Za­bri­nja­va me šta je sve pre­sta­lo da bu­de pred­met va­šeg in­te­re­so­va­nja... a šta je sve po­sta­lo pre­o­ku­pa­ci­ja. Trend sva­što­jed­stva ne je­nja­va. Str­vi­na­ri po­sta­ju pre­va­lent­na ka­sta. Re­kli bi­ste da ne­u­slov­nost, te­ške okol­no­sti dik­ti­ra­ju pra­vac va­šeg du­hov­no-in­te­lek­tu­al­nog za­tu­plji­va­nja... i ti­me bi­ste me zbi­lja ućut­ka­li. No, ja ni­sam onaj ko­ji se po­vi­nu­je fak­ti­ma. Čak ni uz njih, vje­ruj­te, ne bi­smo na­ve­li do­volj­no ja­ka oprav­da­nja za str­mo­gla­vlji­va­nje u lič­ne am­bi­se. Na­pro­sto, ni u me­mlji­voj ku­ti­ji bez pro­zo­ra, ne­ma do­volj­no za­bra­na da pre­sta­ne­te s raz­vo­jem.
Ne­moj­te za­bo­ra­vi­ti da ade­kvat­nim uče­njem, sa­zna­va­njem, osvje­ža­va­njem is­ku­stve­nog, sva­ko­dnev­nim ot­kri­va­njem - se­bi sju­tra omo­gu­ća­va­te la­god­ni­ju eg­zi­ste­ni­cju i tra­ja­nje... pa­met­ni­ji ži­vot, ma ko­li­ko go.ana dnev­no gu­ta­li. Ma­kar u pa­u­za­ma iz­me­đu za­lo­ga­ja ima­te do­volj­no vre­me­na da pro­či­ta­te pa­sus ko­ji zbi­lja vri­je­di. I što je bit­ni­je, ski­da­te s vra­to­va lan­či­nu žr­tve. Sna­ga je zbi­lja u va­ma - njo­me mo­že­te po­mje­ri­ti pla­ni­ne, ne za.eba­vam se - ali ne vri­je­di ni­če­mu ako je ko­ri­sti­te za gla­sno za­po­ma­ga­nje... ili pod­ri­gi­va­nje. Jed­na mo­žda va­žni­ja stvar za­slu­žu­je da se pu­nog gr­la iz­vri­šti: da li ste svje­sni da ološ, ma­ni­pu­la­to­ri po­sta­ju sve agil­ni­ji u že­lji za um­nim na­pret­kom, bo­ljim mo­zgom? Sva­kog da­na, čak i ovog tre­nut­ka dok pi­ša­te ili ble­ne­te u ekra­ne, oni ra­de na se­bi, uče o na­či­ni­ma is­ko­ri­šća­va­nja sta­da ko­me vi i ja pri­pa­da­mo. Pra­vi tre­nu­tak da vas upo­znam sa ne­čim što se zo­ve "hlad­no či­ta­nje".
