To­ba. Je­ze­ro na Su­ma­tri (In­do­ne­zi­ja). Mje­sto gdje su na­sta­li pr­vi lju­di. Na­ši pra­vi pre­ci. Nji­ho­vi smo di­rekt­ni po­tom­ci. Znam da će se ne­ki iz­ne­na­di­ti, ali ni­je sve po­če­lo na Ce­ti­nju i ovi na­ši ro­đa­ci su ipak bi­li pri­je Nje­go­ša, ka­pe­la­na Ra­do­ji­ce, Ga­ra Kri­vo­ši­je i gu­sa­la. Elem, pri­je 75.000 go­di­na To­ba ni­je bi­la mir­na je­zer­ska po­vr­ši­na, već vul­kan, vr­lo neo­bi­čan. Po­sve ri­je­dak i iz­u­zet­no bi­je­san. Je­dan od naj­ve­ćih – tzv. su­per­vul­kan. Erup­ci­ja ko­ja se u to vri­je­me do­go­di­la, uma­lo nas ni­je uči­ni­la traj­no is­tri­je­blje­nim. Ovo je bi­la jed­na od ma­siv­ni­jih ka­ta­stro­fa ko­ja se ikad od­i­gra­la na Ze­mlji, tač­ni­je, naj­ve­ća u po­sled­nja dva mi­li­o­na go­di­na. Iza­zva­la je svjet­sku vul­kan­sku zi­mu ko­ja je tra­ja­la šest do de­set go­di­na i vje­ro­vat­no sto­go­di­šnje za­hla­đe­nje. Na­u­ci ni­je ja­sno ka­ko je ho­mo sa­pi­ens uop­šte pre­ži­vio. No, ide­mo re­dom...
Pe­peo je pre­krio ju­žnu Azi­ju i Afri­ku. U at­mos­fe­ru je To­ba iz­ba­ci­la pri­bli­žno 2.800 kub­nih ki­lo­me­ta­ra pe­pe­la, la­ve i uža­re­nog ka­me­nja, i ti­me za­tr­pa­la cio in­dij­ski pot­kon­ti­nent, a vas­ci­je­lu pla­ne­tu pri­vre­me­no za­vi­la u gu­sti mrak. Ljud­ska po­pu­la­ci­ja sve­la se na tri do de­set hi­lja­da je­din­ki, vje­ro­vat­no oko hi­lja­du re­la­tiv­no zdra­vih pa­ro­va. Po­sto­je do­ka­zi da je sve­ga pet­sto žen­ki pre­ži­vje­lo. U reč­ni­ci­ma se taj pe­ri­od na­zi­va To­ban­skom ka­ta­stro­fom. Bi­la je to pre­kret­ni­ca... u mno­go ši­rem tu­ma­če­nju od obič­nog sma­ka svi­je­ta.
Po­sle­di­ca uža­sa bi­la je ma­sov­no iz­u­mi­ra­nje bilj­nih i ži­vo­tinj­skih vr­sta. Pre­ma te­o­ri­ji, ali i iz­u­ča­va­nja­ma ljud­skog DNK, ova erup­ci­ja je is­tri­je­bi­la mno­ge boč­ne ogran­ke ljud­ske ra­se, a broj­nost ho­mo sa­pi­en­sa sve­la na neo­dr­živ broj. Ali, za­ču­đu­ju­će, do­ve­la je do znat­nih iz­mje­na u ljud­skoj evo­lu­ci­ji. Kan­da je ubr­za­la?! Ho­mo sa­pi­ens je op­stao. Po­čeo da se or­ga­ni­zu­je, raz­mno­ža­va, za­po­čeo s dru­ga­či­jim na­či­ni­ma raz­mi­šlja­nja i kre­nuo da osva­ja dru­ge kra­je­ve van po­stoj­bi­ne. Upra­vo “dru­ga­či­ji na­čin raz­mi­šlja­nja” pred­sta­vlja jed­nu od naj­ve­ćih enig­mi... stva­ra za­bu­nu ka­ko se u re­la­tiv­no krat­kom pe­ri­o­du (mo­žda ne­pu­nih de­set mje­se­ci od ka­ta­stro­fe) čo­vjek od sku­plja­ča plo­do­va pre­o­bra­zio u mi­sle­ćeg stvo­ra? Ka­ko i za­što je po­čeo da po­ve­zu­je stva­ri i slo­že­no sla­že mi­sli? Ka­ko je ta­ko ne­što uop­šte mo­gu­će? Je­ste, jer se upra­vo ta­ko i do­go­di­lo. De­si­la se na­gla evo­lu­ci­ja u na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Pro­sto ta­ko.
A. G. Ridl ka­že da je ljud­ska ra­sa u pe­ri­o­du To­ban­ske ka­ta­stro­fe po­če­la na­glo dru­ga­či­je da se po­na­ša. Do­šlo je do eks­plo­zi­je slo­že­nih na­či­na op­šte­nja. Ma, na­stao je ar­ti­ku­la­sa­ni go­vor. Na­kon nje­ga po­ja­vi­li su se je­zi­ci, iz­ra­da ala­ta, pe­ćin­ska umjet­nost. Bio je to naj­ve­ći na­pre­dak u ljud­skoj isto­ri­ji – ono što se na­uč­ni­ci na­zi­va­ju i Ve­li­kim sko­kom na­pri­jed. Kad po­gle­da­mo ljud­ske fo­si­le pri­je i po­sle to­ga, ne­ma ni­ka­kve raz­li­ke. Ne­ma ve­li­ke raz­li­ke ni u nji­ho­vim ge­ni­ma. Sve što se zna da je sup­til­na ge­net­ska pro­mje­na iz­mi­je­ni­la naš na­čin raz­mi­šlja­nja. Uslo­žni­la ga i do­ve­la u sin­hro­ni red. Do­šlo je do tzv. pro­mje­ne u mo­žda­nom po­ve­zi­va­nju. Ma či­me da je pro­u­zro­ko­va­na, pro­mje­na u mo­žda­nom po­ve­zi­va­nju po­ka­za­la se kao naj­ve­ći ge­net­ski po­go­dak u isto­ri­ji. Ljud­ska ra­sa je za ma­nje od pe­de­set hi­lja­da go­di­na pre­šla put od ivi­ce is­tre­blje­nja do vla­da­vi­ne i pot­pu­ne do­mi­na­ci­je nad pla­ne­tom.
Pri­je pe­de­set hi­lja­da go­di­na po­sto­ja­le su če­ti­ri ljud­ske pod­vr­ste (naj­ma­nje če­ti­ri, ako će­mo pra­vo): mi ili sa­vre­me­ni lju­di u ana­tom­skom smi­slu, za­tim ne­an­der­tal­ci, de­ni­so­va­ni i ho­mo flo­re­si­jen­sis (ili ho­bi­ti, ka­ko se po­pu­lar­no žar­go­ni­zu­ju). Sve če­ti­ri na­bro­ja­ne ljud­ske gru­pe mo­gle su me­đu­sob­no da se raz­mno­ža­va­ju. Po­sto­je do­ka­zi da su ta­ko i či­ni­li. Ka­da je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na de­ši­fro­van ne­an­der­tal­ski gen ot­kri­ve­no je da sva­ki čo­vjek van Afri­ke ima iz­me­đu jed­nog i če­ti­ri pro­cen­ta upra­vo ne­an­der­tal­ske DNK. Taj pro­ce­nat je naj­ve­ći u Evro­pi – po­stoj­bi­ni ne­an­der­ta­la­ca. To zna­či da su sa­vre­me­ni lju­di, ja, vi, svi - ipak hi­bri­di.
No, to i ni­je to­li­ko zna­čaj­na te­ma za da­nas, ko­li­ko tre­ba is­ta­ći je­dan fe­no­men... To­ban­ska ka­ta­stro­fa je do­ve­la do iz­u­mi­ra­nja vr­sta. Do pot­pu­nog ko­lap­sa ži­vo­ta. Lju­di su sve­de­ni na za­ne­mar­ljiv broj – sta­ti­stič­ku gre­šku. Ipak su evo­lu­tiv­no buk­nu­li! Ru­si i Ame­ri­kan­ci se da­nas sla­žu sa te­o­ri­jom ko­ja je, za­ču­đu­ju­će, tvo­re­na na pro­sto­ri­ma ne­ka­da­šnje Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je. Auto­ri, na­uč­na ime­na ko­ja su je od­nje­go­va­la se ne pam­te... na­ža­lost. Oni su na­pi­sa­li da sva­ko na­glo sma­nje­nje sta­nov­ni­štva uzro­ku­je “ge­net­sko usko gr­lo”. Kad se na­đe u tom sta­di­ju­mu, u po­zi­ci­ji sko­ro ne­iz­bje­žnog ne­stan­ka, ge­net­sko usko gr­lo na­pum­pa elik­si­ri­ma pre­o­sta­le je­din­ke – te ta­ko do­vo­di do na­gle evo­lu­ci­je. Pot­po­ma­že mo­zgu da bo­lje ra­di i pop­ne se na ni­vo vi­še. Da li je on­da To­ba do­kaz da sa­mo kroz uža­se, pri­rod­ne i vje­štač­ki tvo­re­ne ka­ta­stro­fe čo­vjek po­sti­že um­no pre­svla­če­nje? U pri­log te­o­ri­ji idu i ra­to­vi... što ra­zor­ni­ji, to bo­lji za men­tal­no osvje­ža­va­nje na­ci­ja. Po­gle­daj­te sa­mo teh­no­lo­ški ni­vo raz­vo­ja na­kon oba svjet­ska ra­ta... ili pro­cvat na­u­ka.
Šta re­ći osim da bi do­ka­zi­va­nje ove ide­je do­ve­lo do ne­za­pam­će­nih po­sle­di­ca po čo­vje­čan­stvo... mal­te­ne bi se oprav­da­lo sa­ka­će­nje i ge­no­cid­no po­na­ša­nje... sa­mo da se za­đe u no­vo ge­net­sko usko gr­lo, ko­je bi do­ve­lo do na­pret­ka ci­vi­li­za­ci­je. Iskre­no se na­dam da ni­je ta­ko, i da svjet­ske vo­đe o ovo­me poj­ma ne­ma­ju.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić