Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Ljud­ska in­te­li­gen­ci­ja se če­sto ko­ri­sti kao ar­gu­ment za ljud­sku do­mi­na­ci­ju nad pri­ro­dom. Dru­gim ri­je­či­ma, ljud­ska in­te­li­gen­ci­ja da­je čo­vje­ku pra­vo na sva zvjer­stva ko­ja či­ni. Na de­va­sta­ci­ju, is­ko­ri­šta­va­nje i zlo­u­po­tre­bu pri­ro­de, na is­ko­ri­šta­va­nje ži­vo­ti­nja za hra­nu, odje­ću, vi­vi­sek­ci­ju, za­ba­vu i fe­tiš... Šta je to za­i­sta in­te­li­gen­ci­ja i je­smo li za­i­sta in­te­li­gent­ni na na­čin na ko­ji se vo­li­mo hva­li­ti? In­te­li­gen­ci­ja je spo­sob­nost uoča­va­nja va­žnih ve­za, a to vri­je­di za sve ži­ve si­ste­me, po­put lju­di, ži­vo­ti­nja, za­jed­ni­ca i dru­šta­va. Uče­stvo­va­nje u sva­ko­dnev­nim ob­re­di­ma ko­ji po­ti­sku­ju na­šu spo­sob­nost stva­ra­nja ve­za ozbilj­no sma­nju­je na­šu in­te­li­gen­ci­ju. Bu­du­ći da smo na­u­či­li odvo­ji­ti se od pat­nje ko­ju na­no­si­mo pri­ro­di, ne­iz­bje­žno spon­ta­no se odva­ja­mo i od pat­nje ko­ju na­no­si­mo glad­nim lju­di­ma, ra­tom za­hva­će­nim za­jed­ni­ca­ma i bu­du­ćim na­ra­šta­ji­ma. Zbog na­še vje­šti­ne na­sil­nog spre­ča­va­nja pri­to­ka po­vrat­nih in­for­ma­ci­ja kon­zu­me­ri­zam pro­na­la­zi plod­no tlo u svi­je­tu ko­jem manj­ka spo­sob­nost uoča­va­nja ve­za. Sa­o­sje­ća­nje je etič­ka in­te­li­gen­ci­ja: ono je, ta­ko­đe, spo­sob­nost uoča­va­nja ve­za, usled če­ga na­sta­je po­riv za ubla­ža­va­njem pat­nje osta­lih bi­ća. Spo­sob­nost odva­ja­nja od vla­sti­tih osje­ća­nja, ko­ju vje­žba­mo za sva­kim obro­kom, mo­žda se bo­lje mo­že uoči­ti na je­zi­vim pri­mje­ri­ma ne­ka­da­šnjih na­uč­ni­ka ko­ji smr­za­va­ju ži­ve pse ka­ko bi pro­u­ča­va­li ljud­sku fi­zi­o­lo­gi­ju ili sa­vre­me­nih voj­ni­ka ko­ji gle­da­ju rav­no u oči bes­po­moć­nim ci­vi­li­ma dok pu­ca­ju u njih.
Na­še upor­no i ne­pre­sta­no pre­tva­ra­nje pri­ro­de u pred­me­te uzro­ko­va­lo je slje­po­ću zbog ko­je se­be sma­tra­mo ma­te­ri­jal­nim bi­ći­ma ko­ja se ra­đa­ju, ži­ve ne­ko krat­ko vri­je­me i on­da umi­ru. Po­put dru­gih ži­vo­ti­nja mi u osno­vi ni­smo fi­zič­ka bi­ća, već svi­jest. Na­ža­lost, osta­la bi­ća na­zi­va­mo ra­si­stič­ki- crn­ci­ma, ro­bo­vi­ma, pa­ga­ni­ma, ci­ga­ni­ma, sek­si­stič­ki - kur­va­ma, dro­lja­ma ili spe­ci­stič­ki- ga­ma­di­ma, sto­kom, ži­vo­ti­nja­ma za hra­nu, ži­vin­ča­i­ma, di­vlja­či­ma, la­bo­ra­to­rij­skim ži­vo­ti­nja­ma. Tim ka­te­go­ri­ja­ma za­pra­vo sa­mo za­ma­glju­je­mo i za­tva­ra­mo na­še umo­ve po­mo­ću is­klju­či­vog i sa­mo­do­pad­nog sta­va. Mi ni­je­smo oni. Po­sta­li smo maj­sto­ri po­ri­ca­nja, jer u pot­pu­no­sti od­bi­ja­mo da u vla­sti­tu svi­jest ure­že­mo po­sle­di­ce svog po­na­ša­nja. To po­ri­ca­nje po­sta­je na­ša pa­ra­li­za ko­ja spre­ča­va dru­ga­či­je po­na­ša­nje. Na­ši dnev­ni ob­re­di i ta­bui, ko­je vje­žba­mo od ko­li­jev­ke, od nas su stvo­ri­li maj­sto­re umjet­no­sti po­na­ša­nja pre­ma dru­gi­ma kao pre­ma pred­me­ti­ma. Sve­šte­ni­ci, fi­lo­zo­fi i psi­ho­lo­zi če­sto go­vo­re o tra­gič­noj či­nje­ni­ci da vo­li­mo stva­ri i is­ko­ri­šta­va­mo lju­de, a za­pra­vo bi tre­ba­lo da vo­li­mo lju­de i ko­ri­sti­mo stva­ri. Ži­vo­ti­nje ima­ju vr­ste in­te­li­gen­ci­ja ko­je lju­di ne po­sje­du­ju. Lju­di ko­ji ži­ve u dru­štvu ži­vo­ti­nja, re­ci­mo pa­sa i ma­ča­ka, ču­de se nji­ho­vim in­tu­i­tiv­nim spo­sob­no­sti­ma. Na­pri­mjer, is­tra­ži­va­nja su do­ka­za­la da ži­vo­ti­nje mo­gu osje­ća­ti ta­čan tre­nu­tak ka­da nji­hov ljud­ski pri­ja­telj, ko­ji se na­la­zi na uda­lje­no­sti od ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra, od­lu­či da ide ku­ći. Po­sto­je bez­broj­ni dru­gi pri­mje­ri ko­ji po­ka­zu­ju da ne­ljud­ske ži­vo­ti­nje ima­ju in­te­li­gen­ci­ju ko­joj se mo­že­mo sa­mo di­vi­ti. Ta­kve pri­mje­re in­te­li­gen­ci­ja, po­put po­seb­nog ču­la za pred­o­sje­ćaj ne­vre­me­na i ne­če­ga što će se tek do­go­di­ti, po­sje­do­va­li smo i mi sa­mi dok smo bi­li na ‘’ni­žem’’ stup­nju raz­vo­ja. No, ljud­ska in­te­li­gen­ci­ja, ko­ja nam je omo­gu­ći­la da iz­gra­di­mo be­ton­ske zgra­de, iz­mi­sli­mo re­li­gi­je, dr­ža­ve, za­sta­ve, in­sti­tu­ci­je i škol­stvo (i atom­ske bom­be), odvo­ji­la nas je od po­ten­ci­ja­la ko­jeg smo mo­gli za­dr­ža­ti. Ta neo­sje­tlji­vost pre­ma dru­gom i dru­ga­či­jem uzro­ko­va­la je neo­sje­tlji­vost i pre­ma lju­di­ma, od­no­sno ljud­skoj pat­nji, gla­di u svi­je­tu ko­ju uzro­ku­je po­tro­šač­ki men­ta­li­tet. do­ve­la je do ma­sov­nog od­zi­va za voj­ne po­du­hva­te i ta­ko da­lje... Ru­žan čin da zbog nje­ga mo­ra­mo umr­tvi­ti ve­lik dio na­še lič­ne i dru­štve­ne in­te­li­gen­ci­je.