KO­LA­ŠIN – Na pro­sto­ru op­šti­ne Kol­šin ra­de sa­mo tri se­o­ske am­bu­lan­te – u Ba­ra­ma Kralj­skim, Dra­go­vi­ća Po­lju i Ma­na­sti­ru Mo­ra­ča, gdje jed­nom ne­djelj­no or­di­ni­ra lje­kar op­šte prak­se bez me­di­cin­skog teh­ni­ča­ra. Mje­šta­ni se­la su sto­ga pri­nu­đe­ni da idu do Ko­la­ši­na ka­ko bi pri­mi­li te­ra­pi­ju. Za mno­ge od njih, po­go­to­vo one sta­re ko­ji ne­ma­ju pre­voz, to pred­stva­lja ve­li­ki pro­blem i ogro­man tro­šak. Ipak, sve to se ne­ka­ko i mo­že or­ga­ni­zo­va­ti lje­ti, ali mu­ke na­sta­ju ka­da do­đe zi­ma i na­pa­da sni­jeg. Ta­da su se­la od­sje­če­na od gra­da, a upra­vo sta­ri i bo­le­sni su oni ko­ji naj­vi­še is­pa­šta­ju.
Se­kre­tar ko­la­šin­skog Cr­ve­nog kr­sta Mi­lan Mar­ko­vić, ko­ji je ve­o­ma do­bro upo­znat sa si­tu­a­ci­jom na se­o­skom pod­ruč­ju, ka­že da je naj­ve­ći pro­blem što su u se­li­ma pre­te­žno sta­rač­ka dom­ćin­stva, pa oni te­ško mo­gu po­mo­ći jed­ni dru­gi­ma kao kom­ši­ja kom­ši­ji.
– Pu­te­vi ne­pri­o­hod­ni, a lju­di ne­moć­ni. Zbog jed­ne ku­ti­je lje­ko­va u ovim da­ni­ma ka­da ha­ra­ju vi­ru­si, sta­ri bo­lu­ju po 15 do 20 da­na dok ih bo­lest to­li­ko ne is­cr­pi da on­da ne mo­gu ni na mo­tor­ne san­ke da sjed­nu – ka­že Mar­ko­vić za „Dan” do­da­ju­ći da ne že­li ni­kog da kri­ti­ku­je, ali is­ti­če „na se­lu vi­še ne da se ne mo­že ži­vje­ti, već se ne mo­že do­sto­jan­stve­no ni umri­je­ti”.
– Ovih da­na su u Lje­vi­šti­ma čo­vje­ka ko­ji je umro u Pod­go­ri­ci no­si­li kao i pri­je 50 go­di­na. No­si­la, pa na smje­nu. Put ni­je oči­šćen, če­ka­li su da či­stač od­ra­di po­sao i na kra­ju su bu­kval­no po mra­ku čo­vje­ka sa­hra­ni­li. Ja ih pi­tam što se ne­ko­me ne ža­le, što ne po­zo­vu no­vi­na­re, a oni mi od­go­vo­ra­ju „šta se ima­mo mi ži­vi ža­lit, kad za mr­tvog ni­je­su htje­li put oči­sti­ti” – pri­ča Mar­ko­vić i pi­ta se ka­kva je to mu­ka da se ne mo­že oči­sti­ti 50 cen­ti­me­ta­ra sni­je­ga.
– Ra­zu­mi­jem ne­pri­li­ke ka­da sni­je­ga ima dva i vi­še me­ta­ra, ali ovo ne mo­gu ni­ka­ko ra­zu­mje­ti. Ni­ko ne­će ni sto me­ta­ra pje­ške. Ako mo­gu iz auta da pru­že po­moć, mo­gu, ako ne, ni­ko­me ni­šta. Oda­lji­li su se lju­di od svo­jih iskon­skih po­tre­ba. Mo­ra­mo ma­lo vi­še da da­mo se­be u sve­mu što ra­di­mo. Ne­će dok­to­ru ni­šta bi­ti da obu­je či­zme i zga­zi ma­lo sni­je­ga – po­ru­ču­je Mar­ko­vić.
