Pi­še: Vla­di­slav Vu­ko­vić


Lje­vi­ca, uslov­no i bez­u­slov­no re­če­no, ima du­gu tra­di­ci­ju, pu­te­ve i stra­npu­ti­ce. To je oslo­bo­di­lač­ka bilj­ka rad­nih ma­sa ko­ju tre­ba stro­go i pa­žlji­vo nje­go­va­ti, ne sa­mo da ne bi uve­nu­la, ne­go če­šće da ne bi po­sta­la bo­dlji­ka­vo, otrov­no tr­nje. Pro­šlost i sa­da­šnjost pu­na je ta­kvih pri­mje­ra, da bi o to­me mo­gli i to­mo­vi da se na­pi­šu.
Po­sto­je i kal­ku­la­tor­ske lje­vi­ce ko­je pro­mo­vi­šu vo­đe i tzv. za­slu­žne eli­te ko­je lje­vi­ča­re­nje, pa i ko­mu­ni­stič­ko upo­tre­blja­va­ju za lič­nu i eli­ti­stič­ku pro­mo­ci­ju.
Po­sto­ja­le su i po­sto­je i objek­tiv­ne okol­no­sti ko­je uslo­vlja­va­ju ne­či­ji po­lo­žaj na po­zi­ci­ji de­sni­ce ili lje­vi­ce. Da ne ide­mo da­le­ko. Da­na­šnje vla­da­ju­će par­ti­je u svom na­zi­vu ima­ju so­ci­ja­li­zam kao lje­vi­čar­ski pred­znak, a u prak­si su mno­go de­sno ( ne­što ih tje­ra da uki­da­ju rad­nič­ka pra­va i mo­guć­no­sti da ra­de i od to­ga pri­stoj­no ži­ve ).
S dru­ge stra­ne, po­sto­je i ne­ke par­ti­je u opo­zi­ci­ji ko­je su pri­li­kom for­mi­ra­nja ima­le de­sni­čar­sku ide­o­lo­gi­ju, a u prak­si su to­li­ko pro­le­ta­ri­zo­va­ne da su objek­tiv­no ( na pla­nu po­li­tič­kog dje­lo­va­nja ) na po­zi­ci­ja­ma lje­vi­ce. Iako su ima­le npr. ani­mo­zi­tet pre­ma ko­mu­ni­stič­koj lje­vi­ci, re­al­no su do­ve­de­ne pro­gra­mom i prak­som u ra­van sa sa­da­šnjim ko­mu­ni­sti­ma u Cr­noj Go­ri. Nji­hov hen­di­kep i uzrok ne­u­spje­ha mo­žda je u to­me što ne­ke od njih ne shva­ta­ju ili pro­sto ne­će da shva­te ovu re­al­nost. I ka­da im se pri­vi­đa da je DPS po­sled­nji ko­mu­ni­stič­ki ba­sti­on, oni sa­mo bes­po­streb­no po­ma­žu odr­ža­va­nju ilu­zu­je da je ova par­ti­ja lje­vi­čar­ska, a ne­će ili ne mo­gu da shva­te da ju je ne­vri­je­me iz­ba­ci­lo na de­snu oba­lu, a ove dru­ge ( pro­vo­bit­no de­sni­ča­re ) na li­je­vu.
Sa­da­šnji iz­bor­ni vi­še­par­tij­ski par­la­men­ta­ri­zam iz­ro­dio je par­ti­to­krat­ski si­stem u ko­jem vi­še­de­ce­nij­ski vla­da jed­na par­ti­ja sa svo­jim sa­te­li­ti­ma, ukra­si­ma ko­ji sve ami­nu­ju, a jed­na se ne­što kao bu­ni za­rad ostan­ka u vla­sti. Sve se, da­kle, vr­ti oko per­so­nal­nog i grup­nog odr­ža­va­nja na vla­sti.
Po­bu­na je mo­žda li­jek, ali ni­je iz­lje­če­nje, ako na mu­ci ma­sa ho­će da se pro­mo­vi­šu no­ve otu­đe­ne vo­đe i eli­te. Tu se kri­ju kli­ce svo­đe­nja i odr­ža­va­nja lje­vi­ce u pro­stoj bor­bi za vlast od stra­ne uskog kru­ga lje­vi­čar­skih vo­đa i nji­ho­vih do­glav­ni­ka, pa se do­bi­ja opet ni­šta, pret­hod­no sta­nje vla­sti od­no­sno s ma­lim iz­mje­na­ma.
Zbog to­ga se vr­lo ozbilj­no po­sta­vlja pi­ta­nje obez­bje­đi­va­nja istin­ske idej­ne, ide­o­lo­ške i na­uč­ne lje­vi­ce, ko­ju su ko­mu­ni­sti, za­što ne re­ći, po­ku­ša­li oži­vo­tvo­ri­ti, ali su je i, isti­ni za vo­lju, is­kom­pro­mi­to­va­li iz isto­rij­skih, eko­nom­skih i men­ta­li­tet­sko – psi­ho­lo­ških unu­tra­šnjih i me­đu­na­rod­nih raz­lo­ga. Vo­đa­ma ni­je bi­la do­volj­na sla­va za re­vo­lu­ci­o­nar­no žr­tvo­va­nje, ne­go i pre­ko­mjer­no uži­va­nje u bo­gat­stvu. Sve je, da­kle, kvar­lji­vo, pa istin­ska lje­vi­ca mo­ra bi­ti us­po­sta­vlje­na i bra­nje­na od stra­ne ci­je­log na­ro­da ( u tom po­gle­du iz­bo­ri ni­je­su njen je­di­ni od­bram­be­ni me­ha­ni­zam).
Kod nas se go­vo­ri o lje­vi­ci po ugle­du na grč­ku Si­ri­zu. Li­je­po je to, ali tre­ba vi­dje­ti nje­ne do­me­te ( ovih da­na i njih ne­ka mu­ka spo­pa­da ). Po­uč­no je to u po­gle­du za­htje­va da se spri­je­či pot­pu­no pro­pa­da­nje Grč­ke, ali po­sto­ji bo­ja­zan da zbog me­đu­na­rod­ne mo­ne­tar­ne i dru­ge pre­si­je ne za­vr­še is­pod ni­voa ve­li­kih po­kre­ta i po­bu­na kao što su bi­li Pa­ri­ska ko­mu­na, pa čak i na­ša re­vo­lu­ci­ja.
Za­to no­vu lje­vi­cu u Cr­noj Go­ri ne tre­ba for­mi­ra­ti po ugle­du na dru­go­ga ne­go tre­ba da pro­iz­i­la­zi iz do­ma­ćih na­go­mi­la­nih po­tre­ba i sta­nja u na­šoj dr­ža­vi. Do­bri su pri­mje­ri dru­gih, ali su istin­ski do­bri sa­mo nji­ho­vi va­lja­ni re­zul­ta­ti. Na­ja­va for­mi­ra­nja lje­vi­ce kao iz­ra­za stvar­nih po­tre­ba u Cr­noj Go­ri i eks­po­ni­ra­nje nje­nih vo­đa iz re­do­va do­ka­za­nih bo­ra­ca za pra­va rad­ni­ka u du­žem pe­ri­o­du, kroz sin­di­kat i na dru­gi na­čin, ima du­bo­kog smi­sla... Ta­kav je, za­što ne re­ći, Jan­ko Vu­či­nić. Nje­go­vo od­va­žno po­na­ša­nje i usva­ja­nje do­bro smi­šlje­nog i oslo­bo­di­lač­kog pro­gra­ma mo­že bi­ti osno­va da se pre­o­bra­ti sva opo­zi­ci­ja i pro­gram­ski i ak­ci­o­no, pa je tek ta­da mo­gu­će go­vo­ri­ti da će ta lje­vi­ca dje­lo­va­ti rav­no­prav­no u okvi­ru po­sto­je­ćeg De­mo­krat­skog fron­ta. Sva­ka čast sa­da­šnjem Fron­tu, ali vi­še ne­go do sa­da, ka­ko smo to već re­kli, tre­ba da shva­ti da je objek­tiv­no po­stao lje­vi­ca. Objek­tiv­no, a ne i su­bjek­tiv­no na ni­vou ru­ko­vod­sta­va i vo­đa. Ka­že­mo i vo­đa, a istin­ska lje­vi­ca pod­ra­zu­mi­je­va i sta­vlja­nje u vođ­stve­ni po­lo­žaj ope­ra­tiv­nih ru­ko­vod­sta­va. Za­to Jan­ka Vu­či­ni­ća tre­ba po­dr­ža­ti, na­ro­či­to u pro­gram­sko- ope­ra­tiv­nom kon­ci­pi­ra­nju, jer ni­je do­volj­no da se ne­ko pro­gla­si lje­vi­com ne­go mo­ra da se i te­o­ri­jom i prak­som ukra­si vi­dlji­vim lje­vi­čar­skim oslo­bo­đe­njem ma­sa.