Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


U mo­ru sram­nih od­lu­ka ak­tu­el­nog re­ži­ma od­lu­ka da Cr­na Go­ra po­dr­ži pri­jem la­žne dr­ža­ve Ko­so­vo u UNE­SKO bez kon­ku­ren­ci­je je naj­sram­ni­ja. Njo­me su uka­lja­ni čast i do­sto­jan­stvo gra­đa­na Cr­ne Go­re i po­ga­žen za­vjet slav­nih pre­da­ka ko­ji su na ko­sov­skom mi­tu gra­di­li ju­nač­ku, čoj­sku i soj­sku Cr­nu Go­ru. Tom od­lu­kom je ba­če­na kle­tva na Cr­nu Go­ru ko­je će­mo se te­ško oslo­bo­di­ti, jer oni ko­ji su iz­da­li Gra­ča­ni­cu, De­ča­ne, Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju i Bo­go­ro­di­cu Lje­vi­šku i na­u­mi­li je pre­da­ti oni­ma ko­ji ru­še i pa­le na­še sve­ti­nje, rđom će ka­pa­ti dok im je ko­lje­na. Cr­na Go­ra ni­je da­na­šnja hi­brid­na tvo­re­vi­na na­sta­la re­fe­ren­dum­skom kra­đom i in­sta­li­ra­njem po­da­nič­ke vla­sti od di­je­la ve­li­kih si­la, ona je sta­ra dr­ža­va po­sta­vlje­na na čvr­stim te­me­lji­ma ko­je, ma ko­li­ko to po­ku­ša­va­la ak­tu­el­na vlast, ne­će us­pje­ti da sru­ši, jer duh nje­go­šev­ske Cr­ne Go­re ži­vi na sva­kom di­je­lu nje­ne te­ri­to­ri­je. Osta­lo je mno­go pi­sa­nih do­ku­me­na­ta ko­ji svje­do­če to­me u pri­log i ko­je ak­tu­el­ni re­žim ma ko­li­ko to po­ku­ša­vao ne­će mo­ći da za­tre. Ta­ko je Ivo An­drić, naš no­be­lo­vac, 1935. go­di­ne za­pi­sao: „Nje­goš je pro­to­tip ko­sov­skog bor­ca. I kao pje­snik, i kao vla­da­lac, i kao čo­vjek. On je či­sto oli­če­nje ko­sov­ske bor­be, po­ra­za i ne­sa­lo­mi­ve na­de. On je, kao što je to ne­ko re­kao, „Jer­me­ni­ja Ko­so­va“, i u isto vri­je­me ak­tiv­ni od­go­vor­ni bo­rac za „ski­da­nje kle­tve“ i ostva­re­nje Obi­li­će­ve mi­sli.“ A Lju­ba Ne­na­do­vić je i sam bio iz­ne­na­đen ka­da je vi­dio u Cr­noj Go­ri ži­vu sna­gu ko­sov­ske tra­di­ci­je ko­ja je po­sli­je sto­lje­ća bi­la stvar­nost isto to­li­ko bli­ska i stvar­na kao hljeb i vo­da. Sve što se u Cr­noj Go­ri ra­đa­lo do­la­zi­lo je na svi­jet s re­flek­som ko­sov­ske kr­vi u po­gle­du. Ste­van Lju­bi­ša u Bu­dvi, dva da­na po­sli­je Nje­go­še­ve smr­ti, za­pi­sa: „ Nje­go­še­va je smrt sva­ko­me Sr­bi­nu po­vri­je­di­la ko­sov­ske ra­ne.“ I kralj Ni­ko­la je uoči Bal­kan­skog ra­ta 1912. go­di­ne go­vo­rio: „ Ne­ka se bla­go­slo­vom Bo­ži­jim i Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog i svih na­ših sve­ta­ca ostva­re sno­vi mo­ji iz ra­ne mla­do­sti, ka­da sam pje­smom na­go­vje­šta­vao onaj zna­me­ni­ti dan i za­gri­ja­vao srp­ske gru­di vje­rom da oru­ža­ni mo­ra­mo poć ona­mo, ’na­mo, za br­da ona.“ Za­to glas Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, oli­čen u li­ku Dra­gi­ce Po­no­rac, ni­je glas pro­tiv Sr­bi­je već glas pro­tiv Cr­ne Go­re, nje­ne pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti, jer sa­da­šnjost, ka­da se jed­no­ga da­na bu­de pro­u­ča­va­la, osta­će upi­sa­na kao sram­na stra­ni­ca u isto­ri­ji ko­ju što pri­je tre­ba za­bo­ra­vi­ti. Ži­vot je isu­vi­še kra­tak da bi­smo se­bi do­zvo­li­li da ži­vi­mo bez kič­me i mir­no gle­da­mo ka­ko re­žim po­ni­ža­va i po­ni­šta­va nje­go­šev­sku Cr­nu Go­ru. Pri­vat­no, a bo­ga­mi i jav­no, mno­ge re­ži­mli­je su, po ka­zi­va­nji­ma onih ko­ji ih do­bro po­zna­ju, pre­va­ran­ti, slu­ge i udva­ra­či sprem­ni na sve sa­mo da za­šti­te svo­je in­te­re­se i ne­za­ko­ni­to ste­če­ni ka­pi­tal. To da su ra­spi­ku­će ka­da je u pi­ta­nju op­šte do­bro i imo­vi­na Cr­ne Go­re, zna ci­je­la dr­ža­va, a ko su i od ko­ga su i či­ji su te­ško da bi mo­gli bi­ti vo­do­no­še u onim vre­me­ni­ma u ko­ji­ma su na­ši pre­ci zna­li ko ko­si, a ko vo­du no­si. Tra­ge­di­ja je ljud­sko­ga ro­da što su ti i ta­kvi u pri­li­ci da u ime nje­go­šev­ske Cr­ne Go­re do­no­se od­lu­ke ko­ji­ma se ba­ca pod no­ge po­nos i do­sto­jan­stvo­o­ve ze­mlje. Od­lu­ke ko­ji­ma se Cr­na Go­ra pred­sta­vlja bez­lič­nom, ku­ka­vič­kom i po­da­nič­kom tvo­re­vi­nom. Gra­đa­ni Cr­ne Go­re mo­ra­ju zna­ti da bez sve­ti­nja na Ko­so­vu ne­ma Cr­ne Go­re. Ko­so­vo je na­ša vječ­na ra­na. Bez Ko­so­va ne­ma Vi­dov­da­na, ali ni svi­ta­nja. Re­žim ova­kvim sta­vom pre­ma sve­ti­nja­ma na Ko­so­vu u stva­ri po­ka­zu­je i svoj od­nos pre­ma sve­ti­nja­ma u Cr­noj Go­ri ko­je su ne­ri­jet­ko mi­ni­ra­li, na­sil­no obi­ja­li ili pri­je­ti­li da će ih sru­ši­ti, a što ne ču­di ka­da mač vla­sti u ru­ka­ma dr­že Ju­de. Za­to se Bo­gu mo­lim i čvr­sto vje­ru­jem da ovo­li­kom sprem­no­šću na slu­gan­stvo, ne­po­čin­stvo i ne­po­di­šta­va­nje isto­rij­ske pro­šlo­sti istin­ske nje­go­šev­ske Cr­ne Go­re re­žim, ma ko­li­ko se tru­dio, ne­će za­ra­zi­ti po­ko­lje­nja ko­ja do­la­ze. Vje­ru­jem, da u to­me ne­će us­pje­ti i za­to što mi na­du uli­va­ju broj­ni mla­di pri­ja­te­lji, in­te­lek­tu­al­ci s ko­ji­ma se in­ten­ziv­no dru­žim ovih da­na, a ko­ji mi­sle svo­jom gla­vom. Ko­ji vo­le nje­go­šev­sku Cr­nu Go­ru i ko­ji ima­ju smje­lo­sti da se za nju bo­re.