Gu­bi­tak rad­nog mje­sta i ne­mo­guć­nost no­vog za­po­sle­nja sve su če­šći raz­lo­zi zbog ko­jih se broj­ni Nik­ši­ća­ni od­lu­ču­ju da po­ku­ca­ju na vra­ta ra­znih in­sti­tu­ci­ja ka­ko bi se­bi i svo­jim po­ro­di­ca­ma obez­bi­je­di­li sa­mo osnov­no – pre­hra­nji­va­nje. Pre­ma zva­nič­nim po­da­ci­ma re­sor­nog mi­ni­star­stva, u ovoj go­di­ni broj ko­ri­sni­ka ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce (MOP) sa te­ri­to­ri­je op­šti­ne Nik­šić pre­ko lo­kal­nog Cen­tra za so­ci­jal­ni rad bio je 1.256, što je za 32 ma­nje u od­no­su na de­cem­bar pro­šle go­di­ne. Me­đu­tim, zva­nič­na sta­ti­sti­ka, pre­ma ri­je­či­ma na­ših sa­go­vor­ni­ka, ipak ne od­go­va­ra stvar­nom sta­nju u gra­du, gdje je sve ve­ći broj onih ko­ji tra­že raz­ne vr­ste po­mo­ći. Zbog oči­gled­no te­ške eko­nom­ske si­tu­a­ci­je u gra­du pod Tre­bje­som, gru­pa gra­đa­na Al­ter­na­ti­va dvi­je go­di­ne je svo­je ne­za­do­volj­stvo iz­ra­ža­va­la mir­nim pro­te­stom is­pred zgra­de Op­šti­ne, ali su u to­me osta­li usa­mlje­ni, bez po­dr­ške gra­đa­na i re­ak­ci­je nad­le­žnih. Ve­sko Pe­jak, ko­or­di­na­tor Ale­ter­na­ti­ve ko­ja je pre­ra­sla u po­li­tič­ku par­ti­ju, sma­tra da će se broj so­ci­jal­nih slu­ča­je­va po­ste­pe­no po­ve­ća­va­ti, jer je sve ve­ći broj onih ko­ji su na evi­den­ci­ji ne­za­po­sle­nih, ili su osta­li bez po­sla.
– Ogro­man broj mla­dih lju­di ži­vi od pen­zi­je ro­di­te­lja, ne­ma­ju po­sao, pa nji­ho­va eg­zi­sten­ci­ja za­vi­si od zdra­vlja (ži­vo­ta) ro­di­te­lja. Tra­ge­di­ja je da ne­ki od njih ima­ju po 30 ili 40 go­di­na, a ne­ma­ju rad­nog sta­ža i ni­ka­kve iz­gle­de da će na­ći ne­ki po­sao. Sve su to po­ten­ci­jal­ni so­ci­jal­ni slu­ča­je­vi u ne­koj bli­skoj bu­duć­no­sti – sma­tra Pe­jak i do­da­je da je mno­go onih ko­ji su u te­škoj ma­te­ri­jal­noj si­tu­a­ci­ji, a ne­ma­ju ni do­volj­no obra­zo­va­nja ni po­zna­va­nja svo­jih pra­va da bi po­ku­ša­li pre­ko in­sti­tu­ci­ja ostva­ri­ti ono što ih sle­du­je po va­že­ćim za­ko­ni­ma. Al­ter­na­ti­va je, is­ta­kao je Pe­jak, od svog osni­va­nja po­mo­gla broj­nim u tom do­me­nu, ali jed­no­krat­ne so­ci­jal­ne po­mo­ći od 150 do 200 eura ne rje­ša­va­ju pro­ble­me. Je­di­ni na­čin da se po­mog­ne onim ko­ji su u ve­li­koj ne­vo­lji je otva­ra­nje na­rod­ne ku­hi­nje, što Al­ter­na­ti­va i za­go­va­ra u Nik­ši­ću.
