Pi­še: Goj­ko Pe­ro­vić


Po­put ve­ći­ne so­ci­o­lo­ških i po­li­ti­ko­lo­ških poj­mo­va, se­ku­la­ri­zam je te­ško sve­sti na ne­ku op­šte­pri­hva­tlji­vu de­fi­ni­ci­ju. Ima to­li­ko raz­li­či­tih po­i­ma­nja ove ide­je, i to­li­ko pri­mje­na u prak­si ko­je ne li­če jed­na na dru­gu, a sve se to, te­o­rij­ski, pod­vo­di pod je­dan te isti po­jam – se­ku­lar­nog dru­štva. Ha­ber­mans je pri­mje­tio ka­ko mi već ži­vi­mo u tzv. post­se­ku­lar­nom dru­štvu, a još ne­ma­mo usa­gla­šen stav, ni me­đu te­o­re­ti­ča­ri­ma, ni me­đu po­li­ti­ča­ri­ma, - ka­kvo je to dru­štvo, i ka­kvi su to po­li­tič­ki od­no­si ko­je zo­ve­mo se­ku­lar­nim. Od­nos dr­ža­ve pre­ma cr­kva­ma i vjer­skim za­jed­ni­ca­ma, na­ro­či­to je pun ne­ra­zu­mije­va­nja u post­ko­mu­ni­stič­kim ze­mlja­ma, - a Cr­na Go­ra je jed­na od njih - zbog dvo­stru­kih kre­ta­nja u tim dru­štvi­ma. Jed­na je ten­den­ci­ja da se Cr­kva vra­ti na mje­sto sa kog je na­sil­no uklo­nje­na ( za­la­ga­nje za pot­pu­nu slo­bo­du vje­ro­i­spo­vje­da­nja, pra­vo na vjer­sko obra­zo­va­nje, pra­vi­čan od­nos pre­ma hri­šćan­skom na­slje­đu... ), a dru­ga je ona ko­ja na­čel­no tra­ži po­vra­tak iz ko­mu­ni­zma u de­mo­kra­ti­ju, ali je sa­svim za­do­volj­na i sa­gla­sna sa ko­mu­ni­stič­kim pro­go­nom re­li­gi­je iz dru­štva. Me­đu pri­pad­ni­ci­ma i sljed­be­ni­ci­ma ta­kve dvi­je ten­den­ci­je, pri­rod­no, ni­šta ni­je isto, i ni­šta se ne pod­ra­zu­mi­je­va, ka­da je u pi­ta­nju raz­mi­je­va­nje od­no­sa re­li­gi­je i ze­malj­ske po­li­ti­ke.
Ne­ra­zu­mije­va­nje se­ku­la­ri­zma ni­je, da­kle, plod sa­mo ne­do­volj­ne in­for­mi­sa­no­sti, zlo­na­mjer­no­sti ili pu­kog ne­zna­nja, već i či­nje­ni­ce da taj po­jam ba­šti­ni vr­lo ra­li­či­ta zna­če­nja. Od, re­ci­mo, onog zna­če­nja ko­je se od­no­si na prav­nu odvo­je­nost Cr­kve i dr­ža­ve, pa do ne­kih kraj­njih ide­o­lo­ških te­žnji da se re­li­gi­ja pot­pu­no ili dje­li­mič­no is­klju­či iz du­štva. U prin­ci­pu, svi se sla­žu, da se­ku­la­ri­zam pod­ra­zu­mi­je­va odvo­je­nost Cr­kve i dr­ža­ve, ali za­bu­na na­sta­je oko pi­ta­nja – ka­kva je pri­ro­da ( in­te­zi­tet, sa­dr­žaj, ustroj­stvo, na­mje­ra... ) te odvo­je­no­sti. Ve­ći­na lju­di zna da de­mo­kra­ti­ja ko­ja te­ži se­ku­lar­no­sti, svo­je kor­je­ne, iz­me­đu osta­log, ima u je­van­đel­skim na­če­li­ma da ca­ru pri­pa­da ca­re­vo, a Bo­gu Bo­ži­je ( Lk.20, 19-26 ), te da hri­šća­ni, u ovom svi­je­tu, i u ze­malj­skoj po­li­ti­ci ne­ma­ju po­sto­ja­no sta­ni­šte ne­go če­ka­ju ono „ko­je će do­ći“ ( Je­vr. 13, 14 ). Pa ipak, isto­ri­ja je do­ni­je­la pre­gršt za­ple­ta na re­la­ci­ji dr­ža­va – Cr­kva. Cr­kva se, pre­ko sva­ke mje­re, što po nu­ždi, što zlo­u­po­tre­bom svo­je po­zi­ci­je, mi­je­ša­la u stva­ri po­li­tič­kog ži­vo­ta, ali joj ni dr­ža­va ni­je „osta­ja­la du­žna“, če­sto pre­u­zi­ma­ju­ći na se­be in­ge­ren­ci­je sa­me Cr­kve i nje­nog kli­ra. Mi u Cr­noj Go­ri smo, u ne­dav­noj isto­ri­ji, ima­li oba pri­mje­ra, u kraj­njim iz­da­nji­ma – je­dan do Nje­go­še­ve smr­ti, dru­gi po­sli­je nje. Iako se ra­di o slu­ča­je­vi­ma ko­je je, de­fi­ni­tiv­no, vi­še dik­ti­ra­la nu­žda ne­po­volj­nih isto­rij­skih okol­no­sti ne­go ne­či­ja lo­ša na­mje­ra, ra­di se o sli­ko­vi­tim pri­mje­ri­ma mi­je­ša­nja kom­pe­tan­ci­ja Cr­kve i dr­ža­ve.
Ka­da je ri­ječ o ogra­ni­če­nji­ma ko­ja Cr­kva ima u jed­nom se­ku­lar­nom dru­štvu, ona bi se mo­gla la­ko de­fi­ni­sa­ti i sve­sti na to da nijed­na cr­kve­na ni vjer­ska za­jed­ni­ca ne mo­že ima­ti pra­vo da do­no­si ili uki­da za­ko­ne, da iz­da­je na­red­be iz­vr­šnim or­ga­ni­ma, ili pak da po­ni­šta­va od­lu­ke su­da ili da vr­ši ape­la­ci­ju. Me­đu­tim, u jed­nom de­mo­krat­skom dru­štvu, sva­ko, pa i Cr­kva, ima pra­vo da jav­nom ri­ječ­ju (po­zi­vi­ma, pro­gla­si­ma, sa­op­šte­nji­ma...) po­ku­ša da pri­do­bi­je iza­bra­ne pred­stav­ni­ke na­ro­da za svo­je sta­vo­ve i ide­je. A na tim pred­stav­ni­ci­ma (po­li­ti­ča­ri­ma) je da se od­re­de pre­ma cr­kve­nim sta­vo­vi­ma, bi­lo po­dr­škom, bi­lo su­prot­sta­vlja­njem ili ig­no­ri­sa­njem. Sva­ka­ko, ko­nač­nu ri­ječ o sve­mu da­će gra­đa­ni, od­no­sno vjer­ni­ci.
