Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Ot­kad mi či­ta­o­ci ša­lju tek­sto­ve - ni­šta ne ra­dim ne­go pot­pi­su­jem. Vi­dim da mo­ji či­ta­o­ci zna­ju sve što ja znam, ali vi­dio sam i još ne­što. Sa­znaj­na si­tu­a­ci­ja se jed­na­ko od­vi­ja i u me­ni, i u nji­ma. Ne­ko ne­kog tu po­kre­će na isti na­čin. I baš to - ko ko­ga po­kre­će, i ka­ko po­kre­će - ne mo­že se do kra­ja zna­ti. Jed­na­ko se mo­že re­ći, da ja po­kre­ćem mo­je či­ta­o­ce, kao i obr­nu­to - da či­ta­o­ci po­kre­ću me­ne. Da li su oni po­kret­nu­ti Po­kre­tom ko­ji se po­kre­nuo kroz me­ne, ili sam ja po­kre­nut po­kre­tom ko­ji taj­no pri­su­stvu­je i bdi­je nad svi­ma na­ma? Mi smo lju­di taj­ne pri­jem­či­vo­sti i ot­po­ra - ot­por­ni na smr­to­no­sni pri­ti­sak sva­ko­dne­vi­ce, na pri­ti­sak or­ga­ni­zo­va­nog pro­jek­ta da se u Cr­noj Go­ri ( i u svi­je­tu, ko­ji je cr­na go­ra) po­ko­pa­ju i čo­vjek i pam­će­nje, i slo­bo­da, i Bog. Oče­ki­vao sam, na­rav­no, raz­li­ku iz­me­đu mu­škog i žen­skog či­ta­nja i pi­sa­nja, ali kroz kon­kret­ne re­ak­ci­je to mi je po­sta­lo, u ni­jan­sa­ma, ja­sni­je. Ta­ko­zva­no „mu­ško“ i „žen­sko“ či­ta­nje ne is­klju­ču­je i pa­ra­doks da ne­kad mu­škar­ci či­ta­ju žen­ski, a že­ne mu­ški!? Mu­škar­ci su osje­tlji­vi­ji na jed­no, že­ne na dru­go. Že­ne po­kre­će i uz­bu­đu­je jed­no, a mu­škar­ci pre­la­ze pre­ko to­ga, a za­dr­ža­va­ju se na ne­če­mu sa­svim dru­gom. Re­ci­mo - tvr­da lo­gi­ka, se­ri­o­zna ana­li­ti­ka, kon­cen­tri­san na­pad na „ne­pri­ja­te­lja“, ener­gič­no sa­vla­da­va­nje i ba­ca­nje pro­tiv­ni­ka na ze­mlju, mu­škar­ci ja­ko ci­je­ne i ne šte­de po­e­ne na ta­kve po­te­ze. Že­ne vi­še uz­bu­đu­je na­di­la­zak lo­gi­ke, po­kre­ta­nje sr­ca, za­go­net­ka ži­vo­ta, unu­tra­šnji do­dir, to­plo­ta, vr­to­gla­ve aso­ci­ja­ci­je, kre­ta­iv­na lu­dost.
Da­kle, apa­tič­no­sti, su­mor­nom či­ta­nju i po­i­ma­nju stvar­nog ži­vo­ta i knji­ga sklo­ni­ji su mu­škar­ci. Kad mu­škar­ci pad­nu, oni baš pad­nu u mr­tvo mo­re ne­mo­ći i ne­dje­lat­no­sti. Ni bo­gi­nje ih vi­še ne mo­gu po­di­ći.
Sre­tao sam ne­ke mu­ške či­ta­o­ce, ko­ji ima­ju jed­nu ti­pič­nu re­če­ni­cu: „Do­bro pi­šeš, ali sve je uza­lud...“ Po­sli­je te re­če­ni­ce osje­ćam i onih ne­ko­li­ko ko­je mi ne ka­zu­ju, a ko­je bi mo­gle bi­ti ova­kve: ‘’...Ču­dim se toj tvo­joj upor­no­sti. Pro­sto, sko­ro mi se mu­či, kad vi­dim ta­kvu upor­nost u uza­lud­no­sti....“ Ta­kve če­sto sret­nem, ali na tu nji­ho­vu su­mor­nu do­bro­tu i bri­žnost imam ža­lost i sa­ža­lje­nje. Oni ne­što shva­ta­ju, ali su da­le­ko od su­šti­ne. Ne zna­ju da je kre­a­tiv­nost sa­ma po se­bi ži­vot, i da do­no­si ra­dost i bo­drost. Da­le­ko su, pre­da­le­ko od to­ga da shva­te da je kre­a­tiv­nost mu­žev­na, bo­je­va si­la, pu­na ra­do­sti. Ne shva­ta­ju ni ele­men­tar­nu slo­že­nost, da što iz­gle­da moć­no, kao dr­žav­na vlast, par­ti­ja, že­lje­za­ra, već sju­tra mo­že da se po­ka­že pot­pu­no ne­moć­nim, i pro­pa­da­ju­ćim. A ono što iz­gle­da ne­moć­no, kao ma­što­vi­ta i kre­a­tiv­na ri­ječ, sju­tra se mo­že po­ka­za­ti uzro­kom pa­da moć­nih i gvo­zde­nih.
