Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Za­huk­ta­va se ne­rav­no­prav­na kam­pa­nja o NA­TO-u i Cr­noj Go­ri. Sva­ko­dnev­ne su me­dij­ske vi­je­sti o toj kam­pa­nji. I sva­ko ih ko­ri­sti na svoj na­čin; naj­vi­še po prin­ci­pu ‘’pro do­mo sua’’. Na po­seb­nom uda­ru su đa­ci i stu­den­ti! Na­me­će im se mi­šlje­nje da je to pi­ta­nje va­žni­je od ak­tu­el­nog po­ni­ža­va­ju­ćeg stu­dent­skog stan­dar­da, sku­pog i sve sku­pljeg ško­lo­va­nja i bes­per­spek­tiv­nog za­po­sle­nja, na­kon za­vr­še­nog ško­lo­va­nja; da ne na­vo­di­mo dru­ge broj­ne dru­štve­ne de­for­ma­ci­je ko­je cvje­ta­ju za­jed­no sa NA­TO kam­pa­njom. Što je naj­čud­ni­je i, re­kao bih, ne­pri­mje­re­no, u kam­pa­nju su vr­lo ak­tiv­no uklju­če­ni i stra­ne di­plo­ma­te, sa pri­vre­me­nim bo­rav­kom u Cr­noj Go­ri. Za po­seb­nu ana­li­zu je i od­nos me­di­ja, ko­ji su, ta­ko­đe, po­li­tič­ki opre­di­je­lje­ni; za­bo­ra­vlja­ju na osnov­ni i pri­o­ri­tet­ni za­da­tak – da in­for­mi­šu jav­nost i tač­ka!
Na­me­će se mi­šlje­nje da naš čo­vjek ne­ma in­te­lek­tu­al­ne sna­ge da sam ra­su­đu­je šta je do­bro za nje­ga. A „do ju­če“ su se, upra­vo, ti stran­ci di­vi­li Cr­noj Go­ri i nje­nom slo­bod­nom čo­vje­ku. Ne mo­že­mo, a da se ne sje­ti­mo ta­kvih za­pi­sa: „Cr­na Go­ra je kr­va­vi pre­sto slo­bo­de!“, „Umi­ri­ti Cr­no­gor­ce isto je što i ora­ti mo­re!“. Ne­će bi­ti na­od­met ni pod­sje­ća­nje na, mo­žda, za­bo­ra­vlje­ne Zma­je­ve sti­ho­ve: ‘’Sve što da­lje vre­me hi­ti/ Sve se već­ma pro­šlost gr­li / Sve se već­ma mo­ji mr­tvi/ Me­ni či­ne ne­u­mr­lim!’’
S vre­me­na na vri­je­me po­ja­vi se, na­ro­či­to u ‘’Da­nu’’, po­ko­ji tekst da opo­mi­nje, pod­sje­ća i upo­zo­ra­va na ne­dav­no su­ro­vo NA­TO bom­bar­do­va­nje i ra­za­ra­nje na­še ze­mlje, na ru­še­nje nje­ne in­fra­struk­tu­re, na sva­ko­dnev­na ubi­ja­nja za 78 da­na ko­li­ko je tra­ja­la ope­ra­ci­ja ci­nič­no na­zva­na ‘’Mi­lo­srd­ni an­đeo’’. Pi­ta­mo se i da­nas ka­kvi su im tek đa­vo­li, ka­da su im an­đe­li – ta­kve ubi­ce! Da po­me­ne­mo i apro­si­ma­tiv­nu ci­fru uči­nje­ne nam šte­te od oko 100 mi­li­jar­di do­la­ra! Da­nas se sje­ća­mo sve­ga to­ga i po­kaj­nič­kih ri­je­či da je to bi­la ve­li­ka gre­ška. Kroz ko­ju go­di­nu pri­zna­će oni i da je bi­la ne­di­plo­mat­ska mi­si­ja sa­da­šnjih di­plo­ma­ta, ko­ji obi­la­ze isto­rij­ska mje­sta po­ru­še­ne Cr­ne Go­re, pro­po­vi­je­da­ju­ći da su nji­ho­ve bom­be bi­le na­mi­je­nje­ne „dru­gi­ma“, i da su na­še bol­ne žr­tve i stra­da­nja – sa­mo „ko­le­ta­ral­na šte­ta“.
Ti stra­ni mi­si­o­na­ri zlo­u­po­tre­blja­va­ju go­sto­prim­stvo i po­put one ba­ba Van­ge – na­vod­no „či­ta­ju“ ras­po­lo­že­nje na­ro­da. Na­rav­no, na po­gre­šan na­čin kao i do­sad: na Za­pa­du ni­šta no­vo. Ne zna­ju za na­še obi­čaj­no pra­vo da je čak i pro­ka­za­ni ne­pri­ja­telj – sa­mo gost u nje­go­voj ku­ći i da mu ne smi­je fa­li­ti „ni dla­ka na gla­vi“. A šta čo­vjek mi­sli o „ne­nad­nom go­stu“ to on za­dr­ža­va za se­be do pr­ve pri­li­ke ka­da mu se uka­že – da svi­ma bez stra­ha ka­že što mi­sli o „nji­ho­vi­ma“ i o „ta­kvim“ na­ši­ma.
Tra­ži taj slo­bod­ni čo­vjek ovih „go­ra i pla­ni­na“ i svog pi­to­mog mo­ra – da se pi­ta ma­kar u svo­joj ku­ći, kao što je to va­zda bi­va­lo i bi­će: sna­ga je na­ša pla­nin­ska ri­je­ka?! Slo­bo­da je na­še sun­ce: „sva sre­bra, sva zla­ta – svi ljud­ski ži­vo­ti / ne mo­gu bi­ti pla­ta nje­noj lje­po­ti!“ Ču­jem taj re­vol­ti­ra­ni glas na­ro­da. I nje­go­vu po­ru­ku: ako na­ši gla­va­ri ne­će da ču­ju naš glas i da is­po­štu­ju na­šu vo­lju, po­zi­va­mo vas­ko­li­ki na­rod da lič­nim pot­pi­som u svim mje­sti­ma Cr­ne Go­re – sa ‘’DA’’ ili ‘’NE’’ is­ka­že svoj od­nos pre­ma NA­TO-u i ne­ka ja­sno ka­že da li je ili ni­je taj sa­vez dru­štvo slo­bo­dar­ske Cr­ne Go­re. Pa ne­ka naš par­la­ment ta­da do­ne­se od­lu­ku, umje­sto na­ro­da Cr­ne Go­re. Na kra­ju će­mo se još jed­nom – uvi­jek vra­ti­ti na­šem Nje­go­šu: ‘’Isti­na je da su na­rod hra­bri, Da su bi­li. Ali đe su sa­da?!’’
I mi se pi­ta­mo gdje je sa­da Cr­na Go­ra i šta se to do­ga­đa sa njom i u njoj?! Umje­sto od­go­vo­ra – ne­ka na­rod ka­že šta mi­sli svo­jim pot­pi­som: DA ili NE NA­TO-u.