Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Opet sam sa Ga­vra­nom, mo­jim Ga­šom, sje­di­mo i ća­ska­mo. De­žur­na te­ma, šta bi dru­go, no po­li­ti­ka. A, Ga­šo k’o Ga­šo, sve zna, sve ču­je i vi­di, pro­sto mu se di­vim. Tru­dim se da ne­što na­u­čim, ali ne ide – ni­je­sam za to. Od­mah o na­ci­ji, o je­zi­ku, ka­ko se ko iz­ja­šnja­va. Vi­dim, ima pik na me­ne, ne­što sam mu sum­njiv na tom pla­nu, a što i da ko­me is­po­sta­vljam ra­ču­ne, ko­ga bri­ga. Na kra­ju ne bi dru­ge no od­go­vo­rih: “Vi­diš Ga­šo, mo­ja že­na” po­čeh za­o­bi­la­zno “ra­di u jed­noj usta­no­vi, do­bro joj je, iz­ja­šnja­va se kao Cr­no­gor­ka i go­vo­ri cr­no­gor­ski”. “Ka­ko to?” za­ču­di se Ga­šo “do ju­če je bi­la Srp­ki­nja, ro­đe­na je i do uda­je ži­vje­la u Her­ce­go­vi­ni u 100 po­sto srp­skoj sre­di­ni, a sad od­jed­nom Cr­no­gor­ka!” “Ta­ko bog­me, Ga­šo” re­koh, a on­da on na­sta­vi ka­ko su mno­gi Sr­bi pre­ko no­ći po­sta­li Cr­no­gor­ci. “I to je isti­na” re­koh, a Ga­šo ne­će da me osta­vi na mi­ru, ne­go za­pit­ku­je ka­ko se ja iz­ja­šnja­vam. “Ja kao Cr­no­go­rac i to od 1955. go­di­ne od ka­da sam po­šao u ško­lu” i on­da raz­mi­šljam mo­žda Ga­šo go­vo­ri isti­nu. Gle­dam jed­nog sta­rog pro­fe­so­ra dok iz­la­že na TV-u ko­li­ko se tru­di da u go­vo­ru upo­tri­je­bi ona dva do­dat­na slo­va, a do ju­če je bio Sr­bin pa Sr­bin, a on­da iz­ja­va jed­nog zva­nič­ni­ka da se sa­mo ma­ga­rad ne mi­je­nja­ju – i to je isti­na. Na kra­ju ne za­mje­ram ni­ko­me.
“Sje­ćam se” na­sta­vljam da­lje pri­ču, “da­le­ke 1974./’75. ka­da sam slu­žio voj­ni rok u Osi­je­ku u Hr­vat­skoj. Uju­tro u smo­tri, na stro­ju, pi­ta nas voj­ni­ke ko­man­dir če­te što smo po na­ci­o­nal­no­sti, a ja naj­gr­la­ti­ji ka­žem – Cr­no­go­rac.” Ka­kva je to bi­la pri­vi­le­gi­ja, gle­da­ju te dru­go­vi voj­ni­ci po­seb­nim oči­ma, a po­seb­no star­je­ši­ne. A, on­da po­zna­nstvo s pri­ja­te­lji­com Osje­čan­kom, još vi­še me uvje­ri­lo u ugled Cr­no­go­ra­ca. Vo­di­la me svu­da po Sla­vo­ni­ji kod pri­ja­te­lja i po­ka­zi­va­la, a ja se pra­vio va­žan. Pri­čam Sla­von­ci­ma o Cr­noj Go­ri s us­hi­će­njem, o čoj­stvu, ju­na­štvu, a oni slu­ša­ju i gle­da­ju. A, on­da u da­tom tre­nut­ku znao sam i da za­sta­nem s hva­lom, jer sam znao da se pri­sje­tim po­sled­njih ri­je­či kra­lja Ni­ko­le, prak­tič­no na umo­ru. Ka­da su ga pi­ta­li šta mu je naj­ža­li­je, a on od­go­vo­rio: “Što će svi­jet jed­nog da­na upo­zna­ti Cr­no­gor­ce!” Ko­li­ko je bi­lo mu­dro­sti u toj iz­re­ci. Tre­ba­lo mi je mno­go vre­me­na da je od­go­net­nem.
Na­sta­vih da­lje svoj mo­no­log, a Ga­šo, za div­no ču­do, slu­ša. Vo­lim sve što je cr­no­gor­sko, po­seb­no isto­ri­ju, kul­tu­ru, obi­ča­je. Je­di­no mo­ram pri­zna­ti ma­lo mi je bli­ža Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva, ma­da ne mr­zim ni ovu dru­gu. Ono što jes – jes, iako sam vi­še ate­i­sta ne­go vjer­nik. Mo­žda me je ma­lo na­lju­tio Am­fi­lo­hi­je one no­ći na pro­te­stu, ka­da iz­ja­vi da ga je po­slao Sve­ti Pe­tar. Ne vje­ru­jem, Sve­ti Pe­tar je bio po­mi­ri­telj. Po­sli­je Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca, naj­vi­še vo­lim Sr­bi­ju i Sr­be i pro­klet bio sva­ko ko­ji nas za­va­đa.