On na­gla­ša­va da je kol­šin­ski Cr­ve­ni krst u po­sled­njih de­set da­na imao pet ak­ci­ja po­mo­ći i spa­sa­va­nja sat­nov­ni­ka sa se­o­skog pod­ru­či­ja, što sa­mi, što u sa­rad­nji sa dru­gim in­sti­tu­ci­ja­ma.
– Mo­ra­mo bi­ti lju­di i do­bro će se do­brim vra­ti­ti – is­ti­če Mar­ko­vić.
Di­rek­to­ri­ca ko­la­šin­skog Do­ma za­dra­vlja Dra­gi­ca Po­po­vić ka­že da je op­šti­na po­di­je­lje­na na 19 mje­snih za­jed­ni­ca, što pred­sta­vlja kom­plek­san i za­htje­van po­sao, po­seb­no u zim­skim uslo­vi­ma.
– Ta­mo gdje ne or­di­ni­ra­ju lje­ka­ri u se­o­skim am­bu­lan­ta­ma sti­že pa­tro­na­ža. Me­di­cin­sko oso­blje je če­sto to­kom ne­vre­me­na zi­mi do­vo­di­lo u opa­snost i se­be i vo­za­če tru­de­ći se da od­go­vo­ri na po­ziv iz ne­kog za­ve­ja­nag se­la – is­ti­če Po­po­vi­će­va, do­da­ju­ći da ova zdrav­stve­na usta­no­va u okvi­ru ras­po­lo­ži­vih nov­ča­nih i dru­gih mo­guć­no­sti či­ni sve što je u nje­noj mo­ći da iza­đe u su­sret za­htje­vi­ma i po­tre­ba­ma pa­ci­je­na­ta na ci­je­loj te­ri­to­ri­ji op­šti­ne.
Iz ko­la­šin­skog Ko­mu­nal­nog pred­u­ze­ća je već sa­op­šte­no da oni či­ste po pro­gra­mu, ali da za uda­lje­na se­la če­ka­ju „ze­le­no svje­tlo“ iz Op­šti­ne tj. da lo­kal­na upra­va iz­da na­log da se ide pre­ma od­re­đe­nim uda­lje­nim se­li­ma, a ne­ka su čak i do 40 km uda­lje­na od Ko­la­ši­na.
I ako bi ko­mu­nal­ci ili pri­vat­ne ma­ši­ne us­pi­je­li da oči­ste pri­stup­ni put do sva­kog se­la, te­ško je vje­ro­va­ti da bi pu­te­vi kroz se­la mo­gli da se oči­ste iz pro­stog raz­lo­ga jer se nji­ma ni lje­ti ne mo­že sa­o­bra­ća­ti nor­ma­lo, a ne po sni­je­gu.
J.Šće­pa­no­vić

Vra­nje­šti­ča­ne zdrav­stve­na
za­šti­ta
„pa­pre­no” ko­šta

U se­lu Vra­nje­šti­ca, do ko­jeg su pu­te­vi ve­ći dio zi­me ne­pro­hod­ni, ma­lo­broj­ni mje­šta­ni, ko­ji ne­ma­ju gdje da odu, mu­ku mu­če da stig­nu do gra­da i lje­ka­ra. Ci­je­na vo­žnje tak­si te­ren­skim vo­zi­li­ma do tog di­je­la op­šti­ne je oko 40 eura u jed­nom prav­cu, pa ka­žu da njih zdrav­stve­na za­šti­ta „pa­pre­no“ ko­šta. Po­red to­ga, i ako na­ru­če te­ren­sko vo­zi­lo, ono ih če­ka na ula­zu u se­lo jer se da­lje ne mo­že pro­ći.