Ovo je vri­je­me dr­žav­ni­ka ne­ga­ti­va­ca. Pr­vak re­for­mi u re­gi­o­nu, de­vet go­di­na uspje­šni i hva­lje­ni Ni­ko­la Gru­ev­ski po­stao je za krat­ko vri­je­me ne­po­želj­ni, auto­ri­tar­ni dik­ta­tor. To se naj­bo­lje vi­di iz dje­lo­va­nja na­jam­nič­kih ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja i NA­TO-in­te­lek­tu­a­la­ca u Be­o­gra­du. Do pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci ni­su zna­li ko je Ni­ko­la Gru­ev­ski, smi­ja­li su se neo­kla­si­ci­stič­kom i no­vo­ro­man­ti­čar­skom Sko­plju, ali su se sa stra­ho­po­što­va­njem sje­ća­li bri­tan­skog pre­mi­je­ra ka­ko plo­vi Ohrid­skim je­ze­rom u ri­bar­skom čam­cu i gr­di „bez­o­bra­zne Gr­ke“. Sa­da je Gru­ev­ski po­stao auto­ri­ta­rac. Te ne ma­ri za opo­zi­ci­ju (ko­ja ni­ka­ko da po­bi­je­di na iz­bo­ri­ma) – ko­ja je zbog ne­če­ga na­pu­sti­la par­la­ment. Te ne po­štu­je Al­ban­ce, či­ja je naj­ve­ća par­ti­ja s njim u vla­di. Tre­ba­lo je da ni­ka­ko ne na­pad­ne te­ro­ri­ste u Ku­ma­no­vu. Bo­lje bi bi­lo da ih je op­ko­lio i s nji­ma jed­no dva mje­se­ca pre­go­va­rao pro­du­blju­ju­ći kri­zu u ze­mlji i uvje­ra­va­ju­ći sve da je za Ma­ke­do­ni­ju naj­bo­lje da vla­de mi­je­nja bez iz­bo­ra - ka­da za­tre­ba am­ba­sa­do­ri­ma. Naj­bo­lje bi bi­lo, u stva­ri, da ih je pu­stio. Kao što je JNA pu­sti­la hr­vat­ske to­va­re sa oruž­jem. Da je snim­ci­ma ame­rič­ke slu­žbe ko­ji­ma ga kom­pro­mi­tu­ju su­prot­sta­vio svo­je – ka­ko agre­sor­ske tru­pe sa Ko­so­va, iz zo­ne ko­ju kon­tro­li­še ame­rič­ka voj­ska, na­pa­da­ju jed­nu su­ve­re­nu i me­đu­na­rod­no pri­zna­tu dr­ža­vu. I sa­mo spo­koj­no da sa­če­ka da su­če­sni­ci, po­slov­ni or­ta­ci i fi­sov­ski ro­đa­ci ota­ca ko­sov­ske zlo­či­nač­ke dr­ža­ve, sa so­li­te­ra oko tr­ga na ko­me se oku­pi pe­de­se­tak hi­lja­da ne­za­do­volj­nih opo­zi­ci­o­na­ra za­pu­ca­ju iz snaj­pe­ra... On­da bi ovi što ga da­nas sa­vje­tu­ju da s gu­bit­ni­ci­ma iz­bo­ra, ma­ke­don­skim so­ci­jal­de­mo­krat­skim šo­vi­ni­sti­ma – či­ja je pot­pred­sjed­ni­ca po­zva­la po­sla­ni­ka Sr­bi­na da na­pu­sti Ma­ke­do­ni­ju, ko­ji su go­ni­li srp­ske sve­šte­ni­ke, a ar­hi­e­pi­sko­pa Jo­va­na Še­stog po­sla­li u za­tvor, na­pra­vi za­jed­nič­ku vla­du, do­šli sa dvi­je fo­to­gra­fi­je. Do­ni­je­li bi mu por­tre­te Ja­nu­ko­vi­ča i Mi­lo­še­vi­ća. Mo­že da bje­ži od­mah, kao pr­vi, pa mu ne­će bi­ti ni­šta, a mo­že da za­vr­ši i kao dru­gi. Uz­gred, ka­da je Mi­lo­še­vić 1996. fal­si­fi­ko­vao op­štin­ske iz­bo­re, di­plo­ma­ti­je istih dr­ža­va su bi­le mno­go bo­le­ći­vi­je – ni­je bi­lo ru­skog ga­so­vo­da, a i tre­bao im je spa­ring part­ner za ko­sov­ski rat ko­ga su već do­volj­no ob­la­ti­li.
Na­smi­jao me je pri­je ne­ki dan je­dan bo­rac za pra­va srp­skog na­ro­da na pro­gra­mu te­le­vi­zi­je ko­ja pro­mo­vi­še vla­da­ju­ću SNS. Dok su NA­TO-in­te­lek­tu­al­ci na­bra­ja­li gri­je­he Gru­ev­skog: 1. Vla­da pre­du­go 2. Auto­ri­ta­ran 3. Na­ci­o­na­li­sta 4. Po­pu­li­sta 5. Snim­ci o zlo­u­po­tre­ba­ma... On na­ve­de slič­na, mno­go go­ra dje­la, tri­put du­žu vla­da­vi­nu i pot­pi­še Mi­la Đu­ka­no­vi­ća... Na­tov­ci se mr­šte... Ni­su ta­ko mi­sli­li. Pr­vo što Sr­bi u Cr­noj Go­ri ni­su na­ci­ja, već „osta­tak mrač­nog sve­to­sa­vlja, oku­pa­ci­je so­vjet­sko-bri­sel­ske ze­mlji­ce Du­klje, NA­TO-dr­ža­ve Pra­va­li­ta­ne, a dru­go, ka­ko mo­že ne­ko da mi­sli lo­še o Đu­ka­no­vi­ću ka­da Van Rom­pej ka­že dru­ga­či­je?!
Sre­ćom, ne­ga­tiv­ci su u re­gi­o­nu, a u Sr­bi­ji je sve po­ta­man. Što ka­že na­rod­na po­slo­vi­ca: „gdje ame­rič­ki am­ba­sa­dor okom, Vu­čić sko­kom“. Na „evrop­skom pu­tu“ naš je ži­rant al­ban­ska „Re­pu­bljik Ko­so­va“. Spre­ma se pro­mje­na Usta­va, a Do­ris Pak nam je već po­ru­či­la da je pre­am­bu­la sa­da­šnjeg naj­vi­šeg dr­žav­nog ak­ta (ko­ji je Bri­sel pri­je de­vet go­di­na po­dr­žao) pro­tiv­na na­šem na­sto­ja­nju da bu­de­mo čla­no­vi EU. I dok Vu­či­će­va vla­da na­sto­ji da po­ve­ća­njem naj­ma­njih pla­ta i pen­zi­ja i, de­se­to­stru­ko ma­njim od pred­vi­đe­nog, ula­ga­njem u „Be­o­grad na vo­di“ pri­pre­mi na­rod za iz­bo­re, pred­sjed­nik Ni­ko­lić po­ku­ša­va da pri­do­bi­je ro­do­lju­bi­ve gla­so­ve. Da­ni­ma tra­je de­ba­ta o „Plat­for­mi“ ko­ju je na­vod­no na­pi­sao, a još uvi­jek ni­je ob­ja­vlje­na. Ko­li­ko je ta „Plat­for­ma“ va­žna svje­do­či či­nje­ni­ca da ju je ko­men­ta­ri­sao pre­mi­jer Vu­čić. Ka­že ne do­zvo­lja­va da ga sva­đa­ju sa Ni­ko­li­ćem, ma­da nje­mu ni­šta (či­taj po­ro­di­ca, no­vac, am­bi­ci­ja, no­vac... Ko­so­vo i Me­to­hi­ja“) ni­je va­žno, osim, na­rav­no, do­brog ži­vo­ta gra­đa­na.
Šta da na­pi­šem o „Plat­for­mi“ či­ji sa­dr­žaj ni­ko u jav­no­sti ne zna? Mo­žda sa­dr­žaj vi­še i ni­je va­žan. Sje­ti­mo se, Ni­ko­lić je bio na vla­sti i 1998. go­di­ne. Ta­da je vla­da, ko­joj je pri­pa­dao, pre­kr­ši­la od­lu­ku na­ro­da sa re­fe­ren­du­ma, pa za­tim i po­ga­zi­la Ustav pre­da­ju­ći Ko­so­vo i Me­to­hi­ju NA­TO-u. Ka­sni­je, vla­sti su pri­hva­ti­le na­sil­no stva­ra­nje al­ban­ske dr­ža­ve i in­te­gra­ci­ju Sr­ba sa cen­tral­nog i sje­ver­nog Ko­so­va u njen sa­stav. Pri­je dvi­je go­di­ne Ni­ko­lić je ta­ko­đe na­pi­sao jed­nu „Plat­for­mu“, njo­me je pred­vi­đe­no stva­ra­nje srp­ske auto­no­mi­je i po­li­tič­ko po­ve­zi­va­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je sa Sr­bi­jom. Tu plat­for­mu po­dr­ža­le su dru­ge usta­no­ve na­še dr­ža­ve. Ipak, sa­mo tri mje­se­ca ka­sni­je Ni­ko­lić i Vu­čić sta­li su iza sa­svim dru­ga­či­jeg sa­dr­ža­ja Bri­sel­skog spo­ra­zu­ma. Ni­ko­lić je iz­gle­da za­bo­ra­vio na taj do­ku­ment. Sa­da se po­no­vo igra Sr­bi­na i da­je po­vo­da da ga ne­ko vri­je­me u Va­šing­to­nu i Bri­se­lu gle­da­ju kao „ne­ga­tiv­ca“. Ta­ko pru­ža pri­vid ro­do­lju­bi­vo­sti vla­sti, plu­ra­li­zma u na­šoj dr­ža­vi, ute­me­lju­je svo­ju sle­de­ću kan­di­da­tu­ru, po­tvr­đu­je svoj uti­caj u SNS-u. Je­di­no o če­mu, či­ni se, ne mi­sli to je da po­no­vo, po ko zna ko­ji put, na­ru­ša­va kre­di­bi­li­tet srp­ske dr­ža­ve.

(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)
Pi­še: Če­do­mir An­tić