Pi­še: Vo­jo Vu­le­tić


Pi­ta­ju me ( ne znam da li su mi to pri­ja­te­lji ili oni dru­gi) zbog če­ga se to­li­ko, u ovim po­znim go­di­na­ma, po­li­tič­ki an­ga­žu­jem i ka­kvu ko­rist imam od to­ga? Mo­je po­li­tič­ko dje­lo­va­nje i uče­šće u bor­bi za pro­mje­na­ma ko­je će, u to sam si­gu­ran ipak do­ći, za cilj ne­ma ni iz­grad­nju ka­ri­je­re, ni­ti sti­ca­nje bo­gat­stva... Mo­je bo­gat­stvo su mo­ja dje­ca ko­joj, na mo­je i nji­ho­vo za­do­volj­stvo, ni­je­sam osta­vio ni­ka­kve hi­po­te­ke bi­lo ko­je vr­ste, kao što ni moj otac ne­što ta­kvo ni­je osta­vio me­ni. Isti­na, ni­je ni imao kad, jer je po­gi­nuo pri­je mog ro­đe­nja. Ubi­še ga ita­li­jan­ski fa­ši­sti kao pri­pad­ni­ka 38. pje­ša­din­skog pu­ka na gra­ni­ci pre­ma Al­ba­ni­ji 1941. go­di­ne. Mo­je go­di­ne mi sa­mo da­ju za pra­vo da se bo­rim pro­tiv po­ni­ža­va­ju­ćeg po­lo­ža­ja pen­zi­o­ne­ra i dru­gih obes­pra­vlje­nih gra­đa­na ko­je je re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća do­veo do ru­ba eg­zi­sten­ci­je. Za smje­nu ta­kvog re­ži­ma bo­ri­mo se ja i par­ti­ja na či­jem sam če­lu, za­jed­no sa svo­jim isto­mi­šlje­ni­ci­ma ka­ko bi­smo lo­šu vlast jed­nom za­svag­da ski­nu­li s le­đa osi­ro­ma­še­nih gra­đa­na. Eto pra­vog od­go­vo­ra svi­ma ko­ji se bri­nu o me­ni i o mom zdra­vlju! Moj stav je da pen­zi­o­ne­ri ne smi­ju da žmu­re na ne­prav­de ko­je im vlast na­no­si i da bu­du pa­siv­ni po­sma­tra­či svog po­ni­ža­va­ju­ćeg i te­škog so­ci­jal­nog po­lo­ža­ja. Pen­zi­o­ne­ri ne smi­ju da ni­je­mo po­sma­tra­ju te­šku eko­nom­sko- so­ci­jal­nu si­tu­a­ci­ju u ze­mlji, ni­ti da žmu­re na ko­rup­ci­ju, zlo­u­po­tre­be dr­žav­nih re­sur­sa i slu­žbe­nog po­lo­ža­ja. Ka­ko ne­ko mo­že ig­no­ri­sa­ti či­nje­ni­ce da u svim op­šti­na­ma ka­dro­vi DPS-a či­ne ili su po­či­ni­li broj­ne zlo­u­po­tre­be i lo­po­vlu­ke, a da se pre­ma po­či­ni­o­ci­ma tih ne­dje­la nad­le­žni dr­žav­ni orga­ni po­na­ša­ju se­lek­tiv­no, za­vi­sno od po­tre­ba ''go­spo­da­ra''?! Sve je vi­dlji­vo go­lim okom, pa ne ču­di što je na­rod ''uza­vrio'' i što kre­će po­bu­na. Ru­ko­vod­stvo De­mo­krat­skog fron­ta je pr­vo pre­po­zna­lo po­tre­bu da se pro­te­sti­ma stvo­re uslo­vi za slo­bod­ne i fer iz­bo­re i to je raz­log vi­še da se u što ve­ćem bro­ju oda­zo­ve­mo nji­ho­vom po­zi­vu. Pen­zi­o­ne­ri, bez ob­zi­ra na vje­ru, na­ci­ju i po­li­tič­ku pri­pa­da­nost, mo­ra­li bi pr­vi da se oda­zo­vu po­zi­vu na pro­te­ste, jer ih je ala­vi DPS re­žim obes­pra­vio i po­ni­zio, bri­nu­ći sa­mo o svom bo­gat­stvu i ka­ko da što du­že op­sta­nu na vla­sti.
