Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


„Is­ko­pao sam ja­mu Cr­noj Go­ri. Još sva­ki dan ko­pam. Orem, ko­pam, vru­ći sam rad­nik i sa­rad­nik. Iz­go­reh od po­sla lju­bav­no­ga. Pri­mi­je­tio sam, po­ne­kad, iz olov­ke mi po­te­če svje­tlo­sni mlaz ko­ji je­de ze­mlju i ka­men. Taj pla­men ko­pa ja­če ne­go me­tal­ne bur­gi­je, ko­je idu kroz sti­je­ne kao kroz sir.
Ne ko­pam joj ja sa­mo ja­mu. Ko­pa joj ja­mu sva­ko ko mi­sli do­bro Cr­noj Go­ri. Va­pi­mo da je is­trg­ne­mo iz usta bje­lo­svjet­skog Le­vi­ja­ta­na, i vra­ti­mo na te­melj. Ta­mo gdje je kre­nu­la, kao bez gla­ve, če­ka je Le­vi­ja­tan. On je mo­že uvi­jek pro­ždri­je­ti po ve­če­ri, ili pro­sto, od igre. Mo­žda je šte­di za de­sert po­sli­je ve­li­kog ždra­nja na Bal­ka­nu. A on­da će se na­pi­ti vo­de s Bo­ja­ne, to jest, sa Ze­te i Mo­ra­če. A Ze­ta i Mo­ra­ča te­ku iz na­ših ko­sti­ju.
Gra­blji­vi Le­vi­ja­tan s Atlan­ti­ka, pi­je vo­du sa Ze­te i Mo­ra­če, pi­ju­ći Bo­ja­nu, i Ska­dar­sko je­ze­ro. U pre­da­si­ma, od­ma­ra se pod Ska­drom, u cr­no­gor­skoj ko­stur­ni­ci.
Ta­ko ja vo­lim Cr­nu Go­ru, ta­ko je gra­dim i iz­gra­đu­jem. Ta­ko joj osvje­ža­vam te­me­lje, pam­će­nje. Ta­ko se za nju mo­lim. Jer se sa­ma, svim „dr­ža­vo­tvor­nim“ si­la­ma, odva­ja od se­be, i po­di­že u ni­šta. Bje­ži od oca, tr­či po­o­či­mu. Njen slu­čaj bi bio ma­lo kom­pli­ko­van i za Sig­mun­da Froj­da. Ako ho­će slo­bo­du, što tr­či da se pre­da i po­da po­o­či­mu? Po­o­či­ma ho­će za oca, a oca pre­da­je za­bo­ra­vu i fik­ci­ji. Eto, ka­kva nam je Cr­na Go­ra. Kre­nu­la svim ras­po­lo­ži­vim si­la­ma da od se­be na­pra­vi fik­ci­ju, a da fik­ci­o­na­li­zu­je svo­ju stvar­nost.
Jer, evo, Sr­bi u Cr­noj Go­ri, su već ne­ka fik­ci­ja, iako na nji­ma sto­ji. Ali, Sr­bi u Cr­noj Go­ri dr­že oca za oca, a fik­ci­ju za fik­ci­ju. To im je uze­to kao smrt­ni gri­jeh, i mo­ra­ju bi­ti iz­gna­ti iz no­vo­cr­no­gor­sko­ga ra­ja. Nji­ma se od­u­zi­ma i je­zik i isto­ri­ja, ka­ko bi se pri­pre­mi­li za iz­gon ili pre­tva­ra­nje u fik­ci­ju.
Sve se u Cr­noj Go­ri pre­o­kre­nu­lo. Za­vla­da­la je op­šta ne­vi­đe­li­ca. Sta­vi­li su joj cr­nu svi­lu pre­ko oči­ju, i na njoj se iži­vlja­va­ju, noć­no- dnev­no, tra­že­ći od nje da bu­de još po­no­sni­ja, još oda­ni­ja, is­pla­ću­ju­ći je re­dov­no za stra­sno po­da­ni­štvo. Pro­ci­je­nje­na je u do­la­ri­ma, is­pla­ću ju je u euri­ma. Pri­vo­lje­li su je na ta­kvu lju­bav. Ona ne­kad po­mi­sli da je to pra­va lju­bav. Ta­kav je po­nor stra­sti. Kad je is­pla­te, po­ja­ha­će nje­na br­da. Kao što su to odav­no po­če­li. Ta 1916. po­če­tak je ove, po­ja­ha­ne Cr­ne Go­re. Što ne ura­di car Fra­njo, do­vr­ši knez Fra­njo i beg Ali­ja. Tre­ba pri­zna­ti Iva­nu Me­štro­vi­ću da se umio ba­vi­ti mi­to­lo­gi­jom. Vir­tu­oz je bio u pre­la­sku s jed­ne mi­to­lo­gi­je na dru­gu. Po­ka­to­li­če­nim pra­vo­slav­ci­ma to ide za ru­kom. Po­ka­za­li su se i ve­li­kim maj­sto­ri­ma bal­kan­skog pa­kla. Ja­u­ci ubi­je­nih ko­ji su se di­za­li iz ja­ma nji­ho­vo su ve­li­ko mu­zič­ko dje­lo ko­je se ču­lo do ne­ba.
