Mo­gao sam da is­tr­pim, i još mo­gu, ni­je da ne mo­gu, mno­go to­ga. Pa i ono, ka­da su mo­ji Sr­bi (nji­ho­vi pr­va­ci) nu­di­li Ran­ku da bu­de pre­mi­jer svih (ta­mo nas), Sr­ba. Iako ga, ni­ti je­dan, ne gla­sa. Mo­gao sam. I to po­no­sno. Jer je to ne­ka­ko lo­gič­no. To bi bio naš re­vanš nje­mu. Za lju­bav ko­ju ga­ji pre­ma svi­ma na­ma. Evo pi­taj­te Am­fi­lo­hi­ja. Džo­mi­ća ne pi­taj­te ni­šta.
Po­sled­nji Ran­kov gaf ni­je­sam mo­gao da is­tr­pim. A to po­sled­nje je ru­ga­nje, ali baš ne­pri­mje­re­no. Sa sve dr­ža­vom. Mo­gao je Mu­gi da ne ide u Slo­ve­ni­ju. Mo­gao je da ide u Ni­gdje. Ili na Ma­re­zu, sve­jed­no. Ali, pred stra­nim di­plo­ma­tom iz­vi­nja­va­ti se gra­đa­ni­ma zbog gla­sa­nja SDP-a za di­plo­ma­tu sop­stve­ne ze­mlje sprd­nja je ko­ja ne­či­ju tr­pe­lji­vost (či­taj DPS) či­ni ne­do­sto­jan­stve­nom. Da ne ka­žem ne­što mno­go go­re. A ni­je da ne umi­jem. U stva­ri kad bo­lje raz­mi­slim do­la­zim do za­ključ­ka: pri­je Ran­ka ni­je po­sto­ja­lo ni­šta. Čak ni Ran­ko. Ta­ko da ni­ko ni­šta ni­je mo­gao da do­bi­je. Po­seb­no onaj ko ne­što zna, či­ta, vi­di, ana­li­zi­ra, an­ti­ci­pi­ra. Ono, ni­je da se ni­je mo­glo do­bi­ti. Re­ci­mo, grip, va­ške, Mi­ćo Or­lan­dić, za­tvor... Sad mo­že da se do­bi­je mno­go to­ga. Ot­kad smo utvr­di­li da on za­i­sta po­sto­ji. Ni­je nje­ga iz­mi­slio DPS za­hva­lju­ju­ći Za­pa­du ko­jem je po­sta­lo do­sad­no da tu par­ti­ju gle­da dva mi­li­o­na go­di­na na vla­sti. Ili, sko­ro dva. Već kad su mu ko­a­li­ci­o­ni part­ne­ri na­mje­ri­li da po­sta­nu naj­cr­no­gor­ski­ji. A ni­su zna­li ka­ko da to ura­de. I on­da su iz­mi­sli­li Ran­ka. I sve je od ta­da pa­ra­dok­sal­no. Čak od Kr­le­že, pa sve do Beč­ke kon­ven­ci­je. Od Mi­o­mi­ra am­ba­sa­do­ra, pa do ću­ta­nja MIP-a. Zbog Ran­ko­ve ne­pri­mje­re­ne i ne­dr­žav­nič­ke eg­zi­bi­ci­je. Pred stra­nim go­stom.
I evo me kod Kr­le­že i nje­go­vog ro­ma­na „Na ru­bu pa­me­ti“. Vo­di se di­ja­log u jed­noj pri­či. Sa­go­vor­nik ka­že da je po­li­tič­ka vje­šti­na ona ko­ja ra­ču­na sa­mo na je­dan ko­e­fi­ci­jent. A to je ko­e­fi­ci­jent stvar­nih sna­ga. Tač­no. Ali, to je bi­lo pri­je Ran­ka. Kad ni­če­ga ni­je bi­lo. Pa ni nje­ga sa­mo­ga. Od ta­da ima­mo nje­ga i DPS. I Ra­zum. Ma­da još ni­ko ni­je ot­krio da li ga mi po­sli­je sim­bi­o­ze Ran­ka i DPS-a uop­šte ima­mo. Is­ku­stvo nam o to­me ne pru­ža do­ka­ze. Ali, či­nje­ni­ca da smo još svi ži­vi i po­ma­lo zdra­vi ne­dvo­smi­sle­no go­vo­ri o na­šoj lu­doj sre­ći.
Me­ni su mo­je ne­vo­lje (za­sad) mi­nu­le. Vi­še s nji­ma ni­šta ne mo­gu da do­ka­žem. Na ne­vo­lje dr­ža­ve tre­ba da uka­zu­ju oni ko­ji je vo­de. To, iz­gle­da, naj­pla­stič­ni­je ra­de ka­da neo­bja­šnji­vo ću­te. Mi­sle da je ću­ta­nje maj­ka opor­tu­ni­zma. Ko­ji će sam po se­bi ne­što da pro­iz­ve­de. A ne­će. Opor­tu­ni­zam ni­kad ni­je imao do­bar kraj. Jer mu po­če­tak ni­je mo­ra­lan. I za­to što opor­tu­ni­sta pro­gu­ta ne­ra­do sve ono što bi, u na­pa­du mo­ra­la, iz­ba­cio iz se­be. I obič­no se uda­vi.
I ov­dje svi gu­ta­ju Ran­ko­ve udi­ce. I eg­zi­bi­ci­o­ni­stič­ke iz­le­te. Osim po­je­di­nih ko­ji po­ne­što zna­ju, či­ta­ju, ana­li­zi­ra­ju, vi­de, an­ti­ci­pi­ra­ju:
sve Kra­lji­či­ne pla­že, 800 mi­li­o­na „ukra­de­nih“ iz KAP-a ko­je ne­će da pri­ja­vi tu­ži­o­cu, već Evrop­skoj ko­mi­si­ji, sve pre­la­zne vla­de, dnev­na mo­ra­li­sa­nja, po­li­tič­ke pac­ke, iz­vi­nje­nja za Mu­gi­ja, ne­shva­će­ne Arap­ske Emi­ra­te.
I svi tr­pe. Što je lo­gič­no. I ni­ko da se sje­ti Pe­ki­ća. Da je po­li­ti­ka pu­sto­lo­vi­na či­je gre­ške ne­ma­ju pri­li­ku da se po­no­ve. Zna­ju to DPS i Sr­bi. Za­to se nu­de Ran­ku. Sa nje­go­vih tri od­sto po­dr­ške me­đu Cr­no­gor­ci­ma. Ovi pr­vi kao do­kaz ko­li­ko strah od gu­bit­ka vla­sti otu­pi do­sto­jan­stvo. Iz če­ga pro­iz­i­la­zi ne­mi­no­van gu­bi­tak sa­mo­po­što­va­nja, kao te­me­lja sva­kog ljud­skog sta­va. I ko­ji će na kra­ju re­zul­ti­ra­ti gu­bit­kom vla­sti. Ovih pr­vih.
Ovi dru­gi, kao do­kaz da je du­go­traj­no opo­zi­ci­o­nar­stvo po­god­no za mu­drost. Ali vr­lo lo­še za na­rav.
(Autor je advo­kat)

Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić