Austrij­ski par­la­ment je u sri­je­du usvo­jio za­kon ko­ji je, s ob­zi­rom na ak­tu­el­ne evrop­sku, pa i glo­bal­nu de­ba­tu o ”su­ko­bu ci­vi­za­ci­ja”, do­bio ši­rok pu­bli­ci­tet. ”Za­kon o Isla­mu” za­bra­nio je stra­no fi­nan­si­ra­nje islam­skih or­ga­ni­za­ci­ja (pa pre­ma to­me i stra­no fi­nan­si­ra­nje po­di­za­nja no­vih dža­mi­ja) i od sva­ke gru­pe ko­ja pre­ten­du­je da za­stu­pa austrij­ske mu­sli­ma­ne za­tra­žio da upo­tre­blja­va stan­dar­dni nje­mač­ki pre­vod sve­te knji­ge isla­ma, Ku­ra­na.
Oko 560.000 austrij­skih mu­sli­ma­na, što je oko se­dam od­sto od ta­mo­šnjih 8,6 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, ni­su bez gun­đa­nja do­če­ka­li ovaj za­kon, iako je nji­hov po­lo­žaj ta­mo ure­đe­ni­ji ne­go u ne­kim dru­gim evrop­skim ze­mlja­ma. Austri­ja je, na­i­me, još pri­je 103 go­di­ne (1912.) islam oza­ko­na­la kao zva­nič­nu re­li­gi­ju u ze­mlji.
Za­kon je pred­lo­žen pri­je dru­štve­nog i po­li­tič­kog po­tre­sa ko­ji je po­čet­kom ja­nu­a­ra do­nio ma­sa­kr u re­dak­ci­ji fran­cu­skog sa­ti­rič­nog li­sta ”Šar­li eb­do” u Pa­ri­zu od stra­ne sa­mo­ni­klih dži­ha­di­sta. Pre­ma mi­ni­stru spolj­nih po­slo­va Se­ba­sti­ja­nu Kur­cu, nje­gov glav­ni cilj je da se ”su­prot­sta­vi uti­ca­ju ra­di­kal­nog isla­ma”.
Oda­kle bi taj uti­caj do­šao ni­je po­me­nu­to, ali je u me­di­ji­ma spe­ku­li­sa­no da se pr­ven­stve­no od­no­si na Tur­sku i Sa­u­dij­sku Ara­bi­ju, ko­je su do­sad naj­i­zda­šni­je fi­nan­si­ra­le no­ve bo­go­mo­lje i nji­ho­ve ima­me. Za­kon je, ina­če, do­šao u kon­te­kstu sko­ra­šnjih na­la­za iz son­da­ža jav­nog mnje­nja ko­je su po­ka­za­le da ve­ći­na, 58 od­sto Austri­ja­na­ca, vje­ru­je da je ”ra­di­ka­li­za­ci­ja” do­ma­ćih mu­sli­ma­na po­ra­sla, dok 41 od­sto stra­hu­je od ne­kog te­ro­ri­stič­kog na­pa­da.
Da li je ovo po­če­tak no­vog ta­la­sa an­ti­i­sla­mi­zma, ili sa­mo na­sto­ja­nje da se evrop­ski mu­sli­ma­ni bar do­ne­kle (po svoj pri­li­ci sa za­ka­šnje­njem) izo­lu­ju od uti­ca­ja islam­skih fun­da­men­ta­li­sta? Vje­ro­vat­no ima i jed­nog i dru­gog.
Islam, sa oko 18 mi­li­o­na vjer­ni­ka u Evro­pi, dru­ga je re­li­gi­ja po bro­ju sled­be­ni­ka na kon­ti­nen­tu na ko­jem je 400 mi­li­o­na hri­šća­na. Sve što se zbi­va od ka­ko je 2001. po­čeo ame­rič­ki, pa i sve­za­pad­ni ”rat pro­tiv te­ro­ra”, a po­go­to­vo pro­šlo­go­di­šnji dra­ma­tič­ni uspon dži­ha­di­stič­ke ”Islam­ske dr­ža­ve” na te­ri­to­ri­ji Ira­ka i Si­ri­je, uni­je­li su no­ve strep­nje i pod­gri­ja­li sta­re ne­la­go­de.
Iz Austri­je je, pre­ma ta­mo­šnjim pro­cje­na­ma, u Irak i Si­ri­ju, da bi se pri­dru­ži­li ta­mo­šnjim dži­ha­di­stič­kim mi­li­ci­ja­ma oti­šlo oko 200 mu­sli­ma­na, što je sva­ka­ko ote­ža­lo po­lo­žaj onih ko­ji su lo­jal­ni svo­jim no­vim do­mo­vi­na­ma.
Na ši­rem pla­nu, Evro­pa je u svo­je­vr­snom an­ti­i­mi­grant­skom i an­ti­i­slam­skom gr­ču. Uče­sta­li ude­si ne­sreć­ni­ka iz Afri­ke i sa Bli­skog is­to­ka – bi­lo na bro­do­vi­ma ili u pre­na­tr­pa­nim kom­bi­ji­ma (u je­dan ko­ji se pro­šle ne­dje­lje pre­vr­nuo u Sr­bi­ji ugu­ra­lo se 54 ile­ga­la­ca) – po­ka­zu­ju da je Evrop­ska uni­ja i da­lje ve­li­ki mag­net, kao mje­sto gdje bi mo­gao da se za­poč­ne no­vi, ko­li­ko to­li­ko pri­sto­jan ži­vot, u sva­kom slu­ča­ju bo­lji od onog ko­ji ima­ju oda­kle do­la­ze), pa za to vri­je­di ri­zi­ko­va­ti.
S dru­ge stra­ne, po­rast po­pu­lar­no­sti de­sni­čar­skih li­de­ra i par­ti­ja u EU re­ak­ci­ja je ne sa­mo na no­ve ta­la­se imi­gra­na­ta ne­go i na ne­pri­la­go­đe­ne sta­re. Pe­gi­da (”Po­kret pro­tiv isla­mi­za­ci­je Za­pa­da”) pre­ten­du­je da po­sta­ne no­va po­li­tič­ka sna­ga i u Nje­mač­koj i u Austri­ji, dok je u Fran­cu­skoj sve ja­či Na­ci­o­nal­ni front, a neo­fa­ši­stič­ke sna­ge di­žu gla­vu i u dru­gim ze­mlja­ma EU.
Po­ka­za­lo se da je kon­cept ”mul­ti­kul­tu­ral­no­sti” - dru­štva u ko­jem sva­ka za­jed­ni­ca za­dr­ža­va i is­po­lja­va svoj iden­ti­tet – ne­što što je do­bro kao kon­cept, ali u prak­si ne­spro­vo­di­vo. Ni­jed­na ze­mlja ni­je uspje­la da ga re­a­li­zu­je, iako su is­pro­ba­va­ne raz­li­či­te me­to­de. U Fran­cu­skoj asi­mi­la­ci­ja (da se svi ”do­đo­ši” tre­ti­ra­ju kao po­je­din­ci, a ne kao pri­pad­ni­ci ne­ke et­nič­ke ili vjer­ske gru­pe), u Nje­mač­koj ”po­se­ban raz­voj”, u Bri­ta­ni­ji da­va­nje pred­no­sti po­li­tič­koj za­stu­plje­no­sti...
Imi­gran­ti su Evro­pi za­tre­ba­li u dru­goj po­lo­vi­ni pro­šlog vi­je­ka, kao rad­ni­ci-go­sti. Ga­star­baj­te­ri je tre­ba­lo da sa­mo pri­vre­me­no po­pu­ne ne­sta­ši­cu rad­ne sna­ge, pa da se vra­te ku­ća­ma (i da po­sle to­ga do­đu no­vi), ali mno­gi su osta­ja­li, ali se ni­su in­te­gri­sa­li. Ni oni, ni nji­ho­vi po­tom­ci.
Re­zul­tat je ne­za­do­volj­stvo i ”do­ma­ćih” i ”stra­na­ca”. Ve­ći­na se osje­ća ne­si­gur­no, ma­nji­ne su otu­đe­ne. Otu­da po­vre­me­ne erup­ci­je na­si­lja – i po­rast me­đu­sob­nog ne­po­vje­re­nja.
Ta­ko stvo­re­nim dru­štve­nim na­pe­to­sti­ma ne vi­di se kraj. Ras­plet ni­je ni mo­guć u okol­no­sti­ma, ka­da, pri­mje­ri­ce, u Nje­mač­koj od oko tri mi­li­o­na Tu­ra­ka, sa­mo njih 800.000 ima nje­mač­ko dr­ža­vljan­stvo, dok, sa dru­ge stra­ne, tri od če­ti­ri Njem­ca sma­tra­ju da se mu­sli­ma­ni ne ukla­pa­ju u za­pad­ni svi­jet.
Bi­će da­kle vi­še i ra­si­zma i ra­di­ka­li­zma: za­ko­ni po­put naj­no­vi­jeg u Austri­ji, u tom po­gle­du će bi­ti od ma­le po­mo­ći.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)


Pi­še: Mi­lan Mi­šić