Pi­še: Pa­vle Dar­ma­no­vić


Ka­žu da gdje ima di­ma tu ima i va­tre, a na­ma u Cr­noj Go­ri je odav­no pro­di­mi­lo... Va­tre svi vi­di­mo osim ovih iz vla­sti (mo­žda su krat­ko­vi­di), a i što bi ih oni vi­dje­li kad im to ni­je u in­te­re­su... Ako bi to pri­zna­li, pi­tao bi ih po­ne­ko: ‘’Je­ste li se vi ne­ki uz tu va­tru gri­ja­li, pa eto be­la­ja?’’ No, oni su maj­sto­ri u iz­vla­če­nju i ski­da­nju od­go­vor­no­sti sa se­be, pa će re­ći po na­vi­ci: „Ovo su spo­ra­dič­ne po­ja­ve, ko­je ne tre­ba uzi­ma­ti ozbilj­no, no­vin­ske spe­ku­la­ci­je i slič­no pa zbog to­ga ne tre­ba da nas za­bri­nja­va­ju, do­ga­đa­lo se to i pri­je i u okru­že­nju još vi­še”... Ta­ko će go­spo­da­ri na­ših ži­vo­ta re­ći, i eto na­ma utje­he, na­ro­de. A na­rod, k’o na­rod, re­ći će: ‘’Je­ste, ta­ko je, go­spo­da­re’’.
Zna­mo mi da di­ma ima svu­gdje, ali da ga vi­še ima na ma­njoj te­ri­to­ri­ji, e to ni­je­smo pri­mi­je­ti­li. Od di­ma se i mo­že­mo ne­ka­ko od­bra­ni­ti, ali od nje­go­ve va­tre ne evo sko­ro če­tvrt vi­je­ka... Go­re va­tre na sve stra­ne. Ne po­ma­žu ni va­tro­ga­sci, ta­man jed­nu va­tru po­ku­ša­ju da uga­se, a no­va se po­ja­vlju­je još že­šća, pa drž`, maj­čin si­ne... Ni NA­TO, taj mi­lo­srd­ni an­đeo i lju­bi­mac vla­sti, ne bi je mo­gao uga­si­ti.
Do­ga­đaj go­di­ne, ako se ovo što je TVCG ob­ja­vi­la mo­že ta­ko na­zva­ti, je film­ska sto­ri­ja o „obe­ća­noj ze­mlji” (ne bi sto­ri­ji ma­ne bi­lo ni za Kan­ski fe­sti­val)... Ri­ječ­ju i sli­kom, gle­da­o­ci vi­dje­še ka­ko su se pri­ja­te­lji po­ma­ga­li, do­go­va­ra­li, odo­bra­va­li i ku­po­va­li na­šu ze­mlju pra­dje­dov­sku- ze­mlju cr­no­gor­sku-pri­mor­sku za ba­ga­te­lu, a on­da kao do­bri pre­pro­dav­ci pro­da­va­li dr­ža­vi to isto ze­mlji­šte po ne­ko­li­ko pu­ta sku­plje, što bi na­rod re­kao „kao Mar­ko maj­ku”. Alal im vje­ra, iz­vje­šti­li se na olov­ci i ma­te­ma­ti­ci, ali ne na nji­ho­vu šte­tu već na šte­tu dr­ža­ve Cr­ne Go­re i nje­nih gra­đa­na, pa k’o ve­le, kud pu­klo da pu­klo, a pu­klo je na­ma svi­ma da gr­đe ne mo­že bi­ti.
Re­ko­še rad­ni­ci, si­ro­ti­nja i dru­ga obes­pra­vlje­na dru­ži­na: „E, ka­ko se ovi obo­ga­ti­še pre­ko no­ći, da ne zna­ju šta će od bo­gat­stva i to sve uz ne­se­bič­nu po­moć po­je­di­nih struk­tu­ra iz vla­sti’’. I ka­ko mi­sli­te, do­bri na­ro­de, da će vlast sve ovo is­tje­ra­ti na či­stac?! Te­ško, jer joj to ni do­sad ni­je po­la­zi­lo za ru­kom... Mo­žda će us­pje­ti ne­ka dru­ga, vi­dje­će­mo?!
Dok na jed­noj stra­ni na­rod – rad­nič­ka kla­sa ne­ma hlje­ba da je­de, vi se, go­spo­do ka­pi­ta­li­sti i ne­ki bi­zni­sme­ni, za­jed­no s po­je­din­ci­ma iz vla­sti igra­te skri­va­li­ce mi­li­on­či­ći­ma... Pa to tre­ba za­pi­sa­ti da po­tom­stvo mo­že da pro­či­ta ka­ko taj „vaš bi­znis” mo­že da bu­de i te ka­ko „uspje­šan”, a po­go­to­vo kad je za­či­njen mo­gu­ćim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma i ne­za­ko­ni­tim rad­nja­ma.
Ko­mu­ni­sti od na­ro­da, rad­nič­ke kla­se i so­ci­jal­no ugro­že­nih tra­že da „ot­klju­ča­ju” sve mo­gu­će slu­žbe­ne je­zi­ke i da pro­go­vo­re o sve­mu što zna­ju i što su zna­li, a što se re­flek­tu­je na nji­hov ži­vot­ni sta­tus... Ću­ta­nja je bi­lo i pre­vi­še! Tre­ba re­ći ‘’ne’’ da­ljoj tr­go­vi­ni i ras­pro­da­ji te­ri­to­ri­je Cr­ne Go­re, u pro­tiv­nom mo­že se do­go­di­ti da usko­ro osta­ne­mo bez nje, a kad nje ne bu­de- ne­će bi­ti ni nas. Ko­mu­ni­sti od in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma, pri­je sve­ga od onog zdra­vog di­je­la vla­sti i od dr­žav­nog tu­ži­o­ca, tra­že da ko­nač­no pre­đu sa ri­je­či na dje­la i da pre­i­spi­ta­ju sve ne­tran­spa­rent­ne ku­po­vi­ne i tran­sak­ci­je po­kret­ne i ne­po­kret­ne imo­vi­ne po Cr­noj Go­ri, ko­je su pred­met „obe­ća­ne ze­mlje” i slič­nih iz­vje­šta­ja... I da one ko­je su se ogri­je­ši­li o za­kon pri­ve­du k` po­zna­ni­ju pra­va, jer je­di­no ta­ko ne­ki mo­gu shva­ti­ti da na­ša ze­mlja ni­je Alaj­be­go­va sla­ma već li­je­pa nje­go­šev­ska i 13-jul­ska po­šte­na i us­prav­na Cr­na Go­ra... U ta­kvoj Cr­noj Go­ri ne smi­je bi­ti mje­sta za be­za­ko­nje, ko­rup­ci­ju i kri­mi­nal bi­lo ko­jeg ob­li­ka... U pro­tiv­nom, bi­će to znak da kao dru­štvo ni­je­smo zre­li i pri­spje­li da bu­de­mo part­ne­ri ni­ko­me...