– Na tu te­mu smo već ima­li raz­go­vo­re sa broj­nim pri­vat­ni­ci­ma, te i za­in­te­re­so­va­nim do­na­to­ri­ma. Pro­blem je što te jav­ne ku­hi­nje mo­ra­ju ima­ti kon­stant­no fi­nan­si­ra­nje da bi bi­le odr­ži­ve. Ne mo­že se glad­ni­ma re­ći da­nas ne­ma ruč­ka, ali će mo­žda bi­ti sle­de­ćeg če­tvrt­ka ili pet­ka. Tim se gu­bi smi­sao pro­jek­ta, a je­di­no dr­ža­va mo­že ga­ran­to­va­ti kon­ti­nu­i­tet u fi­nan­si­ra­nju. Mi ima­mo pro­je­kat, a mo­gli bi­smo sre­di­ti i obje­kat, opre­mu i vo­lon­te­re. Pred­lo­ži­li smo da dr­ža­va na­pla­ti za­o­sta­le po­re­ze u hra­ni u su­per­mar­ke­ti­ma ko­ji joj to du­gu­ju – ka­že Pe­jak.
Je­dan od naj­va­žni­jih oslo­na­ca ne­volj­ni­ma sva­ka­ko je nik­šić­ki Cr­ve­ni krst, a se­kre­tar te or­ga­ni­za­ci­je Mi­lo­rad Dre­ka­lo­vić na­vo­di da pro­sječ­no go­di­šnje po­mog­nu oko 500 nik­šić­kih po­ro­di­ca. Dre­ka­lo­vić ka­že da je na nji­ho­vom spi­sku i tri­de­se­tak po­ro­di­ca ko­je ne­ma­ju pra­vo na MOP, a u iz­u­zet­no su te­škoj si­tu­a­ci­ji.
– So­ci­ja­lu ni­je­su ostva­ri­li zbog ne­ke imo­vi­ne, a uglav­nom je u pi­ta­nju go­li krš, neo­bra­div i bes­ko­ri­stan. Mi smo se na li­cu mje­sta uvje­ri­li u sta­tus tih po­ro­di­ca ko­ji­ma bi so­ci­jal­na po­moć bi­la od ve­li­kog zna­ča­ja jer bi se mo­gli ka­ko-ta­ko pre­hra­nji­va­ti. Od tih tri­de­se­tak po­ro­di­ca oko pet­na­est njih ži­vi u gra­du i baš su u kri­tič­nom sta­nju – is­ti­če Dre­ka­lo­vić.
Cr­ve­ni krst ne­volj­ni­ma po­moć pru­ža uglav­nom u hra­ni, ko­ju obez­bje­đu­ju do­na­ci­ja­ma i sa­bir­nim ak­ci­ja­ma. Dre­ka­lo­vić je na­gla­sio da go­di­šnje or­ga­ni­zu­ju po dvi­je ta­kve ak­ci­je, a od pr­ve ovo­go­di­šnje pa­ke­ti­ma sa hra­nom ne­dav­no su po­mo­gli 140 nik­šić­kih po­ro­di­ca u sta­nju so­ci­jal­ne po­tre­be. Ne­ri­jet­ko, is­ta­kao je on, jed­nu po­ro­di­cu mo­ra­ju po­mo­ći po vi­še pu­ta.