Sa­mo tre­ba iz­dr­ža­ti ovo što je za­po­če­to. Ova ge­ne­ra­ci­ja cr­no­gor­skih po­li­ti­ča­ra po­ka­za­la se spo­sob­nom za to. U tom ko­mu­ni­stič­kom hi­bri­du, po­ka­za­lo se, svi obr­ti su mo­gu­ći. Ko se odvo­ji od te­mlja, nje­mu je jed­na­ko bi­ti ovo ili ono. Sa­mo ako se is­pla­ti. Ta­ko će no­va ge­ne­ra­ci­ja tih Cr­no­go­ra­ca, bi­ti, na­ža­lost, za­ko­ni­ti po­rod utva­ra. Oni ne­će zna­ti da li su Al­ban­ci, Ili­ri, Pe­la­zgi, Cr­ve­ni Hr­va­ti, Bo­šnja­ci, Cr­no­gor­ci, Du­klja­ni, Mle­ča­ni, pro­te­stan­ti. Bi­će im sve­jed­no šta su i ko su, kad već ne­ma­ju ni­ka­kvu oba­ve­zu pre­ma onom što su ne­kad bi­li.
Vi­dje­li ste ka­kav je čo­vjek kad po­sta­ne iz­mi­šljo­ti­na. Vi­dje­li ste te utva­re. Teh­no­lo­gi­ja pra­vlje­nja ljud­skih utva­ra ubr­za­no na­pre­du­je. Već se na­ta­lo­ži­lo ogrom­no is­ku­stvo. Vi­dje­li ste, na­še li­de­re, ne­kad sta­ro­sva­te i pr­vi­jen­ce, i bar­jak­ta­re srp­ske. Da­nas su još sa­mo utva­re, ko­je se uža­snu od po­me­na srp­skog ime­na. To ih iz­go­ni iz svi­je­sti. A ne tre­ba im mno­go. Sa­mo li se pri­sje­te ko su i ko ni­je­su.
Ko­pam tu ja­mu s lju­ba­lju, i če­kam ka­da će da se u nju ob­ru­ši fik­tiv­na Go­ra Cr­na. Ko­pam tu ja­mu, i do­ko­po­vam do stan­ca, do og­nja ko­ga je tu Go­spod po­lo­žio. Za­to se s ka­me­nom mo­že raz­go­va­ra­ti kad ne­ma dru­gog sa­go­vor­ni­ka. Eto, na taj sam raz­go­vor spao. Eto, tog se raz­go­vo­ra po­ne­kad udo­sto­ja­vam.
Ko­pam ja­mu smi­sla pod go­rom be­smi­sla. Ni­je se oče­ki­va­lo ta­kvo ko­pa­nje. Ni­je se oče­ki­va­lo da se u ja­ma­ma tra­ži smi­sao.
Ni­je­sam znao da će mi se ovo­li­ko po­sla otvo­ri­ti u Cr­noj Go­ri. U ko­joj me za­te­klo ve­li­ko ne­vri­je­me, i smr­to­no­sno ne­ra­zu­mi­je­va­nje.
Ne­mam kad da ra­dim dru­ge po­slo­ve. Ot­kad mi se taj po­sao otvo­rio. Sva­ko slo­vo sa mnom vo­li da ra­di. Go­re slo­va da bi sa mnom ra­di­la i ra­do­va­la se. Ni­ko, kao ne­ra­zu­mi­je­va­njem na­mu­če­na slo­va i ri­je­či, ne zna da otvo­ri svo­je sr­ce. Pro­sto se iz­li­va­ju, kao što se iz­li­va ča­ša vo­de u žed­na usta’’.
Ta­ko mi go­vo­ri moj pri­ja­telj, ko­ga vi­dim jed­nom u hi­lja­du go­di­na.
(Autor je knji­žev­nik)