Do­i­sta, ni­je la­ko u to vje­ro­va­ti, ali je uz­bu­dlji­vo re­al­no bo­ri­ti se u toj slo­že­no­sti iz­me­đu ra­zu­mi­je­va­nja i ne­ra­zu­mi­je­va­nja, i ra­di­ti na sa­rad­nji sa ne­vi­dlji­vim si­la­ma, od ko­jih ži­vi stva­ra­la­štvo, taj­na dje­la­nja i bi­va­nja, pa i taj­na mo­ći. Sr­ce je dr­ža­va, lič­na dr­ža­vo­tvor­nost, ne­be­sko pro­stran­stvo, po­kre­ne li se nje­go­va za­pre­ta­na moć. Na tu di­men­zi­ju pi­sa­nja i pod­vi­ga, re­ci­mo, osje­tlji­vi­ji su žen­ski či­ta­o­ci. Že­ne to po­ve­zu­ju sa prag­ma­tič­nom i ne­prag­ma­tič­nom lju­ba­vi. Ne­prag­ma­tič­na lju­bav do­no­si uz­bu­đe­nje, opa­snost, lje­po­tu, sa­go­ri­je­va­nje bez ostat­ka, sa­zna­nje. Stva­ra­la­što uspi­je­va, ako ide tra­gom te og­nje­ne pu­ta­nje.
-Mi ne pi­še­mo da bi ne­ko „gu­bio vri­je­me“ sa na­ma, još ma­nje, da bi ne­ki či­ta­lac „ubi­jao, utu­cao vri­je­me“ (naj­su­mor­ni­ja for­mu­la­ci­ja!) to­bož či­ta­ju­ći na­še tek­sto­ve. Mi pi­še­mo da bi či­ta­o­ca „sta­vi­li na va­tru“, ili po­di­je­li­li kap­cu va­tre sa njim. Kap­cu pr­vo­bit­ne ra­do­sti..“, ta­ko mi je go­vo­rio pri­ja­telj, s ko­jim sam ne­kad raz­go­va­rao na ovu te­mu. On ni­je vi­še tu, me­đu na­ma, ali nje­go­ve ri­je­či je­su.
-Mno­go je de­pre­siv­nog ne­zna­nja po­kri­la kri­la­ti­ca - „sve je uza­lud, ni­šta se ne mo­že pro­mi­je­ni­ti“, kao što mno­go ha­o­sa uno­se oni ko­ji kre­nu da „mi­je­nja­ju svi­jet na ooo-ruk“. Pi­sa­njem se je­di­no ne­što mi­je­nja u sa­mom pi­scu, i u ra­zu­mi­je­va­nju mo­ći je­zi­ka. To je je­di­ni osnov pro­mje­ne. A pro­mi­je­ni­ti ne­što unu­tar se­be, to je kao pro­mi­je­ni­ti svi­jet.
Hri­sto­va ri­ječ: „Ne boj­te se, ja sam po­bi­je­dio svi­jet“, naj­vi­ši je iza­zov za mu­žev­ni pod­vig. Da­nas slo­bod­no pi­sa­nje ži­vi pod pu­nom kom­pro­mi­ta­ci­jom „mo­ći ovog svi­je­ta“, kao naj­ne­moć­ni­ja rad­nja, i kao lič­na za­ba­va ili - be­smi­sao. Ali, ono, a po­seb­no ži­vot ko­ji pro­iz­vo­di pi­smo ni­je od­u­stao od svo­je taj­ne, ni­ti je po­hu­lio na osmi­jeh oza­ru­ju­će po­bje­de, go­vo­rio je moj sa­go­vor­nik.
(Autor je knji­žev­nik)