Ni­je slu­čaj­no što se ''go­spo­da­ru'' pri­vi­đa „afrič­ko pro­lje­će“, jer je nje­go­va dik­ta­tu­ra pre­va­zi­šla afrič­ke dik­ta­to­re i po bo­gat­stvu i po sti­lu ru­ko­vo­đe­nja. Pri­je­ti da će ugu­ši­ti va­nin­sti­tu­ci­al­no dje­lo­va­nje ne­za­do­volj­nih gra­đa­na, za­ne­ma­ru­ju­ći či­nje­ni­cu da on i nje­gov re­žim sve vri­je­me va­nin­sti­tu­ci­o­nal­no i ne­za­ko­ni­to dje­lu­ju ili in­sti­tu­ci­je si­ste­ma pod­vr­ga­va­ju lič­nim in­te­re­si­ma, pot­kra­da­ju­ći iz­bo­re i stva­ra­ju­ći lo­pov­sku mre­žu kri­mi­na­la i ko­rup­ci­je. Lič­no ću se do po­sled­njeg da­ha bo­ri­ti pro­tiv sve­ga to­ga, bez ika­kvog in­te­re­sa, jer že­lim da pen­zi­o­ne­ri do­sto­jan­stve­no pro­ži­ve osta­tak ži­vo­ta. Pen­zi­o­ne­ri se mo­ra­ju bo­ri­ti za smje­nu DPS re­ži­ma i isto­vre­me­no za­u­zi­ma­ti stav kad no­va vlast pre­u­zme kor­mi­lo dr­ža­ve ka­ko ne bi osta­li na mar­gi­ni. Ne da za­u­zmu ne­ke dr­žav­ne funk­ci­je već da obez­bi­je­de svo­je pri­su­stvo ta­mo gdje se od­lu­ču­je o ži­vot­nim pi­ta­nji­ma pen­zi­o­ne­ra i sta­rih li­ca. To je moj cilj. Ako u to­me ne us­pi­jem, si­gu­ran sam da će bi­ti onih ko­ji će mo­ja na­sto­ja­nja shva­ti­ti i na­sta­vi­ti da se bo­re na tom kur­su. Pro­te­sti su šan­sa za sve ne­za­do­volj­ne, obes­pra­vlje­ne i osi­ro­ma­še­ne. DPS re­žim je na­nio mno­go zla Cr­noj Go­ri i nje­nim gra­đa­ni­ma. Taj re­žim, s Đu­ka­no­vi­ćem na če­lu, bez us­te­za­nja na­sta­vlja da pljač­ka i obes­pra­vlju­je na­rod Cr­ne Go­re i vje­ro­vat­no će to či­ni­ti sve dok im gra­đa­ni svo­jim ne­či­nje­njem do­zvo­lja­va­ju da se ta­ko po­na­ša­ju. Zbog to­ga su po­bu­na i te­žnja za pro­mje­na­ma ne­mi­nov­nost. I zbog to­ga je pen­zi­o­ne­ri­ma mje­sto na pro­te­sti­ma, kao jed­nom od na­či­na de­mo­krat­ske bor­be za pro­mje­ne, ali i za svoj po­volj­ni­ji po­lo­žaj. Či­nje­ni­ca da je De­mo­krat­ski front pr­vi pre­po­znao po­tre­bu za or­ga­ni­zo­va­njem pro­te­sta i od­lu­ka da na se­be pre­u­zmu od­go­vor­nost za taj pro­ces raz­log su vi­še da im tre­ba vje­ro­va­ti. Pro­mje­ne tre­ba po­kre­nu­ti, za slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju se tre­ba bo­ri­ti. De­mo­krat­ski front je kre­nuo tim pu­tem i to mo­ra da­ti re­zul­ta­te, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu što se ni­je vo­dio ade­kva­tan di­ja­log s ak­ti­vi­sti­ma na te­re­nu... Mo­žda će se, za­huk­ta­va­njem pro­te­sta, i te ak­tiv­no­sti, po­ja­ča­ti... PU­PI će, za­jed­no sa mnom, uče­sto­va­ti u pro­te­sti­ma do ostva­re­nja za­da­tog ci­lja, tj. do slo­bod­nih i fer de­mo­krat­skih iz­bo­ra. Ko­li­ko god to tra­ja­lo, ne tre­ba od­u­sta­ja­ti, a me­to­de bor­be tre­ba pri­la­go­đa­va­ti no­vo­na­sta­lim si­tu­a­ci­ja­ma ko­je pro­te­sti na­met­nu. Bit­no je da se oču­va je­din­stvo or­ga­ni­za­to­ra i gra­đa­na. Pa, ne­ka nam je sa sre­ćom.