– Ne­mo­gu­će je pre­ra­ču­na­ti ko­li­ka je vri­jed­nost uru­če­ne hra­ne, i to ni­je sve, jer po­ma­že­mo i sa odje­ćom, a ne­ka­da i sa obu­ćom. Mo­žda je do­volj­no na­ve­sti da smo pre­ko Cr­ve­nog kr­sta Cr­ne Go­re za po­sled­nje tri go­di­ne uru­či­li bli­zu 400 in­va­lid­skih ko­li­ca, a jed­na ko­šta­ju od 400 do 500 do­la­ra. Me­đu­tim, ni­je u pi­ta­nju sa­mo ta fi­nan­sij­ska kom­po­nen­ta, već po­seb­no ona mo­ral­na ka­da tim li­ci­ma da­mo do zna­nja da ni­je­su sa­mi i da ima ne­ko da bri­ne o nji­ma – is­ti­če Dre­ka­lo­vić i na­gla­ša­va da su Nik­ši­ća­ni hu­ma­ni, pa je sve vi­še onih ko­ji do­no­se u or­ga­ni­za­ci­ju do­na­ci­je u vi­du odje­će i obu­će. Po­ma­žu i po­je­di­ne nik­šić­ke fir­me, a u tom do­me­nu naj­bo­lji su Pi­va­ra „Tre­bje­sa” i Me­sna in­du­stri­ja „Go­ra­no­vić”, kao i EPCG ko­ja je po­mo­gla da se re­kon­stru­i­še obje­kat Cr­ve­nog kr­sta i pru­ža ovoj or­ga­ni­za­ci­ji po­moć i u ne­kim dru­gim pro­jek­ti­ma.
B.B.



Dom za sta­re što pri­je iz­gra­di­ti

U Cr­ve­nom kr­stu po­seb­no na­gla­ša­va­ju te­žak so­cio-eko­nom­ski po­lo­žaj broj­nih po­ro­di­ca na se­o­skom pod­ruč­ju. Mno­gi, ka­že Dre­ka­lo­vić, zbog sta­ro­sti ili bo­le­sti ne mo­gu ko­ri­sti­ti svo­ja ima­nja, a on­da ne­ma­ju ni­ka­kvih pri­ho­da. Sto­ga je, ka­že on, na­ja­vlje­na grad­nja Do­ma za sta­re u Nik­ši­ću tre­nut­no naj­zna­čaj­ni­ji pro­je­kat, ka­ko bi se što pri­je re­a­li­zo­vao. Da se to ostva­ri, sma­tra on, po­se­ban do­pri­nos su da­li pred­sjed­nik op­šti­ne Ve­se­lin Gr­bo­vić i di­rek­tor nik­šić­kog Cen­tra za so­ci­jal­ni rad Ivan Mi­tro­vić.
– Na­ja­vlje­na grad­nja Do­ma za sta­re mi­slim da će tu si­tu­a­ci­ju po­pra­vi­ti jer će u tom objek­tu bi­ti zbri­nu­to oko 200 sta­rih. Me­đu­tim, s ob­zi­rom na si­tu­a­ci­ju, oni­ma ko­ji o to­me bu­du od­lu­či­va­li tre­ba­će do­sta vje­šti­ne i mu­dro­sti da mje­sto u Do­mu obez­bi­je­de oni­ma ko­ji­ma je to za­i­sta pri­je­ko po­treb­no – sma­tra Dre­ka­lo­vić.
Dom će ri­je­ši­ti ne­ka od pi­ta­nja sta­ri­jih, a za mla­đe sa se­o­skog pod­ruč­ja Al­te­r­na­ti­va ta­ko­đe ima pred­log, da­ti im pod­sti­ca­je u vi­du kre­di­ta da se na svo­jim ili iz­najm­lje­nim ima­nji­ma ba­ve po­ljo­pri­vre­dom.


I ne­rad­ni­ci sa is­pru­že­nom ru­kom

– Cr­ve­ni krst je če­sto iz­me­đu dvi­je va­tre, jer ka­da ne­ko do­đe i tra­ži po­moć ne mo­že­te ga od­bi­ti. Me­đu­tim, ima onih ko­ji to zlo­u­po­tre­blja­va­ju. Ima­mo od­re­đe­ni broj po­ro­di­ca ko­je nam se stal­no ja­vlja­ju, a imam i osje­ćaj da je­dan broj njih mo­že da ži­vi bez te na­še po­mo­ći. Oči­gled­no im je lak­še da tra­že ne­go da ra­de, a rad­no su spo­sob­ni. Mi ne­ma­mo sr­ca da ih od­bi­je­mo i zbog to­ga smo po­ne­kad iz­me­đu dvi­je va­tre – ka­že Dre­ka­lo­vić.