Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ne­sreć­na Grč­ka je po­no­vo, po ko zna ko­ji put u po­sled­njih pet go­di­na, u si­tu­a­ci­ji bi­ti ili ne bi­ti. Pri­hva­ti­ti ono što tra­že kre­di­to­ri, što pod­ra­zu­mi­je­va da bu­du iz­bri­sa­ne mno­ge ”cr­ve­ne li­ni­je” ko­je je po­vu­kao mla­đa­ni pre­mi­jer i li­der lje­vi­čar­ske Si­ri­ze Alek­sis Ci­pras, ili iza­ći iz euro­zo­ne, sa svim po­sle­di­ca­ma ko­je će to do­ni­je­ti za tu ze­mlju, ali i za Evro­pu u cje­li­ni (pri če­mu ozbilj­ne šte­te ne bi­smo bi­li po­šte­đe­ni ni mi).
Tre­nut­no je na sto­lu po­nu­da kre­di­to­ra ko­je za­stu­pa­ju MMF i Evrop­ska cen­tral­na ban­ka, ko­ju je na­jed­no­stav­ni­je opi­sa­ti kao ”keš za re­for­me”. Grč­ka će do­bi­ti hit­nih 7,2 mi­li­jar­de eura da do kra­ja ovog mje­se­ca pla­ti do­spje­lu ot­pla­tu MMF-u, ali sa­mo ako se oba­ve­že da će spro­ve­sti ono što se od nje tra­ži.
Pro­blem je u to­me što Ci­pras i Si­ri­za to ne mo­gu da spro­ve­du, jer ih je na vlast pro­šlog ja­nu­a­ra do­ve­lo obe­ća­nje da će ola­ba­vi­ti već do po­sled­nje ru­pe steg­nut fi­skal­ni ka­iš. Gla­sa­ju­ći za lje­vi­ča­re i nji­hov pro­gram Gr­ci su se uhva­ti­li za na­du – jer na­da im je je­di­na pre­o­sta­la.
Na­da je, me­đu­tim, ka­ko to ka­žu mu­dra­ci, do­bar do­ru­čak, ali lo­ša ve­če­ra. Ve­o­ma br­zo se po­ka­za­lo da ono što je obe­ća­no ne mo­že da bu­de is­pu­nje­no, od­no­sno da ima pa­pre­nu po­li­tič­ku i so­ci­jal­nu ci­je­nu. Da­kle do­dat­no od­ri­ca­nje: no­va ot­pu­šta­nja iz dr­žav­nog apa­ra­ta, sma­nje­nje (dr­žav­nih) pen­zi­ja, oštri­je uslo­ve za no­vo pen­zi­o­ni­sa­nje, ve­će po­re­ze, ras­pro­da­ju dr­žav­ne imo­vi­ne i još što­šta...
Nad­vla­če­nje ko­je smo pra­ti­li u po­sled­njih ne­ko­li­ko mje­se­ci po­ka­za­lo je me­đu­tim da su že­lje Si­ri­ze jed­no, a sta­vo­vi kre­di­to­ra ne­što sa­svim dru­go. Sve što je po­sti­za­no u pre­go­vo­ri­ma, ko­ji su bi­li istin­sko mu­če­nje za obje stra­ne, bi­li su ne­ki pri­vre­me­ni kom­pro­mi­si i od­la­ga­nja. Sa­da se ne­ma vi­še kud: koc­ka­nju je do­šao kraj. U idu­će dvi­je ne­dje­lje i ku­sur – rok je, re­ko­smo, kraj mje­se­ca – tre­ba da se po­stig­ne ono što se do­sad ni­je mo­glo.
”Gdje ima vo­lje, ima i na­či­na”, po­ru­če­no je Gr­ci­ma iz Ber­li­na, ko­ji se u Ati­ni do­ži­vlja­va kao glav­ni ne­pri­ja­telj. Kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel je naj­u­por­ni­ja u in­si­sti­ra­nju da se Gr­ci sa­mi do­ve­du u red, ali u za­pu­šte­noj dr­ža­vi ka­kvom se po­ka­za­la Grč­ka, to je, bar u ro­ko­vi­ma ko­ji su po­sta­vlje­ni, istin­ski ne­mo­gu­ća mi­si­ja.