Do­ta­ko­smo se i idu­ćih iz­bo­ra, a ja, kao da ne­ću, pi­tam Ga­ša šta mi­sli ko će po­bi­je­di­ti. A on kao iz to­pa: “Mi­lo, a ko bi dru­gi” i na­sta­vi “vi­diš da je mu­dri­ji i lu­ka­vi­ji od svo­jih opo­ne­na­ta, on od ne­pri­ja­te­lja stva­ra pri­ja­te­lje, ovi dru­gi od pri­ja­te­lja u svo­jim par­ti­ja­ma stva­ra­ju ne­pri­ja­te­lje.” “A, ka­ko to mi­sliš da od ne­pri­ja­te­lja stva­ra pri­ja­te­lje?” “Fi­no, re­ći ću ti ži­vu isti­nu ka­ko je od tri ne­pri­ja­te­lja stvo­rio pri­ja­te­lje. Pr­vo, s Hr­va­ti­ma je po­čeo sva­đu 1991. go­di­ne i to je tra­ja­lo, a da­nas naj­ve­ći pri­ja­te­lji, umi­je on bo­lan.” “Ho­ćeš da ka­žeš ka­ko smo s Hr­va­ti­ma bi­li u ra­tu?” pri­pi­tah. “Iz­gle­da, Iko, da sa­mo ti to ne znaš” na­sta­vlja Ga­šo. “Mo­jih 60 rad­ni­ka iz fa­bri­ke ko­ju sam ta­da vo­dio bi­lo je kra­jem 1991. go­di­ne mo­bi­li­sa­no na her­ce­go­vač­ko ra­ti­šte, bi­li su sta­ci­o­ni­ra­ni u Po­po­vom po­lju i Sla­nom, a oda­tle kre­nu­li pre­ko Ko­na­va­la i Cav­ta­ta pre­ma Du­brov­ni­ku.” “Ma, Ga­šo, ni­je­si u pra­vu”, pre­ki­doh ga i na­sta­vih “bi­li su mo­bi­li­sa­ni ne od stra­ne ak­tu­el­ne vla­sti u Cr­noj Go­ri već od Vr­hov­ne ko­man­de JNA.” “Ne. Iko, ni­je­si u pra­vu, ipak je ru­ko­vod­stvo ak­tiv­no uče­stvo­va­lo u sve­mu to­me.”
Bo­že, kao da ni­je­sam ta­da ži­vio u Cr­noj Go­ri i či­ta­vo vri­je­me ži­vim u za­blu­di ka­ko Cr­na Go­ra ni­je uče­stvo­va­la u ra­tu. Mo­žda je Ga­šo u pra­vu, tre­ba re­ći isti­nu i sa­mo isti­nu, ne smi­je se pre­kra­ja­ti isto­ri­ja, da­nas smo u do­brim od­no­si­ma sa Hr­vat­skom i ta­ko tre­ba na­sta­vi­ti, ali ipak da ma­lo sa­če­ka­mo da vi­di­mo sud­bi­nu Pre­vla­ke.
“Dru­go”, na­sta­vi Ga­šo, “ono sa pro­go­nom Bo­šnja­ka ko­ji su spas po­tra­ži­li u Cr­noj Go­ri. Vi­dje li, Iko, ka­ko ih po­tje­ra­še i pre­da­še bo­san­skim Sr­bi­ma, a po­sli­je zna se šta je bi­lo.” “A ko ih je pro­tje­rao?” pri­pi­tah. “Zna­de se, Iko, do­bro se zna­de ko ih je pro­tje­rao. Ipak, naj­go­re od sve­ga to­ga je što i Bo­šnja­ci mo­žda zna­ju pu­nu isti­nu, a stal­no in­si­sti­ra­ju i tra­že kriv­ce. Mu­dar na­rod ne­ma šta, pa i po­red sve­ga to­ga ve­li­ki dio njih gla­sa za DPS”, za­vr­ši Ga­šo.
“I tre­će”, na­sta­vi Ga­šo, “ka­ko nas je NA­TO 1999. bom­bar­do­vao, a da­nas naj­ve­ći pri­ja­te­lji, lju­bi­mo se i gr­li­mo, stre­mi­mo nji­ma u za­gr­ljaj, kao da ni­je bi­lo ni­šta.” “Pa i ni­je bi­lo ni­šta”, od­bru­sih Ga­šu “ni­je­su nas ga­đa­li, ko to ka­že.” “Ja, Iko, ja” na­sta­vi i is­pri­ča tu­žnu pri­ču o su­sje­du ko­ji je na­stra­dao od za­o­sta­le ka­set­ne bom­be. “Ko­sio su­sjed li­va­du trak­to­rom, u bli­zi­ni aero­dro­ma, bio je jul 1999., kad ono na­ba­sa na ka­set­nu bom­bu ko­ja je u do­di­ru sa ko­si­li­com eks­plo­di­ra­la i moj su­sjed do­ži­vio te­ške po­vre­de, iz­me­đu osta­log, iz­gu­bio je i oko. Po­sli­je po­la go­di­ne opo­rav­ka po­đe di­rekt­no kod go­spo­di­na ge­ne­ra­la Klar­ka da mu se po­ža­li, a ovaj nje­mu sa­op­šti ka­ko su se ša­li­li i još mu da­de ne­što pa­ra i is­pra­ti ga ri­je­či­ma: “Evo ti ovo, na­pra­vi to oko i šu­ti!”
“Da­kle vi­diš, Iko, ova tri slu­ča­ju ka­ko je Mi­lo od ne­pri­ja­te­lja na­pra­vio pri­ja­te­lje, umi­je čo­vjek i tre­ba ta­ko!” “A šta je sa opo­zi­ci­jom na tom pla­nu” pru­pi­tah. “Opo­zi­ci­jom, ka­žeš, ‘’ro­go­vi u vre­ći, od naj­ve­ćih pri­ja­te­lja pra­ve ne­pri­ja­te­lje.