Bje­lo­pa­vli­ći su pri­je ne­ko­li­ko da­na do­bi­li no­vog sta­nov­ni­ka – bje­lo­gla­vog su­pa. Ri­jet­ka pti­ca za na­še pla­ni­ne i rav­ni­ce dom je na­šla na far­mi Dar­ka Jo­vo­vi­ća u Mar­ti­ni­ći­ma. Uko­li­ko nje­gov opo­ra­vak bu­de te­kao po pla­nu kra­jem ove sed­mi­ce on će bi­ti pu­šten u pri­ro­du gdje i pri­pa­da.
A do far­me u Mar­ti­ni­ći­ma ova pti­ca je do­šla za­hva­lju­ju­ći lov­ci­ma iz Pod­go­ri­ce ko­ji su je šu­mi oko Opa­sa­ni­ce, u bli­zi­ni Li­je­ve Ri­je­ke, spa­si­li od si­gur­ne smr­ti. Sup se za­pe­tljao u gra­nje, bio je na iz­ma­ku sna­ga, ali za­hva­lju­ju­ći lov­ci­ma on će i da­lje le­tje­ti. Oni su „su­pa“ pre­da­li Cen­tru za za­šti­tu i pro­u­ča­va­nje pti­ca u Pod­go­ri­ci, a or­ni­to­lo­zi iz ove usta­no­ve su ga zbri­nu­li u Mar­ti­ni­ći­ma.
– Is­cr­plje­nog i dez­o­ri­jen­ti­sa­nog bje­lo­gla­vog su­pa pro­na­šli su lov­ci. Oni su oba­vi­je­sti­li mje­šta­ne a oni nas. Pti­cu smo po pre­u­zi­ma­nju od­ve­li kod ve­te­ri­na­ra gdje je kon­sta­to­va­no da ne­ma po­vre­da, a za­tim smo je pre­ba­ci­li u Mar­ti­ni­će gdje je na opo­rav­ku dok ne bu­de sprem­na za pu­šta­nje na slo­bo­du. Pti­ci smo da­li i ime i to po do­ma­ći­nu ko­ji ga je u Opa­sa­ni­ci ču­vao do na­šeg do­la­ska – ka­že Jo­va­na Ja­nju­še­vić iz Cen­tra za za­šti­tu pti­ca
Ona is­ti­če da je ovo dru­gi slu­čaj da je u Cr­noj Go­ri spa­Sen bje­lo­gla­vi sup. Pr­vi je pri­je vi­še od de­set go­di­na pro­na­đen iz­ne­mo­gao na Pro­kle­ti­ja­ma. I on se opo­ra­vio na far­mi u Mar­ti­ni­ći­ma, a od ta­da ta pti­ca je i sim­bol Fon­da za za­šti­tu gra­blji­vi­ca.
– Ne­ka­da­šnji re­do­van sta­nov­nik ka­njo­na Ci­jev­ne, bje­lo­gla­vi sup ove go­di­ne pri­mi­je­ćen je i iz­nad pod­go­rič­kog br­da Go­ri­ca. To je pr­vi put da se na­kon pu­ne de­ce­ni­je iz­nad glav­no­ga gra­da po­ja­vi­la ova pti­ca. Pod­sje­ti­ću da se to­kom 2004. go­di­ne pet pri­mje­ra­ka ove vr­ste le­ši­na­ra hra­ni­lo na pod­go­rič­koj de­po­ni­ji. Pro­šle go­di­ne u no­vem­bru, bje­lo­gla­vi sup je vi­đen i u Ro­ža­ja­ma, pa se pret­po­sta­vlja da je pri­pad­nik ko­lo­ni­je iz re­zer­va­ta Uvac, što i ni­je neo­bič­na po­ja­va ob­zi­rom da je ra­di­jus kre­ta­nja su­po­va, van se­zo­ne gni­je­žđe­nja, i do 200 km. Pret­po­sta­vlja­mo da je ta­ko i po­sled­nji sup do­šao u Cr­nu Go­ru. Ovaj re­zer­vat na gra­ni­ci Sr­bi­je i Cr­ne Go­re sma­tra se naj­broj­ni­jom ko­lo­ni­jom bje­lo­gla­vih su­po­va u Evro­pi i to za­hva­lju­ju­ći hra­ni­li­štu za gra­blji­vi­ce ko­ja sva­ko­dnev­no ser­vi­si­ra 258 je­din­ki ove vr­ste – po­ja­šnja­va Jo­va­na.
Po nje­nim ri­je­či­ma ova vr­sta je ne­sta­la iz Cr­ne Go­re naj­vje­ro­vat­ni­je zbog ne­do­stat­ka hra­ne, usled sma­nje­nja stoč­nog fon­da, ali ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti ni tro­va­nja. Na­i­me, pri­je če­ti­ri go­di­ne u Bra­to­no­ži­ći­ma je na­stra­da­lo vi­še su­po­va, hra­ne­ći se le­ši­na­ma otro­va­nih vu­ko­va.
– Bje­lo­gla­vi sup po­put osta­lih vr­sta le­ši­na­ra, hra­ni se ugi­nu­lim ži­vo­ti­nja­ma, či­me sma­nju­je mo­guć­nost po­ve­ća­nja bro­ja bak­te­ri­ja ili nji­ho­vih mu­ta­ci­ja ko­je uti­ču na ši­re­nje za­ra­za, te po­ma­že pro­ces raz­grad­nje bi­lo­škog ot­pa­da. U svi­je­tu po­sto­je 23 vr­ste su­po­va, a za­jed­nič­ka im je ka­rak­te­ri­sti­ka da ni­ka­da ne lo­ve pli­jen – ve­li Jo­va­na. I.M.


Ugro­že­na ži­vo­ti­nja

Jo­va­na Ja­nju­še­vić na­gla­ša­va da je bje­lo­gla­vi sup jed­na od naj­u­gro­že­ni­jih pti­ca na svi­je­tu. Čak se pret­po­sta­vlja da će za de­se­tak go­di­na po­lo­vi­na pot­pu­no ne­sta­ti.
– Su­po­vi su de­set­ko­va­ni u Azi­ji, a nji­hov broj dra­stič­no opa­da i u Afri­ci gdje im pri­je­ti pot­pun ne­sta­nak. Glav­ni raz­log to­me je ko­ri­šće­nje di­klo­fe­na­ka u sto­čar­stvu, te je sa­mo u In­di­ji u pe­ri­o­du od 1992. do 2007. go­di­ne broj le­ši­na­ra opao je za 99,9 od­sto. Pad po­sa­de pri­rod­nih či­sta­ča pro­u­zro­ko­vao je na­go­mi­la­va­nje tru­pla mr­tvih ži­vo­ti­nja što je pred­sta­vlja­lo ve­li­ki ri­zik po zdra­vlje lju­di, jer su se na taj na­čin raz­vi­ja­le smr­to­no­sne bo­le­sti, kao što su an­traks, ko­je su se da­lje ši­ri­le vo­dom. Ži­vot­ni vi­jek le­ši­na­ra u pro­sje­ku iz­no­si 18 ali po­je­di­ne vr­ste ži­ve i do 50 go­di­na. Iako su po­zna­ti po oštri­ni vi­da le­ši­na­ri če­sto bi­va­ju žr­tve vje­tr­o­tu­r­bi­na jer za raz­li­ku od po­je­di­nih ptič­jih vr­sta nji­ho­vo vid­no po­lje je mno­go ma­nje. Ma­la po­pu­la­ci­ja le­ši­na­ra ogle­da se i u nji­ho­vom re­pro­duk­tiv­nom ci­klu­su. Po­tom­stvo do­bi­ja­ju jed­nom go­di­šnje i to sve­ga ja­je, a mla­du­nac po­sta­je sa­mo­sta­lan tek na­kon jed­ne go­di­ne – za­klju­ču­je Jo­va­na.