Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Ni­je pi­ta­nje u to­me za­što dr­ve­ni grad Ni­mrod u Ira­ku ko­ji je, ne­sum­nji­vo, an­tro­po­lo­ško bla­go u svi­je­tu; ni­je pi­ta­nje za­što ba­ge­rom i eks­plo­zi­vom na taj ci­vi­li­za­cij­ski trag, ko­li­ko je pi­ta­nje u sle­de­ćem: za­što pa­met­nim te­le­fo­ni­ma od sve­ga to­ga pra­vi­ti sni­mak?
Ži­ve­ći u svi­je­tu gdje vi­še ne­ma taj­ni (s po­ja­vom vir­tu­el­nog, sve taj­ne su ismi­ja­ne) – ži­ve­ći u glo­bal­nom snim­ku, nu­žno smo na sve to po­sta­li od­već imu­ni. Bu­du­ći da je već sa­da sve sni­mlje­no, kao kon­zu­men­ti kraj­njeg do­ga­đa­ja, pre­o­sta­je nam tek to­li­ko, da isti sni­mak bes­ko­nač­no pu­ta pre­sni­ma­va­mo.
Ni­mrod je osno­van u 13. vi­je­ku pri­je no­ve ere, da­nas je taj grad stvar pra­ha i krat­ke mon­ta­že, dok je ci­vi­li­za­ci­ja na pra­gu da se is­tri­je­bi u ta­ko­zva­noj bor­bi pro­tiv glo­ba­li­zma.
Kad ne­sta­ne duh pro­šlo­sti, nje­go­va bez­vre­me­na vri­jed­nost, on­da na­stu­pa era to­tal­nog ra­ta, sve­jed­no da li se vo­di bi­o­he­mij­skim oruž­jem, ili tek ma­ljem.
Pre­ma to­me, šta su­prot­sta­vi­ti snim­ku iz Ni­mro­da? Na­kon Ho­lo­ka­u­sta po­dig­nu­tog na bre­žulj­ku od lo­ba­nja, sli­je­di ovaj grad či­je se kli­na­sto pi­smo pro­pu­šta kroz ka­ši­ku ba­ge­ra. Me­đu­tim, sni­mak je ono što ra­za­ra sva­ku svje­snu di­men­zi­ju ko­ja se ustre­mlju­je na ovaj ge­no­cid pro­tiv kul­tu­re. Ta­ko se od na­ci­stič­ke in­fra­struk­tu­re i lo­go­ra smr­ti, da­nas pra­ve mi­ni emi­si­je ko­je nam sa­mo na­krat­ko pro­bu­de ti­mo­tič­ku ži­cu usmje­re­nu pro­tiv te či­sto­krv­ne epi­zo­de u isto­ri­ji. Da li se, na­i­me, sve sni­ma, jer ni­šta vi­še kao ta­kvo ne­ma moć stvar­no­sti? Bor­ba pro­tiv glo­ba­li­zma pred­sta­vlja je­dan rat u ko­me se ma­ni­fe­stu­je ukup­ni po­ten­ci­jal oruž­ja, dok je, isto­vre­me­no, sve pod­jed­na­ko me­ta. Ni­mrod i nje­go­vo pi­smo, pre­to­če­ni su u te­le­fon­ski sni­mak: zar to ni­je oži­vlje­na, i po­sled­nja ki­ne­ma­to­gra­fi­ja u ma­lom!? (Iz­van pri­vat­ne ko­lek­ci­je, i/ili kuć­nih vi­dea, u film kao da vi­še i ne vje­ru­je­mo.) Uni­ver­zum kao ka­ta­stro­fal­ni do­ku­ment, cr­ni mo­del ko­ji pro­ždi­re sop­stve­no autor­stvo. Ako isla­mi­sti vo­đe­ni tim ni­hi­li­zmom ob­li­ku­ju svo­ju po­li­ti­ku, on­da te­ro­ri­stič­ki akt vi­še ni­je u sta­nju bi­ra­ti sred­stva (kao što ih ni­kad i ni­je bi­rao), kao ni žr­tvu.
Ali, iz­gle­da da je po­treb­no na­pra­vi­ti ova­kvu ka­sap­ni­cu u du­hov­noj lje­stvi­ci ci­vi­li­za­ci­je, ka­ko bi se ne­ko­li­ko­mi­nut­ni vi­deo sa svo­jim sa­dr­ža­jem odr­žao na pre­tr­pa­nom tr­ži­štu do­ga­đa­ja. Mo­žda se, na kra­ju, mo­ra po­ve­sti ra­ču­na i o bro­ju fa­mo­znih pre­gle­da, ako s ozbilj­no­šću že­li­mo da se po­za­ba­vi­mo ova­kvim i slič­nim pro­ble­mi­ma.
Ka­da je ri­ječ o mo­di, spor­tu, ili ko­zme­tič­kim he­ro­ji­ma, za­i­sta se či­ni ka­ko sa­mo još te­ro­ri­zam mo­že pri­ba­vi­ti za se­be ma­te­ri­jal ko­ji će po­di­ći gle­da­nost. Umjet­nost je odav­no iš­če­zla sa sce­ne; iz­van kr­va­vog i is­kre­ve­lje­nog per­for­man­sa, dru­gi ob­li­ci iz­ra­za po­la­ko, ali si­gur­no za­mi­ru. U tom smi­slu, i pot­pu­ni ne­sta­nak umjet­no­sti ne bi nas uop­šte uz­bu­dio.
Ra­za­ra­nje je glav­ni lik da­na­šnjeg snim­ka, po­vod ni­je bi­tan. I ne sa­mo to, mo­ra se mo­ći uži­va­ti u opa­kom de­mon­stri­ra­nju oruž­ja, ko­je je iz­vor na­še sva­ko­dnev­ne za­ba­ve.
Isla­mi­sti u ovom pri­zo­ru po­ka­zu­ju na dje­lu pla­stič­nost post-sa­vre­me­nog dru­štva: ne bi li se uklju­či­lo u igru dru­štvo se pod­vr­ga­va apo­ka­lip­tič­noj in­fu­zi­ji. Sve vi­še se, u tom smi­slu, is­po­sta­vlja ka­ko je – glo­ba­li­zam, u stva­ri, na­ša je­di­na isti­na!
Upe­pe­lji­ti grad Ni­mrod, tu ne ot­kri­va­mo ni­ka­kav cilj. Pa, ipak, bu­du­ći da je po­li­ti­ka tek plat­for­ma na ko­joj se, po­put bes­pol­nih mo­de­la okre­ću nu­kle­ar­ni mo­de­li, ja­sno je za­što di­vlja­nje da­nas osta­je je­di­na vred­nu­ju­ća po­jav­nost.
U isto vri­je­me, gle iro­ni­je, Ame­ri­ka se ru­ku­je sa Ku­bom, i na taj na­čin, pod go­lu­bo­vi­ma glo­bal­nog par­la­men­ta, de­mo­kra­ti­ja ubi­ra još je­dan tri­jumf!