Na dru­goj stra­ni, ka­da go­vo­ri­mo o od­no­su dr­ža­ve pre­ma Cr­kvi, tu ima­mo vi­še mo­de­la ko­je nam je iz­nje­dri­la isto­ri­ja me­đu­sob­nih od­no­sa. Za po­če­tak da se sje­ti­mo onih kraj­no­sti an­ti­te­i­stič­kog se­ku­la­ri­zma tj. bor­be­nog ate­i­zma, ko­ga smo sre­ta­li u re­vo­lu­ci­ja­ma - od fran­cu­ske, pa do onih ko­mu­ni­stič­kih. U na­ma sa­vre­me­nom svi­je­tu ima­mo raz­li­či­te ti­po­ve se­ku­la­ri­zma: onaj tzv. ri­gid­ni ko­ji je va­že­ći u da­na­šnjoj Fran­cu­skoj, za­tim umje­re­ni se­ku­la­ri­zam, za­stu­pljen u ve­ći­ni evrop­skih ze­ma­lja, pa re­ci­mo dje­li­mič­ni se­ku­la­ri­zam sa­vre­me­nih na­pred­nih de­mo­kra­ti­ja u ko­ji­ma po­je­di­ne cr­kve­ne za­jed­ni­ce ima­ju po­vla­šćen po­lo­žaj u od­no­su na dru­ge (npr. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Grč­ka, skan­di­nav­ske ze­mlje...). Ali i ovo bi bi­la vi­še ne­ka te­o­rij­ska kla­si­fi­ka­ci­ja, jer u sa­moj prak­si, sve ove prin­ci­pe ne­ma­mo iz­ve­de­ne do sa­mog kra­ja. Npr. u ri­gid­nom si­ste­mu Fran­cu­ske, vjer­ska na­sta­va u dr­žav­nim ško­la­ma ne po­sto­ji, ali je ima­mo u po­kraj­na­ma Al­za­su i Lo­re­nu, a odr­ža­va­nje svih hra­mo­va u toj ze­mlji fi­nan­si­ra sa­ma dr­ža­va. U SAD, op­šte je po­zna­to, za­sje­da­nje oba do­ma Kon­gre­sa i Se­na­ta, po­či­nje mo­li­tvom dvo­ji­ce, od dr­ža­ve pla­će­nih, sve­šte­ni­ka.
Šta bi bio naš, cr­no­gor­ski, put? Mi sva­ka­ko ni­je­smo bez isto­ri­je, i bez sop­stve­nih spe­ci­fič­no­sti, kad je ova te­ma u pi­ta­nju. Sa­rad­nja i odvo­je­nost su dvi­je po­li­tič­ke po­ja­ve, ko­je mo­gu da po­sto­je isto­vre­me­no, i da ta­ko, do­ne­su mno­ge do­bre plo­do­ve. U cr­no­gor­skom dr­štvu, Cr­kva ima svo­ju po­seb­nost, i on­da ka­da se ona ne uva­ža­va, či­nje­ni­ca te po­seb­no­sti se pro­ja­vlju­je na na­čin ko­ji ni­je do­bar ni za Cr­kvu ni za dr­ža­vu. Ja bih po­slu­šao sa­vjet već po­me­nu­tog fi­lo­so­fa Ha­ber­man­sa ko­ji ka­že: „Se­ku­la­ri­zo­va­ni gra­đa­ni, uko­li­ko se na­la­ze u ulo­zi gra­đa­na dr­ža­ve, ne tre­ba­ da ne­gi­ra­ju po­ten­ci­jal za isti­nu u re­li­gi­o­znim shva­ta­nji­ma svi­je­ta, ni­ti da do­vo­de u pi­ta­nje po­ten­ci­jal svo­jih vje­ru­ju­ćih su­gra­đa­na da do­pri­no­se jav­nim ras­pra­va­ma, - ko­ri­ste­ći je­zik re­li­gi­je“.
U po­gle­du od­no­sa cr­kve­nih i dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, po­li­tič­ke par­ti­je i po­li­ti­ča­ri ne bi tre­ba­lo da „uje­di­nju­ju cr­kve“, ni­ti da raz­dva­ja­ju jed­nu Cr­kvu na vi­še ma­njih dje­lo­va, ta­man kao što ni Cr­kva ne bi tre­ba­la da usva­ja evrop­sko za­ko­no­dav­stvo, ni­ti da sve­šte­ni­ci oba­vlja­ju po­sao dr­žav­nog tu­ži­o­ca. To je valj­da svi­ma ja­sno. U si­tu­a­ci­ji ka­da sva­ka od njih ima auto­no­mi­ju da bez mi­je­ša­nja ove dru­ge ure­đu­je sop­stve­no ustroj­stvo, i gra­di sop­stve­ni iden­ti­tet, on­da je, vje­ru­jem, mo­gu­ća sa­rad­nja ko­ja će do­ni­je­ti dru­štve­ni na­pre­dak.
(Autor je rek­tor Ce­tinj­ske
bo­go­slo­vi­je)