Da ni­je isti­ni­to bi­lo bi ne­vje­ro­vat­no. Ovim ri­je­či­ma Bra­ne Ga­če­vić, mje­šta­nin se­la Do­bri­nje opi­su­je na ko­ji na­čin su pred­stav­ni­ci lo­kal­ne upra­ve od­ni­je­li pre­ma sta­nov­ni­ci­ma ovog pod­ruč­ja i put­nom prav­cu ko­ji je ne­kad bio Ka­ra­van­ska tur­ska dža­da a da­nas pred­sta­vlja, ka­ko na­vo­di, pra­vo ru­glo. Na­i­me, na di­o­ni­ci pu­ta Ka­nje-Do­bri­nje, u či­jem je sre­di­štu za­se­ok Lu­ke, u du­ži­ni od sko­ro ki­lo­me­tar i po ra­ni­je je po­sta­vljen as­falt ko­ji je vre­me­nom pro­pao i na pu­tu su se po­ja­vi­le ru­pe. Mje­šta­ni su zah­ti­je­va­li sa­na­ci­ju oše­će­nja i pri­je dva da­na, u če­tvr­tak, ru­pe su pre­kri­ve­ne ze­mljom.
-Ko­me je ova ide­ja pa­la na pa­met ni­je­smo pa­met­ni. Na­pra­vi­li su nam pra­vu mu­ku i sra­mo­tu. Ni­je­sam mo­gao da vje­ru­jem, kad sam ju­če u zo­ru, još po mra­ku, s ob­zi­rom da šest ki­lo­me­ta­ra pje­ša­čim da bih sti­gao do pre­vo­za ka­ko bi s epre­ba­cio u grad na po­sao, na­ba­sao na pre­pre­ke u ob­li­ku ve­li­kih ko­li­či­na bla­ta. Uga­zio sam do čla­na­ka i ne­ko­li­ko pu­ta se okli­znuo i po­sr­nuo. Mo­rao sam ne­ka­ko pro­ći, iz­bje­ga­va­ju­ći ovu ze­mlju na ru­pa­ma, ko­ja je u me­đu­vre­me­nu pre­kri­la i či­ta­vu ši­ri­nu pu­ta i ići okol­nim li­va­da­ma – is­ti­če Ga­če­vić.
On ka­že da je as­falt pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, pred ne­ke iz­bo­re, po­sta­vljen po­lo­vi­nom de­cem­bra, ka­da za to vri­je­me ni­je, te da je za­to i ošte­ćen.
- Ra­đe­no je ne­struč­no, sa­mo da se za­do­vo­lje bi­ra­či. Lo­ša je pod­lo­ga, ne­ma pro­pu­sta, i put pot­pu­no de­va­sti­ran. I sad još ova mu­ka sa bla­tom- ka­že Ga­če­vić i do­da­ej da ga je bi­lo sra­mo­ta ka­da je ona­ko blat­njav sti­gao u grad ne­mo­gav­ši ni da od­go­vo­ri na pi­ta­nje šta ga je sna­šlo na pu­tu od se­la do gra­da.
- Na­še se­lo je i na ovaj na­čin ka­žnje­no i na­gr­đe­no. Ne­ka­da je ov­dje bi­lo sko­ro 100 do­ma­ćin­sta­va, sa oko 300 sta­nov­ni­ka. Sad ne­ma ni po­lo­vi­na. A ka­ko i da ima ka­da se nad­le­žni na ova­kav na­čin od­no­se pre­ma na­ma i se­lu- do­da­je Ga­če­vić ko­ji sma­tra da je glav­ni pro­blem taj što Mje­sna za­jed­ni­ca Ka­nje, ko­joj Do­bri­nje, ali i se­la Mi­lo­vo i Mi­o­če pri­pa­da­ju, ne funk­ci­o­ni­še.
- Da ima pra­vog sa­vje­ta se­la i da se pi­ta­ju oni ko­je smo mi de­le­gi­ra­li ne bi do ovo­ga do­šlo. Za­to nam i pri­je­ti iz­u­mi­ra­nje. Po­la­ko se na­pu­šta­ju vječ­na og­nji­šta, iako ima još do­sta sta­nov­ni­ka, me­đu nji­ma i mla­dih i dje­ce, ali i ne­ko­li­ko ugled­nih po­ljo­pri­vred­ni­ka. Bo­jim se da nam se­lo br­zo ne osta­ne pu­sto.
