma nar­ko-di­le­ri­ma, kre­ta­njem ci­je­ne dro­ge na uli­ci i obe­ća­njem da će „do­bi­ti po gu­bi­ci”; kao da po­li­ci­ja ne­što dru­go ra­di. On­da se oko­mio na ne­i­me­no­va­ne po­li­cij­ske funk­ci­o­ne­re ko­ji pri­ja­telj­skim stra­nim si­la­ma pro­da­ju fleš me­mo­ri­je sa kri­mi­na­li­stič­kim ob­ra­da­ma iz Upra­ve kri­mi­na­li­stič­ke po­li­ci­je – sram ih bi­lo da ih bu­de. Ko­jim stra­nim slu­žba­ma? Svi­ma, a na­ro­či­to jed­noj „agen­ci­ji”; ko­li­ko zna­mo „Agen­ci­ja” (od mi­lja „Kom­pa­ni­ja”) je sa­mo jed­na, osim ako ni­je mi­slio na Austra­li­ju ili Ju­žnu Ko­re­ju ko­je ima­ju agen­ci­je. Ni­ko se ni­je sje­tio da pi­ta ima li to sve ne­ke ve­ze sa ne­dav­nim štu­rim sa­op­šte­njem da je u UKP ot­kri­ven funk­ci­o­ner ko­ji je špi­ju­ni­rao za CIA, ali se po­slije is­po­sta­vi­lo da mo­žda ima, a na pi­ta­nje je li taj „vi­so­ki funk­ci­o­ner” uhap­šen, pre­mi­jer je od­go­vo­rio da tu­ži­la­štvo tek tre­ba da za­tra­ži pri­tvor, a sve će­mo to, uosta­lom, sa­zna­ti na­red­nih mje­se­ci. Kao što smo sa­zna­li i za Sa­va­ma­lu. Za­ni­mlji­vo je da ne­ma po­da­ta­ka o to­me da li je ne­kom ame­rič­kom di­plo­ma­ti uru­čen iz­gon kao per­so­ni non gra­ta; to je ina­če obi­čaj kad se špi­jun­ske afe­re već pro­spu u jav­nost. E, on­da je pre­mi­jer pre­šao na cr­no­gor­ska po­sla: oni ima­ju ma­te­ri­jal­ne do­ka­ze (uni­for­me; ne ka­že se či­je i ka­kve; te­le­fo­ne, ali ne smi­je da ka­že ka­kve, ne da mu tu­ži­lac), za­pli­je­ni­li su 125 hi­lja­da eura, ali ti lju­di o ko­ji­ma je ri­ječ ni­su oni iz Cr­ne Go­re, već ne­ki dru­gi ko­ji su “iz se­kun­de u se­kun­du pra­ti­li kre­ta­nje Mi­la Đu­ka­no­vi­ća”; ne ka­že ko i ka­ko. Ovo­ga pu­ta ni­je po­mi­njao “rav­no­gor­ce iz Zu­bi­nog Po­to­ka” i ta­mo­šnjeg ko­man­di­ra po­li­ci­je Se­lji­ma­ja, kao pro­šli put, ali je upo­tri­je­bio zbir­ni na­ziv „ba­ši­bo­zluk” (ka­že se ba­ši­bo­zuk, tur­ska ne­re­dov­na pje­ša­di­ja). Po­hva­lio se i da na­še slu­žbe zna­ju vi­še od cr­no­gor­skih, što je i lo­gič­no ako je o te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je ri­ječ. Iz sve­ga to­ga ni­smo, ba­rem nas de­se­tak ko­ji smo mi­je­nja­li uti­ske po­ne­djelj­ka, ra­zu­mje­li ama baš ni­šta. Uhva­ti­lo nas je tu­pi­lo od ne­ku­že­nja, ka­ko bi re­kao Ro­bi K. u ,,Fe­ra­lu’’. Šta je ovaj htio da ka­že? Če­mu iz­van­red­na kon­fe­ren­ci­ja za štam­pu, osim što on to vo­li? Šta je uop­šte re­kao? Ni­šta kon­kret­no ni o če­mu, osim o Zo­ra­nu Čič­ku da je „ju­lo­vac” ko­ji ra­di za In­te­li­džens ser­vis (za­mi­sli­te!) i na svom blo­gu pla­si­ra vi­jest da Vu­čić ima ne­ke pa­re na ne­kom švaj­car­skom ra­ču­nu. Vu­čić je re­kao da ne­ma „ni du­ka­ta vi­še” (dva­put) ne­go ra­ni­je; re­kao je da se ne pla­ši ni­ko­ga; da je svje­stan da će nje­ga i to ma­lo po­šte­nih lju­di iz slu­žbi sku­po ko­šta­ti to što su po­šte­ni pa­tri­o­ti, jer da ve­li­ke si­le mr­ze ma­le na­ro­de ko­ji su po­no­sni i po­šte­ni. Bit­no je da se Vu­čić opet iz­vi­kao na ne­i­me­no­va­ne (osim Čič­ka) mr­zi­te­lje Sr­bi­je, nje­ga i nje­go­ve po­ro­di­ce, ali da ga je „baš bri­ga” za njih. To­kom po­po­dne­va, dok je sje­dio sa Slo­ven­ci­ma, po­ni­ža­vao je Ivi­cu Da­či­ća i ne­di­plo­mat­ski ze­zao Mi­ru Ce­ra­ra zbog iz­bje­glič­ke kri­ze: do­šlo im ne­što ma­lo, a oni se za­bri­nu­li, a na­ma pro­šli ono­li­ki pa ni­šta: mu­va na me­đe­da, ha, ha. Osim što ni­smo ni­šta ra­zu­mje­li (mo­žda Zo­ran Či­čak je­ste), po­sta­vlja se pi­ta­nje: da li se mi to „pra­vi­mo ble­sa­vi”, ka­ko pre­mi­jer vo­li da ka­že kad ne po­ve­de tu­ži­o­ca sa so­bom? Od jed­nog pre­mi­je­ra oče­ku­ju se ne­ke osnov­ne stva­ri: da ne na­ja­vlju­je una­pri­ed ko­lo­sal­ne ak­ci­je slu­žbi; da ne obe­ća­va „za ko­ji mje­sec” spek­ta­ku­lar­ne re­zul­ta­te ne­če­ga za šta ni­ko ne zna šta je; da – kad već pri­ča – pri­ča kon­kret­no (ko, ka­ko, ko­ji do­ka­zi, ka­kve uni­for­me, ko­ja kri­vič­na dje­la, či­ji špi­ju­ni; itd). Ta­kvi po­slo­vi pr­vo se oba­ve, pa se on­da obra­ća jav­no­sti sa ja­snim re­zul­ta­ti­ma. U po­ne­dje­ljak uve­če osta­li smo zbu­nje­ni i po­pi­ša­ni: ko je špi­jao Mi­la, a ko UKP? Ako ni­su onih če­tr­na­est iz Spu­ža, ne­go su ne­ki odav­de, ne­ka nam ka­že – kad mu tu­ži­lac bu­de do­zvo­lio, na­rav­no. Ova­ko se osjećamo kao Šte­fi­ca Cvek iz fil­ma „U ra­lja­ma ži­vo­ta” dok joj Ba­ta Ži­vo­ji­no­vić obe­ća­va ka­ko će da je ka­ra. Fa­le mu sa­mo le­o­pard­ske ga­će.
vreme.com