Pi­še: Če­do­mir An­tić


Di­rek­tor Kan­ce­la­ri­je za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, Mar­ko Đu­rić, eg­zal­ti­ra­no nas je oba­vi­je­stio da je Sr­bi­ja, za­hva­lju­ju­ći pri­je sve­ga pre­mi­je­ru Vu­či­ću, „po­bi­je­di­la sa 5:0“ u pre­go­va­rač­kom nad­me­ta­nju sa pred­stav­ni­ci­ma „Re­pu­bljik Ko­so­va“. Kru­nu tog uspje­ha pred­sta­vlja spo­ra­zum o osni­va­nju Za­jed­ni­ce srp­skih op­šti­na.
Šta je to do­go­vo­re­no pri­je ne­ko­li­ko da­na u Bri­se­lu? Spo­ra­zu­mom je za­po­čeo pro­ces kon­sti­tu­i­sa­nja za­jed­ni­ce srp­skih op­šti­na ko­ja bi tre­ba­lo da ima pra­vo „nad­zo­ra“ u obra­zo­va­nju, kul­tu­ri, de­le­gi­ra­nim po­slo­vi­ma op­šti­na... Fi­nan­si­rao bi je bu­džet Ko­so­va, ali mo­že da bu­de fi­nan­si­ra­na i iz Sr­bi­je. Da li Sr­bi na KiM do­bi­ja­ju vi­še ne­go što su do­sad ima­li – ne, ne do­bi­ja­ju. Sr­bi su, me­đu­tim, pri­mje­nom ovog spo­ra­zu­ma ko­nač­no in­te­gri­sa­ni u „Re­pu­bljik Ko­so­va“, dr­ža­vu ko­ju Sr­bi­ja ne pri­zna­je, a ko­ja uključ­ju­je Za­jed­ni­cu srp­skih op­šti­na u svoj sa­stav ne mi­je­nja­ju­ći po­sto­je­ći ustav! Po­red to­ga što su sa­da i for­mal­no gra­đa­ni dr­ža­ve ko­joj za pu­no me­đu­na­rod­no pri­zna­nje ne­do­sta­je još sa­mo pri­jem u ne­ko­li­ko or­ga­ni­za­ci­ja, Sr­bi su pri­hva­ti­li da nji­ho­va za­jed­ni­ca ne­ma ni ime. Da­kle, to ne­će bi­ti „Srp­sko Ko­so­vo“ ili „Srp­ska ze­mlja” ili „Srp­ska oblast“, već za­jed­ni­ca srp­skih op­šti­na. Za­jed­ni­ca ne­će ima­ti iza­bra­ne usta­no­ve, već će op­šti­ne de­le­gi­ra­ti pred­stav­ni­ke u nje­nu skup­šti­nu, a me­đu ovim de­le­ga­ti­ma bi­će bi­ran pred­sjed­nik i pot­pred­sjed­nik za­jed­ni­ce.
Sr­bi sa Ko­so­va su na ovaj na­čin pre­sta­li da bu­du spor­no pi­ta­nje iz­me­đu Re­pu­bli­ke Sr­bi­je i „Re­pu­bljik Ko­so­va“. Ah­ti­sa­ri­je­vim pla­nom iz 2007. pred­vi­đe­na su sva ova pra­va, osim mo­guć­no­sti da se ošti­ne s tim pra­vi­ma ob­je­di­ne ka­ko bi al­ban­skim vla­sti­ma u Pri­šti­ni pred­la­ga­le kan­di­da­te za su­di­je i ko­man­di­re po­li­cij­skih sta­ni­ca, kao što ni­je spo­me­nut ni „nad­zor“ nad pro­svje­tom i kul­tu­rom. Pre­mi­jer Vu­čić je tra­di­ci­o­nal­no ner­vo­zno i na­bu­si­to pi­tao šta su to „iz­vr­šna ovla­šće­nja“, zah­ti­je­va­ju­ći da mu ne­ko od kri­ti­ča­ra spo­ra­zu­ma to po­ja­sni – jer on, „srp­ski Pa­ra­cel­zi­jus“ sa di­plo­mom Prav­nog fa­kul­te­ta to ne zna. Šta je iz­vr­šna vlast, vje­ro­vat­no zna, a sa­da će­mo upo­zna­ti šta je to „nad­zor­na vast“. Dok ne do­đe do stva­ra­nje če­tvr­tog stu­ba vla­sti, eto tre­ćeg ni­voa vla­sti ko­ji ne po­zna­je uni­ta­ri­stič­ki ustav „Re­pu­bljik Ko­so­va“. Šta će ve­li­ka­ni iz Sr­bi­je ako sju­tra ne­ka vla­da Ko­so­va ne pri­hva­ti spo­ra­zum ili ga obo­ri ustav­ni sud? Šta će ako sve to do­zvo­li, a ne do­pu­sti nad­zor ili poč­ne pri­ti­sci­ma i ko­rup­ci­jom da iz­nu­đu­je kan­di­dat­ske li­ste za ko­man­di­re sta­ni­ca ili su­di­je po­seb­nog pa­ne­la? Za­što su pu­sti­li da če­ka­mo osam go­di­na? Za­što on­da od­mah ni­su pri­hva­ti­li Ah­ti­sa­ri­jev plan?
Us­hi­će­ni Đu­rić ne spo­mi­nje da je pre­ma po­li­tič­koj plat­for­mi za pre­go­vo­re, ko­ju je 13. ja­nu­a­ra 2013. ob­ja­vio pred­sjed­nik re­pu­bli­ke i ko­ja je bi­la osno­va za da­lje pre­go­vo­re, pa i ove da­na­šnje za­jed­ni­ca tre­ba­lo da po­sta­ne auto­nom­na po­kra­ji­na s po­li­ci­jom, dvo­ste­pe­nim sud­stvom, pred­stav­nič­kim ti­je­lom, mi­ni­star­stvi­ma, a da je zah­ti­je­va­na i re­for­ma usta­va Ko­so­va i us­po­sta­vlja­nje dvo­do­mog par­la­men­ta. Ali kad je to bi­lo, pra­i­so­ri­ja – pri­je dvi­je i po go­di­ne... Sve je ovo bio maj­stor­ski, „fi­li­gran­ski rad“ pre­mi­je­ra Vu­či­ća...
A šta je sa Cr­nom Go­rom? Da li je po­ni­že­nje i ugro­že­nost gra­ni­ce do­ve­la do otre­žnje­nja po­li­tič­ke vla­sti u Pod­go­ri­ci ko­ji­ma sa­mo srp­stvo sme­ta? Ali tre­ba re­ći da se ni Sr­bi­ja ni­je uz­bu­di­la što su­sjed­na, „pri­ja­telj­ska“ dr­ža­va rje­ša­va svo­je gra­nič­no pi­ta­nje s njom bez nje­nog zna­nja i pro­tiv­no nje­noj vo­lji.
Od­no­si cen­tral­no­a­me­rič­kih dr­ža­va su pri­je če­ti­ri de­ce­ni­je do­ve­li do tra­gi­ko­mič­nog „Fud­bal­skog ra­ta“. Bal­kan­ski su­ko­bi su pod li­ce­mjer­nim i ci­nič­nim nje­mač­kim vođ­stvom iz kr­va­vih ra­to­va po­sta­li ne­pra­ve­dan i ne­de­mo­krat­ski mir za­pe­ča­ćen, eto, i fud­bal­skom utak­mi­com u ko­joj su za­jed­no, kao „Bu­du­ća Evrop­ska uni­ja“ igra­li mi­ni­star iz stran­ke ko­ja se ni­je od­re­kla Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i zlo­gla­sni vo­đa al­ban­skih te­ro­ri­sta ko­ga još uvi­jek go­ne pra­vo­sud­ne vla­sti. Ta­či, ko­ga su sa­bor­ci od mi­lja kod­no zva­li „Zmi­ja“, i An­tić - be­o­grad­ski funk­ci­o­ner u na­ci­o­nal­noj or­bi­ti - igra­li su za­jed­no, sve na­da­ju­ći se (ba­rem An­tić) da će da po­bi­je­di EU. Isto­vre­me­no, pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci sa­ma na­ja­va do­la­ska Ta­či­ja u Be­o­grad – za ko­ji tvr­di­mo da je nje­go­va pre­sto­ni­ca, a s njim pre­go­va­ra­mo iako je op­tu­žen – ov­dje je sma­tra­na kao pro­vo­ka­ci­ja.
Spo­ra­zum o Za­jed­ni­ci srp­skih op­šti­na je za re­mek-dje­lo svo­ga po­li­tič­kog ga­zde pro­gla­sio čo­vjek či­jem je pra­dje­di Ni­ko­la Pa­šić bio brat. Pri­je sto­ti­nu go­di­na Pa­šić je u vri­je­me ka­da je Sr­bi­ja bi­la si­ro­ma­šni­ja i ugro­že­ni­ja po­sti­gao spo­ra­zum ko­jim je Sje­ver­na Al­ba­ni­ja bez ra­ta tre­ba­lo da uđe u “per­so­nal­nu uni­ju“ s Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom i po­sta­ne njen dio. Do­go­vor je bio da­le­ko­vid, da­vao je pra­va Al­ban­ci­ma u Al­ba­ni­ji i na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Rat je spri­je­čio nje­go­vo spro­vo­đe­nje. On­da je Pa­ši­ćev si­no­vac, kao pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta bio u ko­mi­si­ji ko­ja je pred­lo­ži­la da Bro­zu bu­de do­di­je­ljen po­ča­sni dok­to­rat Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta. Da­nas pra­u­nuk sla­vi in­te­gra­ci­ju Sr­bi­ma na­se­lje­nog Ko­so­va u tu­đu dr­ža­vu i us­po­sta­vu auto­no­mi­je ko­ja to ni­je...
Za­to smo pro­pa­li.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)