-Sje­ćam se pri­je dvi­je de­ce­ni­je, kad se de­si onaj ras­kol u je­din­stve­nom DPS, do­đe u na­še se­lo Mi­lu­tin Si­mo­vić i obe­ća da će­mo ži­vje­ti bo­lje. A mi, na­kon dvi­je de­ce­ni­je, ne da ne ži­vi­mo bo­lje, ne­go nam je sve go­re i go­re. Da go­re ne ­mo­že bi­ti-is­ti­če Ga­če­vić.
Me­đu ugled­nim po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma, ko­ji se ba­ve vo­ćar­stvom i ma­li­na­r­stvom u ovom se­lu je i Ve­li­mir Rman­dić Pop, na­rod­ni gu­slar.
-Šta nam ovo ura­di­še, lju­di mo­ji. Ko se ova­ko pa­met­no do­sje­tio da usred zi­me, u fe­bru­a­ru, kad je ov­dje kod nas i sni­jeg i ki­ša, ali i hlad­no­ća, pro­spe po pu­tu bla­to. Ovo bla­to po­ka­zu­je ko­li­ko ozbilj­no mi­sle o na­ma na se­lu. Kao da že­le na­mjer­no da nas pro­tje­ra­ju. Ka­kva nam je dr­ža­va, ta­kav nam je i put- za­klju­ču­je Rman­dić.
De­ve­de­stjed­no­go­di­šnji Šuć­ro Ho­džić, ne­moć­no ši­ri ru­ke i po­gle­du­je po pu­tu, ko­ji je sko­ro tik uz nje­go­vu ku­ću.
-Da sam ih ju­če vi­dio da ovo da ra­de, a ni­je­sam, jer sam bio bo­le­stan, kam­nje­njem bi ih naj­u­rio. Šta nam ura­di­še, ovo je sra­mo­ta-ka­zu­je Ho­džić, do­da­ju­ći da je ne­kad to bio pra­vi put, iako ma­ka­dam­ski, i da je u se­lu bio i te­le­fon, i žan­dar­me­rij­ska sta­ni­ca itd.
- Bi­la ovo glav­na ve­za onim ka­ra­va­ni­ma, ali i ve­za za Vra­neš i Pa­vi­no Po­lje, ali vi­še se ni­ko ne oba­zi­re na se­lja­ka. Mi za njih kao da ne po­sto­ji­mo. Glav­no je da je nji­ma do­bro. Vlast i po­li­ti­ča­ri ži­ve do­bro, a na­ma ka­ko bu­de- ka­že Ho­džić.M.N.


Lu­ko­vić: Mje­šta­ni bi­li iz­ri­či­ti da se to ra­di

Se­kre­tar Se­kre­ta­ri­ja­ta za sa­o­bra­ćaj i pu­te­ve De­jan Lu­ko­vić,ka­že da je sve ura­đe­no na in­ci­ja­ti­vu mje­šta­na. Na­gla­ša­va da su odr­ža­li sa­sta­nak, ko­jem je i on pri­su­stvo­vao, i iz­ri­či­to tra­ži­li da se po­pu­ne udar­ne ru­pe.
-Iako sam upo­zo­rio da vri­je­me ni­je baš po­god­no za taj po­sao, bi­li su iz­ri­či­ti da se to ra­di. Za­to smo an­ga­žo­va­li ma­ši­ne, i do­pre­mi­li ma­te­ri­jal ko­ji ina­če upo­tre­blja­va­mo ka­da su slič­ni po­slo­vi u pi­ta­nju. To je mje­ša­vi­na ka­me­na i ze­mlje sa pod­ruč­ja Ku­ma­ni­ce-ka­že Lu­ko­vić i do­da­je da je pla­ni­ra­no da ka­da to vri­je­me do­zvo­li, i ka­da se na­ba­vio as­falt, iz­vr­ši sa­na­ci­ja as­falt­nog za­sto­ra na ovom put­nom prav­cu.