Na­red­ne go­di­ne sve­ča­no će bi­ti obi­lje­že­no 60 go­di­na od po­čet­ka ra­da ču­ve­ne ško­le za re­zer­vne ofi­ci­re pje­ša­di­je u Bi­le­ći, kroz či­je su re­do­ve pro­šle ge­ne­ra­ci­je pi­to­ma­ca iz či­ta­ve biv­še nam do­mo­vi­ne SFRJ. I sa­da mi, kao pri­je tač­no 35 go­di­na, ka­da sam bio pi­to­mac 64. kla­se ove ško­le, u uši­ma od­zva­nja­ju sti­ho­vi iz pje­sme uči­te­lja iz Ce­lja Mi­la­na Api­ha, na­sta­le u vri­je­me nje­go­vog tam­ni­če­nja u ka­zni­o­ni­ci u Bi­le­ći, ka­sni­je ka­sar­ni na­da­le­ko po­zna­te i pri­zna­te ško­le re­zer­vnih ofi­ci­ra pje­ša­di­je: „Sred pu­ša­ka ba­jo­ne­ta, stra­že oko nas, ti­ho kre­će na­ša če­ta kroz bi­leć­ki kras...’’ Pa, sti­ho­vi ko­ji su se pje­va­li po­sli­je po­vrat­ka s na­po­r­nih vje­žbi tak­tič­ke obu­ke, is­pje­va­ni od stra­ne pi­to­ma­ca:’’ Do­lje ka­men, go­re ne­bo, o Bi­le­ćo, Bog te j...’’ Ili oni ka­da smo od­la­zi­li u pre­ko­man­du: ‘’Ne­ma vi­še okre­ta­nja gla­ve kraj ki­o­ska Oli­ve­re pla­ve.’’
Ali, vi­še od pje­sme ukle­sa­ni su mi u sje­ća­nje red, rad i di­sci­pli­na ko­ji su vla­da­li na sva­kom ko­ra­ku. To je, u stva­ri, bi­la je­din­stve­na ško­la ži­vo­ta, ko­ja nas je na­u­či­la ka­ko se po­sta­je od­go­vo­ran čo­vjek, spre­man za sve iza­zo­ve ko­je ži­vot na­met­ne. Pi­tom­ci ove ško­le su i mo­ral­no i struč­no bi­li ospo­so­blje­ni da sta­nu pred voj­nič­ki stroj i iz­ve­du naj­kom­pli­ko­va­ni­je tak­tič­ke za­dat­ke, ra­me uz ra­me sa ak­tiv­nim ofi­ci­ri­ma. Znam mno­ge od mo­jih ko­le­ga pi­to­ma­ca ove ško­le, ko­ji su mi go­vo­ri­li da im je bi­lo lak­še za­vr­ši­ti fa­kul­tet ne­go ško­lu re­zer­vnih ofi­ci­ra, upra­vo za­to što je Bi­le­ća tra­ži­la pi­tom­ce sprem­ne da 24 sa­ta bu­du u funk­ci­ji oba­ve­za i za­da­ta­ka ko­je pred njih po­sta­vlja ko­man­da. Me­đu pre­da­va­či­ma ško­le bi­le su naj­po­zna­ti­je voj­ne star­je­ši­ne s pro­sto­ra biv­še za­jed­nič­ke dr­ža­ve, a me­ni su po­seb­no osta­le u sje­ća­nju star­je­ši­ne o ko­ji­ma su se pre­no­si­le le­gen­de s ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju, kao što su Ti­ho­mir Kun­da­či­na, Sa­vo Ob­ra­do­vić, Jo­van La­cić, Vi­to­mir Ni­ko­lić... Ili, u to vri­je­me, mla­de star­je­ši­ne Pe­tar To­do­ro­vić, Mi­o­drag La­lo­vić, Mi­li­vo­je Ka­do­vić, Ismet Ko­bi­ljar i mno­gi dru­gi.
Te osam­de­se­te go­di­ne pro­šlog vi­je­ka, Bi­le­ća je bi­la pu­na pi­to­ma­ca sa na­ših pro­sto­ra ko­ji su svo­jim po­na­ša­njem i ste­če­nim zna­njem slu­ži­li za pri­mjer. Ovom pri­li­kom po­me­nu­ću Vla­di­mi­ra Ko­va­če­vi­ća, Ran­ka Bo­lje­vi­ća, Mar­ka Mar­ti­no­vi­ća, Ran­ka Đu­ra­ško­vi­ća, Mi­li­vo­ja Đu­ro­vi­ća, Zo­ra­na Kru­šči­ća, Milj­ka Belj­ka­ša, Ve­ska Šće­pa­no­vi­ća, Ra­di­vo­ja Ćet­ko­vi­ća, Sa­va Ra­žna­to­vi­ća... A ko­li­ko ih je tek bi­lo pri­je i po­sli­je osam­de­se­te go­di­ne pro­šlog vi­je­ka, ko­ji su na naj­bo­lji na­čin pred­sta­vlja­li Cr­nu Go­ru, a ko­je će, na­dam se, ova ko­lum­na pod­sta­ći da osvje­že sje­ća­nja na bi­leć­ku ško­lu.
Za­to, evo pri­li­ke, da po­no­vo kao ne­kad, u na­šoj ka­sar­ni u Bi­le­ći sta­ne­mo u stroj na obi­lje­ža­va­nju 60 go­di­na od osni­va­nja ško­le. Bi­će to pri­li­ka da se još jed­nom pod­sje­ti­mo ne­za­bo­rav­nih da­na ko­ji su du­bo­ko ure­za­ni u na­ša sr­ca kao da­ni u ko­ji­ma smo po­la­ga­li is­pit zre­lo­sti i čo­vječ­no­sti, ka­da smo oba­ra­li re­kor­de na voj­nim i sport­skim po­li­go­ni­ma i te­sti­ra­li na­šu sna­gu i iz­dr­žlji­vost u svim mo­gu­ćim uslo­vi­ma. I kao što ve­li­ke lju­ba­vi ne umi­ru la­ko, ta­ko će Zla­ti­šte, Po­po­vo po­lje, Av­to­vac, Bi­leć­ko je­ze­ro i voj­nič­ki da­ni u na­šim du­ša­ma osta­ti vječ­no da ži­ve i tra­ju, a mo­gu­će, i ne­ki no­vi sti­ho­vi, po­put onih iz pje­sme „Bi­le­ćan­ka“, ko­ji su nad­ži­vje­li sve biv­še za­tvo­re­ni­ke bi­leć­kog lo­go­ra.

Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić