Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Pri­ča­ju­ći jed­ne ve­če­ri sa bra­tom Jan­kom o ne­kim op­štim te­ma­ma i po­ku­ša­va­ju­ći da ri­je­ši­mo sve pro­ble­me kod nas i u okru­že­nju, do­đo­smo do to­ga da on po­me­nu kri­la­ti­cu „U car­stvu sli­je­pih ćo­ra­vi je kralj”. I, na­rav­no, pri­hva­ta­ju­ći da je ta­ko, kad Jan­ko ode, osta­doh da raz­mi­šljam i u gla­vi vr­tim fil­mo­ve po­li­tič­ke sce­ne u Cr­noj Go­ri. To­li­ko me za­mu­ti­la sva ta gun­gu­la, po­čev od na­je­zde no­vih gra­đan­skih po­kre­ta, no­vih ide­ja, do­ka­zi­va­nja da ako sam Sr­bin ni­je­sam „gra­đa­nin”, ras­pa­da par­ti­ja ko­je već eg­zi­sti­ra­ju na po­li­tič­koj ma­pi, upli­va me­di­ja u pro­gra­me po­je­di­nih opo­zi­ci­o­nih or­ga­ni­za­ci­ja, do bru­tal­nih la­ži i pod­me­ta­či­na po­je­di­nih me­di­ja, da sam do­šao do za­ključ­ka ka­ko nam tre­ba kom­pas u gla­vi i sr­cu da nam po­ka­že put iz­la­ska iz ovog la­vi­rin­ta.
Za­što kom­pas? Zbog to­ga što na pi­ta­nja od vi­tal­nog zna­ča­ja tre­nut­no ne­ma­mo od­go­vor. Taj kom­pas mo­ra da bu­de po­li­tič­ki pro­je­kat za sve nas u Cr­noj Go­ri i da do­đe kao plod vi­še zdra­vo­ra­zum­nih mi­šlje­nja. Na­gla­ša­vam zdra­vo­ra­zum­nih, a ne na­met­nu­tih od no­vo­pe­če­nih kva­zi­in­te­lek­tu­a­la­ca i fi­lo­so­fa ko­ji se He­ge­lu i Kan­tu ne bi po­ma­kli kad je su­kob mi­šlje­nja na dnev­nom re­du. Na­rav­no, iako je pad DPS-a Mi­la Đu­ka­no­vi­ća pri­o­ri­tet ni­ka­ko ne smi­je­mo na­sje­sti na pod­va­lu pla­ni­ra­nu od go­re na­ve­de­nih, da se on mak­ne, a oni ga na­sli­je­de, sa još ve­ćom i go­rom mr­žnjom pre­ma svi­ma ko­ji ne mi­sle kao oni.
Pr­vo i osnov­no je pad re­ži­ma ko­ji je na sta­kle­nim no­ga­ma, uz­dr­man čak i od ame­rič­kih part­ne­ra ko­ji že­le po sva­ku ci­je­nu od­go­vor­nost za afe­ru Te­le­kom. Zna­mo da je u toj afe­ri svi iz po­ro­di­ce Đu­ka­no­vić i da je ta­kav stav Ame­ri­ke pre­ma nji­ma po­ka­za­telj da im po­li­tič­ka bu­duć­nost ni­je bli­sta­va. Da­lje, ras­pro­da­ja Kra­lji­či­ne pla­že, ko­ja je mje­sto oku­plja­nja lo­kal­nih i re­gi­o­nal­nih ma­fi­ja­ša, ko­ji tra­že uto­či­šte kod glav­nog še­fa je skan­da­lo­zno, pa se i on sam uhva­ti za gla­vu o ka­kvim se pre­va­ra­ma ra­di.
Đu­ka­no­vić je eko­no­mi­ju sveo na go­li kri­mi­nal, i ovim po­sled­njim pro­jek­tom auto­pu­ta Bar–Bo­lja­ri sta­vio om­ču na vrat ko zna ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja ko­je tek tre­ba da ži­ve u ovoj dr­ža­vi. Da je sre­će, sa­mo bi ovo bi­lo do­volj­no da re­žim pad­ne, a ne pri­de uni­šte­nje svih fa­bri­ka po Cr­noj Go­ri, do­vo­đe­nje rad­ni­ka na ni­vo so­ci­jal­nih slu­ča­je­va i sa­mim tim uni­šta­va­nja po­ro­di­ce kao stu­ba zdra­vog dru­štva.
Dru­go va­žno pi­ta­nje je stav pre­ma EU i NA­TO pak­tu. Tu nam je, kom­pas naj­po­treb­ni­ji. Vlast ka­že da EU ne­ma al­ter­na­ti­vu. Ta­ko­đe, tvr­de da NA­TO ne­ma al­ter­na­ti­vu. Za­što ne­ma? Pa zbog to­ga što su li­stom svi na za­dat­ku pod ko­man­dom Mi­la Đu­ka­no­vi­ća da nas uve­du u tu ali­jan­su. Al­ter­na­ti­vu ne­ma­mo jer su im čel­ni­ci tog đa­vol­skog sa­ve­za obe­ća­li oču­va­nje svog bo­gat­stva ko­je su ne­prav­no ste­kli i ote­li od svog na­ro­da. Obe­ća­li su im to kao na­gra­du za pre­ćut­ki­va­nje bom­bar­do­va­nja Cr­ne Go­re i či­nje­ni­ce da su pr­ve ne­vi­ne žr­tve pa­le na na­šoj te­ri­to­ri­ji, u Mu­ri­nu i Da­ni­lov­gra­du. Ne­go, ima­mo i dru­ge pu­te­ve, pa kad ih raz­vla­sti­mo oni će do­ći sa­mi po se­bi.
Ako ma­lo vra­ti­mo vri­je­me una­zad i za­vi­ri­mo u pro­šlost vi­dje­će­mo da je ide­ja EU pot­pu­no isto­vjet­na ide­ji na­ci­stič­ke Nje­mač­ke i Hi­tle­ra. Ge­bels je po­čet­kom tri­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka pri­čao o uje­di­nje­noj Evro­pi. Tra­žio je da zlat­ne Rajh – mar­ka bu­de pla­te­žno sred­stvo či­ta­ve Evro­pe, a da će Nje­mač­ka bi­ti ga­rant mi­ra. Isto kao sa­da Mer­ke­lo­va sa eurom. Ko­man­da Ver­mah­ta je bi­la u Pri­zre­nu, a sa­da je ko­man­da nje­mač­kog KFOR-a u nje­mu. Zna­či, to­čak isto­ri­je se opet okre­nuo i, na­rav­no, opet isti ne­pri­ja­telj, ko­ga po­ku­ša­va­ju da slo­me eko­nom­ski kad ne mo­gu voj­no. Opet Ru­si­ja. Na na­šu i sre­ću svih pra­vo­sla­va­ca i slo­bod­nih lju­di Ru­si­ja je bra­na zlu ko­je nam uvo­de u Cr­nu Go­ru i iskre­na ru­ka pri­ja­te­lja ako je pri­hva­ti­mo.
Ru­si­ja ba­šti­ni evrop­ske vri­jed­no­sti i ide­a­le kao što su slo­bo­da i uva­ža­va­nje lič­no­sti u svoj nje­noj je­din­stve­no­sti, što uosta­lom pred­sta­vlja jed­nu od ključ­nih mi­sli ru­ske re­li­gi­o­zne fi­lo­so­fi­je. Sa­mo pre­i­spi­ti­va­nje i sa­mo­kri­tič­nost je­su oso­bi­ne ko­ja ru­ska na­ci­o­nal­na sa­mo­svi­jest pri­hva­ta, od sa­mih evrop­skih iz­vo­ra, od sta­ro­grč­ke fi­lo­so­fi­je i kul­tu­re. Sve dr­ža­ve se gra­ni­če jed­na sa dru­gom, a Ru­si­ji je ne­bo gra­ni­ca. Bez ru­skog ga­sa i ju­žnog to­ka ovaj re­gi­on je osu­đen na pro­past. Sa­mo ve­li­ka ru­ska ula­ga­nja, pra­će­na ozbilj­nim in­fra­struk­tu­ral­nim in­ve­sti­ci­ja­ma i otva­ra­njem no­vih rad­nih mje­sta, ga­ran­tu­ju du­go­roč­nu eko­nom­sku sta­bil­nost.
Tre­ća di­le­ma je ona ko­ja se naj­lak­še rje­ša­va. Čast i čest svim no­vo­for­mi­ra­nim par­ti­ja­ma, li­der­či­ći­ma, po­kre­ti­ma, gra­đan­skim ge­ni­jal­ci­ma i glum­ci­ma, ali ovaj re­žim, pot­kri­je­pljen ova­kvom kri­mi­nal­nom po­dr­škom ru­še sa­mo pro­te­sti. Uli­com su do­šli, uli­com ne­ka odu. Mir­no, bez ten­zi­ja, kao i oni ko­ji su pri­je njih bi­li. Ozbilj­ni po­li­ti­ča­ri iz opo­zi­ci­je su to shva­ti­li i hra­bro na Skup­šti­ni i u me­di­ji­ma, iz­ni­je­li sve pro­ble­me ko­ji mu­če Cr­nu Go­ru. Zna­či, bez ob­zi­ra što im za sva­ki po­tez na­rod tra­ži ma­nu i dla­ku u ja­je­tu, a ne vi­di imo­vi­nu vla­sto­dr­ža­ca i nji­ma bli­skih lju­di, ne vi­di sta­no­ve po Men­het­nu i osta­lim svjet­skim de­sti­na­ci­ja­ma ko­ji ko­ri­ste nji­ho­va dje­ca, ne vi­de da su sve vri­jed­no uni­šti­li oni, a ne opo­zi­ci­ja, li­de­ri slo­bod­nih gra­đa­na će bi­ti na pro­te­sti­ma i pred­vo­di­ti ih.
Za­to na­ro­de Cr­ne Go­re, ko­nač­no po­ka­ži­mo da ima­mo do­sto­jan­stvo. Po­ka­ži­mo Go­spo­du da ni­je po­gri­je­šio što nam je dao da ži­vi­mo, da ni­je­smo jad­ni­ci i su­žnji, već nor­mal­ni lju­di ko­ji zna­ju da ži­vot ima smi­sla sa­mo ako ga ži­vi slo­bo­dan čo­vjek. Po­ka­ži­mo svi­ma da vri­je­di­mo i da nam je kom­pas u na­šim sr­ci­ma po­ka­zao pra­vi put. Put na ko­me će do­bro pre­vag­nu­ti nad zlom, put ko­ji je oda­bra­la ve­ći­na gra­đa­na Cr­ne Go­re, put ko­ji je te­žak, ali ko­jim će po­no­sno kre­nu­ti pra­ved­ni­ci i po­bjed­ni­ci.