Tre­nut­ni sal­do je da je Grč­ka od po­čet­ka svo­je kri­ze – ko­ja je ot­kri­la sve akro­ba­ci­je u dr­žav­nom knji­go­vod­stvu ko­je su pri­kri­va­le pra­vo sta­nje stva­ri, od EU do­bi­la vi­še od 200 mi­li­jar­di eura hit­ne po­mo­ći da iz­bjeg­ne ban­krot, ali da upr­kos svim mje­ra­ma i kre­di­to­ri­ma i da­nas du­gu­je 320 mi­li­jar­di.
Pre­go­va­ra­či MMF-a u pro­šli če­tvr­tak su na­pu­sti­li Ati­nu, ne us­pjev­ši da se do­go­vo­re o for­mu­li za re­for­mu grč­kog tr­ži­šta ra­da i pen­zi­o­nog si­ste­ma. Po­vo­dom to­ga, mi­ni­stri fi­nan­si­ja euro­zo­ne sa­sta­ju se već idu­ćeg če­tvrt­ka u Luk­sem­bur­gu da raz­mo­tre op­ci­je na sto­lu, a u tra­že­nju (ne)mo­gu­ćeg iz­la­za po­ma­ga­će im i di­rek­tor­ka MMF-a Kri­sti­na La­gard.
Da li će i ko će u po­sled­njem mo­men­tu trep­nu­ti, osta­je da se vi­di. Ali je sva­ka­ko već sa­da ja­sno da Si­ri­za, či­ji je iz­bor­ni tri­jumf oja­čao front ot­po­ra fi­skal­noj stro­go­sti po sva­ku ci­je­nu i u još ne­kim čla­ni­ca­ma EU, ni­je do­ra­sla si­tu­a­ci­ji. Kao i da do­bre na­mje­re ni­su do­volj­ne, jer zna se da je do­brim na­mje­ra­ma po­plo­čan put ko­ji vo­di ta­mo gdje ni­ko ne že­li da stig­ne.
U ovoj dra­mi Grč­ka sva­ka­ko ni­je je­di­ni ne­ga­ti­vac: ma­lo ko na­i­me u te­ku­ćem za­ple­tu ob­ja­šnja­va ka­ko se mo­glo do­go­di­ti da joj se odo­bri to­li­ko ko­li­či­na kre­di­ta bez ozbilj­ne pro­cje­ne, od­no­sno re­al­nog sa­gle­da­va­nja mo­guć­no­sti zaj­mo­pri­ma­o­ca da po­zajm­lje­no vra­ti. Jer la­ko je ”na­vu­ći se” na tu­đe pa­re, od­no­sno na tuđ ra­čun ži­vje­ti na vi­so­koj no­zi.
Ima u sve­mu i ta­ko­zva­nih ”objek­tiv­nih okol­no­sti” – svjet­ska kri­za iz 2008. i svi nje­ni pra­ti­o­ci – ali još vi­še su­bjek­tiv­nih. Ne­do­volj­no se pod­sje­ća u šta je Grč­ka slu­pa­la to­li­ke po­zajm­lje­ne mi­li­jar­de (od­go­vor: u mno­štvo ne­po­treb­nih in­fra­struk­tur­nih pro­je­ka­ta ko­ji da­nas pro­pa­da­ju). Ne na­vo­di se i da ona da­nas ne mo­že da na­đe kup­ce ko­ji će da in­ve­sti­ra­ju u nje­na pro­pa­la dr­žav­na pred­u­ze­ća (slu­čaj po­znat i sa na­ših me­ri­di­ja­na).
Ima do­du­še raz­vi­jen tu­ri­zam, ali kad se sve sa­be­re, ni od nje­ga ne­ma ne­ku do­bit. A nje­ne glav­ne iz­vo­zne stav­ke: naft­ni de­ri­va­ti i brod­ski tran­sport, da­nas su jef­ti­ni­ji kad se ku­pu­ju dru­gdje.
Naj­tu­žni­ji ele­me­nat u ovoj ne­ve­se­loj pri­či je u či­nje­ni­ci da grč­ki pro­blem ni­je sa­mo grč­ki, od­no­sno u to­me - što smo svi po­ma­lo Grč­ka.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
‘’Po­li­ti­ke’’)