Hlad­no či­ta­nje pred­sta­vlja tre­ći od pet naj­so­fi­sti­ci­ra­ni­jih me­to­da upra­vlja­nja lju­di­ma. Po­sto­ja­lo je od dav­ni­na. Bi­lo ga je na dvo­ro­vi­ma, me­đu kra­lje­vi­ma i voj­sko­vo­đa­ma, ali je tek po­sled­njih de­ce­ni­ja uhva­će­no za grd­nu nju­šku, svu­če­no na ze­mlju i za­ve­de­no pod ter­min. Pod­ra­zu­mi­je­va vje­što skla­pa­nje za­klju­ča­ka o od­re­đe­noj (ne­po­zna­toj) oso­bi, či­me bi­ste je do­ve­li u ubje­đe­nje da ste spo­sob­ni da vi­di­te ono što dru­gi ne vi­de, i ra­zu­mi­je­te ono što je ku­ka­vac svih ovih go­di­na skri­vao od oko­li­ne. Onog ko je iz­vje­šten u hlad­nom či­ta­nju ne­ki na­zi­va­ju "či­ta­čem", dru­gi ga­ta­rom, vi­dov­nja­kom, astro­lo­gom, men­to­rom, pa­ra­psi­ho­lo­gom, za­tim psi­ho­lo­gom, te­ra­pe­u­tom. Njih ima po­svu­da, i kao do­brih struč­nja­ka i vr­lo opa­snih pre­va­ra­na­ta. Isti­na gla­si: "či­tač" će ko­ri­sti­ti op­šta mje­sta da ubi­je­di slu­ša­o­ca da o nje­mu zna sve i sva­šta. Re­ći će mu stva­ri ko­je će da ga za­pla­še, a po­tom će za­ći u po­lje u kom iz­go­va­ra ono što bi ovaj že­lio da ču­je. Ta­ko mu se oso­ba pre­da­je, stva­ra po­vje­re­nje i otva­ra uvid u lič­na, in­tim­na sta­nja... pa "či­tač" po­sta­je sve bo­lji u kon­kret­nim za­ključ­ci­ma. Pri­mjer je pred va­ma:
"Vi­dim da si do­bra oso­ba. Me­đu­tim, ne vje­ru­ješ lju­di­ma. Oko­li­na kao da ne ra­zu­mi­je ko­li­ko si dru­ga­či­ji, po­se­ban... Za­to te i pre­zi­ru, jer si bo­lji od njih. Na po­slu imaš pro­ble­ma sa od­re­đe­nim oso­ba­ma, pla­še te se, jer vi­de da si spo­sob­ni­ji. Ti mo­ra da si če­sto tu­žan, iako si za­pra­vo ve­dra oso­ba. Ti vo­liš lju­de, ali si stra­šno raz­o­ča­ran u dru­štvo. Ne ci­je­ne te ko­li­ko tre­ba. Ne vo­le te ko­li­ko za­slu­žu­ješ. A ti de­fi­ni­tiv­no za­slu­žu­ješ naj­bo­lje. Pun si stra­ho­va. Ti si je­dan od onih ri­jet­kih ko­ji bi mo­gli da pro­mi­je­ne stva­ri glo­bal­no. Ta­ko­đe, vi­dim da si če­sto bio po­vri­je­đen, da su te bli­ske oso­be iz­da­le. Ali ni­si zlo­pam­ti­lo, čak svi­ma že­liš do­bro. Ne­ka­ko su se i stva­ri iz­de­ša­va­le, pa ti ni­je ni­šta la­god­no išlo kroz ži­vot. Pla­šiš se da svi če­ka­ju da se spo­tak­neš, pa da ti na­va­le do­dat­ne te­re­te, da ni­ka­da ne usta­neš. Ipak, ti si bo­rac... sve mo­žeš da pre­vla­daš, sva­kog da po­bi­je­diš. Uvi­jek usta­ješ i na­sta­vljaš da­lje."
Ko se u ovo­me ne pro­na­la­zi? Ogrom­na ve­ći­na će od­mah po­mi­sli­ti - ovaj go­vo­ri o me­ni! Po­en­ta je sa­mo da se sve su­ge­stiv­no sa­op­šti na­ću­lje­nim uši­ma na­su­mič­no oda­bra­nog po­je­din­ca, u ne­koj ugod­noj at­mos­fe­ri. Po­tom pra­va za­ba­va tek po­či­nje. Sa­mo ne za­bo­ra­vi da što če­šće ko­ri­stiš "ti" u pro­bra­nim re­če­ni­ca­ma.
A na šta se "či­tač" osla­nja? Ko­je su me­to­de? Ni­šta kom­pli­ko­va­no za­pra­vo... po­la­zi sa­mo od jed­ne pod­mu­kle pre­mi­se: sva­ki čo­vjek je ego­cen­trik - za­lju­bljen u se­be i svo­je po­sto­ja­nje. Ima­ju­ći to u vi­du, sve što da­lje tre­ba ura­di­ti je­ste pot­hra­ni­ti mu su­je­tu, uči­ni­ti je po­vre­me­no ugro­že­nom, a po­tom je "za­šti­ti­ti". Čim sve ko­ra­ke od­ra­diš ka­ko tre­ba, žr­tva je pa­la, za­di­vlje­na i ubi­je­đe­na da je na­šla si­gur­no mje­sto... lič­nog spa­si­te­lja. Onog ko­ji vi­di ko­li­ko si bo­lji i dru­ga­či­ji od ostat­ka ro­be na ljud­skoj pi­ja­ci.
