Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Sa­njam, to­bo­že, u ''Ra­do­ju Da­ki­ću'' ra­dim. Bo­že, stal­no mi na um ''R.Da­kić'', i da­nas po­sli­je 25 go­di­na od iz­la­ska iz nje­ga, ni­je mo­žda ni čud­no. I kao što re­če ve­li­ki pi­sac Gor­ki ''da mu je sva­ko do­bro do­šlo iz knji­ge'', pa­ra­fra­zi­ram, me­ni je sva­ko do­bro po­če­lo sa ovom fir­mom. Na­u­čio sam po­sao, stam­be­no se si­tu­i­rao, for­mi­rao po­ro­di­cu, i uz sve to ste­kao dvi­je na­uč­ne ti­tu­le na pre­sti­žnim uni­ver­zi­te­ti­ma – ka­ko sve to za­bo­ra­vi­ti.
Za­to sa­njam – u ''Da­ki­ću'' sam, spre­ma se ve­li­ka fe­šta po­vo­dom uspje­šne re­a­li­za­ci­je in­ve­sti­ci­je, od­no­sno dru­ge fa­ze pro­ši­re­nja ka­pa­ci­te­ta fa­bri­ke. Ni­je ma­la ša­la ulo­že­nih cca 100 mi­li­o­na $. Iz­gra­đe­ne su 2-3 ogrom­ne ha­le, mo­der­ni­zo­va­na je in­fra­struk­tu­ra, ugra­đe­na no­va opre­ma, ču­ve­ne CNC ma­ši­ne i sve kom­pju­te­ri­zo­va­no. Vri­je­di pro­sla­vi­ti. Na pro­sla­vu po­zva­ni naj­ve­ći ju­go-ru­ko­vo­di­o­ci: Ve­so, Vi­do­je, Mi­ljan, ne­ko­li­ko cr­no­gor­skih čel­ni­ka i ti­to­grad­sko ru­ko­vod­stvo. Po­sta­vlje­na ve­li­ka tr­pe­za na­sred dvo­ri­šta. Sto­lo­vi u pet re­do­va. Ni­je ni ču­do, tre­ba smje­sti­ti sve go­ste iz ze­mlje i ino­stran­stva i sko­ro 4.000 za­po­sle­nih. Tre­ba svi da pro­sla­ve ve­li­ku po­bje­du. A na tr­pe­zi sve­ga i sva­če­ga, hra­ne do ko­lje­na, a pi­ća da te Bog sa­ču­va – bu­ra­di­ma. Skup po­zdra­vi di­rek­tor, naš br­ko i da­de ri­ječ pred­sjed­ni­ku rad­nič­kog sa­vje­ta. A ovaj, kao iz či­tan­ke, po­če da ni­že re­zul­ta­te fa­bri­ke, sve naj i naj, da se re­zul­ta­ti mje­re de­se­ti­na­ma mi­li­o­na do­la­ra, pre­ko 2.000 part­ne­ra u ze­mlji i ino­stran­stvu, pla­te me­đu naj­ve­ći­ma u dr­ža­vi i re­dov­ne – svi si­ja­ju od za­do­volj­stva. Igra se, pje­va, ne­ki tra­že i gu­sle, šta da ka­žem.
Ba­cam po­gled na otvo­re­no skla­di­šte go­to­vih pro­iz­vo­da, a ono pre­pu­no. Pri­pre­mlje­no oko 100 te­ških ma­ši­na za iz­voz, sa­mo što ni­je­su kre­nu­le pre­ma Lu­ci Bar. Za­i­sta sve kao iz baj­ke.
Od­jed­nom, po­če da mr­če, na­vu­kli se ne­ki obla­ci, sve gu­šći i cr­nji. Raz­mi­šljam, ne­će valj­da sa­da sve da se po­kva­ri. Po­če­še i svi­je­će da me­ću sa svih stra­na, a bog­me i da gr­mi, sve vi­še i vi­še. Kad od­jed­nom, kao da sa­da vi­dim, naj­stra­šni­ji grom uda­ri po­sred tr­pe­ze. Oči­ma svo­jim sam gle­dao ka­ko po­pa­da­še i Ve­so, i Vi­do­je, i Mi­ljan, na­rod se ra­štr­ka na sve stra­ne, uda­ri ki­ša i sva­ki ki­ja­met. Ja ostao sam, vi­dim po­lo­mlje­ni sto­lo­vi, pra­zni ta­nji­ri - đ se đe­de ona sil­na hra­na. Ba­cih po­gled, od­ne­ku­da do­ja­vi čo­por pa­sa, po­če­še da nju­ška­ju i če­pr­ka­ju, pre­pa­doh se i utom pro­bu­dih. Vi­dim – le­žim na po­du. Valj­da ho­će to ne­ka­ko, ka­da ne­sta­ne ne­ka lje­po­ta, na­đeš se na po­du, ni­šta neo­bič­no. Sjeo sam na kre­vet i raz­mi­šljam ka­ko ovo ne po­tra­ja. Po­no­vo ubje­đu­jem se­be da sam svo­jim oči­ma gle­dao ka­ko pa­da­ju i Ve­so, i Vi­do­je, i Mi­ljan.
To ju­tro iza­šao sam u va­roš. Na Bla­žo­vom mo­stu sret­nem dru­ga iz ''Da­ki­ća''. Po­sli­je uobi­ča­je­nog po­zdra­va ka­že: ''Iko (ta­ko me zvao), kre­nuo sam na ovo sva­ko­ne­djelj­no oku­plja­nje is­pred Vla­de, ne­ma tu bo­lan vi­še ni­šta, sva­ki put nas je sve ma­nje, ne­ma prav­de, ne­će­mo ni­šta ostva­ri­ti.'' A on­da još sjet­ni­je na­sta­vi i re­če da je ju­če bio u ''Da­ki­ću'', sve je od­ne­še­no, po­če­li su sa­da da ski­da­ju i krov sa ha­le bra­var­ske ob­ra­de, a me­ni te­ško u du­ši, ta ha­la je bi­la sim­bol kom­pa­ni­je, 18.000 m². ''Sve je oče­ru­pa­no'', na­sta­vi, ''udru­ži­li se advo­ka­ti, su­di­je i taj­ku­ni, a ja bih re­kao i Kur­te i Mur­te.'' Ras­ta­smo se, on na­sta­vi pre­ma zbor­nom mje­stu, a ja sa gor­či­nom u du­ši pro­mr­mljah sam za se­be ka­ko mno­gi ne­će do­če­ka­ti ni­šta, a bo­re se već ne­ko­li­ko go­di­na, kon­kret­no od 2005.
A pri­je to­ga, imam po­dat­ke vi­še od 10 go­di­na, kon­kret­no od 1995. ni­ti su pri­ma­li pla­te, ni­ti su im upla­ći­va­ni do­pri­no­si, ka­žu da su kao mno­gi ve­li­ki si­ste­mi pla­ti­li ceh tran­zi­ci­ji, a ova je nus- re­zul­tat ra­to­va u okru­že­nju i dez­in­te­gra­ci­je i sve je sva­lje­no na objek­tiv­ne okol­no­sti. Do­dao bih da sa­mo ne­do­bro­na­mjer­ni ne vi­de da je tu po­ma­lo bi­lo i su­bjek­tiv­nih sla­bo­sti. No, ne­ću vi­še o to­me. Ali, stal­no mi onaj san na umu. Ka­ko je da­ki­ćev­ci­ma bi­lo li­je­po, a on­da od­jed­nom osta­do­še bez pla­ta, na bi­rou ra­da i uli­ci, a to je tra­ja­lo vi­še od 10 go­di­na. A on­da još tu­žni­ja pri­ča ko­ju mi is­pri­ča in­že­njer R.Z. u jed­nom slu­čaj­nom su­sre­tu. Na mo­je pi­ta­nje gdje je sa­da i šta ra­di, od­go­vo­ri vr­lo sjet­no: ''Po­šao sam u pen­zi­ju sa 129 eura za 40 go­di­na sta­ža...'' A na pi­ta­nje da li mo­že ži­vje­ti od to­li­ke pen­zi­je i ka­ko to na­do­mje­šta od­go­vo­ri da spre­ma stu­den­te iz ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke. Ka­kav pa­ra­doks, ne­ko ko je pri­je po­la vi­je­ka di­plo­mi­rao na teh­ni­ci, sko­ro 30 go­di­na ra­dio na slo­že­nim teh­nič­ko-teh­no­lo­škim po­slo­vi­ma, a uz to ima to­li­ko zna­nje- spre­ma stu­den­te i ima bi­jed­nu pen­zi­ju. Go­spo­din R. mi sa­op­šti da je osim nje­ga ista sud­bi­na za­de­si­la još dva­de­se­tak in­že­nje­ra i eko­no­mi­sta. Za­i­sta stra­šno!
Slu­ša­ju­ći R., od­mah aso­ci­ja­ci­ja na ne­ke mo­je po­zna­ni­ke por­ti­re i stra­ža­re ko­ji su ra­di­li u mo­no­pol­skim fir­ma­ma, ostva­ri­li su tri-če­ti­ri pu­ta ve­će pen­zi­je. I da mi se ne za­mje­ri, ne­mam ni­šta pro­tiv ove ka­te­go­ri­je rad­ni­ka, na­pro­tiv, ali sa­mo upo­re­đu­jem. Bez ob­zi­ra što sam svje­stan for­mu­le po ko­joj vi­si­na pen­zi­je uglav­nom za­vi­si od vi­si­ne upla­ći­va­nih do­pri­no­sa Fon­du PIO i du­ži­ne sta­ža, ipak se mo­glo u okvi­ru re­for­mi pen­zi­o­nog si­ste­ma ko­je su se de­ša­va­le u po­sled­njih 15-20 go­di­na ne­što vi­še ura­di­ti za rad­ni­ke ve­li­kih si­ste­ma ko­ji su zbog tran­zi­ci­je osta­ja­li bez po­sla. Tu bih, po­red ''Da­ki­ća'', uvr­stio: ''Obod'', ''Vu­nar­ski'' i još ne­ke.