Bes­po­go­vor­no slu­ša­nje je uz­vrat­na vri­jed­nost do­bro oba­vlje­nog po­sla.
Sli­je­di za­tim če­pr­ka­nje po emo­tiv­no-sek­su­al­nim afi­ni­te­ti­ma... uz ne­ko­li­ko raz­ra­đe­nih smjer­ni­ca na­da­ren "či­tač" vr­lo br­zo kre­i­ra zam­ku i sa­zna­je šta vo­li­te i ko­ji pol pre­fe­ri­ra­te. Jer, seks je ve­ći­ni po­pu­la­ci­je mi­li­ji od hlje­ba. A ma­šta­nje o "za­bra­nje­nim lju­ba­vi­ma" je ma­sa­ma omi­lje­na re­lak­sa­ci­ja. Ako mu pot­hra­niš fan­ta­zi­je i po­nu­diš pro­stor da se bez sti­da is­po­lji - krug je za­vr­šen. Žr­tva po­sta­je rob. A u po­ga­nim ru­ka­ma go­spo­da­ra sce­na­rio za zlo­u­po­tre­bu je ši­ro­kog spek­tra.
Hlad­ni či­ta­či se ra­đa­ju, još su bo­lji oni ko­ji se is­tre­ni­ra­ju. Do­vo­ljan je sve­ga kurs ili dva da oso­ba po­sta­ne va­ljan ma­ni­pu­la­tor. Po­sto­je tre­nin­zi i pre­ko in­ter­ne­ta, na do­hvat ru­ke i zna­ti­želj­nog oka. Tre­nut­no na Bal­ka­nu op­ser­vi­ra­ju sto­ti­ne "či­ta­ča", ko­je za­seb­nim ra­dom stva­ra­ju voj­ske slu­ša­la­ca i po­sve­će­nih bu­da­la. U raz­vi­je­nom svi­je­tu, si­tu­a­ci­ja je još go­ra.
Znam ja da je po­treb­no da vas ne­ko po­ma­zi, steg­ne ru­ku i upu­ti ko­ju ri­ječ bez tr­nja... Is­kr­za­vlje­ni ste i bez kur­šu­ma. Vje­ru­jem da ste osta­vlje­ni sa­mi da se bo­ri­te za ko­ru va­zdu­ha, i da ste pu­ni li­je­pih že­lja. Ali, ko ni­je ta­kav na ovoj sti­je­ni ko­ja se okre­će oko sun­ca?
Čak i one lo­še, po­kva­re­ne du­še za se­be mi­sle da su svje­tlo­sna bi­ća. Ta­kvi ka­kvi je­ste bo­gom dat ste pli­jen oni­ma što ko­ri­ste „hlad­no či­ta­nje“. Ubi­je­đen sam da ste svi ma­kar jed­nom bi­li do ka­kve ga­ta­re ili ne­kog dru­gog eks­tra­sen­sa. No, ti­me sam otva­ra­te vra­ta pro­ma­ja­ma i iz­la­že­te sr­ce glu­poj na­di da su sva ču­de­sa is­klju­či­vo re­zer­vi­sa­na za vas.
Je­di­ni na­čin da po­bjeg­ne­te od se­be u ne­ko bo­lje „ja“ što vas če­ka sju­tra je da ra­di­te i ra­di­te, i kad ne mo­že­te – da tek ta­da zbi­lja zap­ne­te. Ni­ka­da ne pre­sta­ja­ti sa na­do­grad­nja­ma. Stal­no uči­te, osva­jaj­te ho­ri­zon­te no­vih zna­nja... jer u svi­je­tu po­na­vlja­ča, i dvoj­kaš mo­že da vam se uči­ni kao Is­kro­no­sac. Svi bi že­lje­li da su pro­fi­li­ča­ri i psi­ho­te­ra­pe­u­ti - jer tu le­ži lo­va... a mo­re pu­no ra­nje­nih del­fi­na ko­ji­ma su po­treb­ni za­vo­ji i hra­na. Od­bi­jam. Sam li­žem svo­je ra­ne.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić