Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić


Zna­nje obič­no zna­či obo­ga­će­nje sa­zna­nja, na na­čin da je cje­li­na lič­no­sti ob­u­hva­će­na ta­ko da pra­vi­čan i sa­vje­stan čo­vjek svo­ju sud­bi­nu ne po­bolj­ša­va na ra­čun dru­go­ga, avi­zan da se nje­go­voj ri­je­či mo­ra vje­ro­va­ti, jer je u je­zi­ku za­pe­ča­ćen nje­gov auto­ri­tet, nje­go­va mu­drost, is­ku­stvo, čast i sa­vjest. Ta sa­vjest je nje­gov kre­do ko­ji no­si i opo­mi­nje da um ne ide is­pred ra­zu­ma, da je ri­ječ ka­te­go­rič­ki im­pe­ra­tiv. Vri­je­me svjet­skog me­te­ža, pre­sti­ža i op­stan­ka če­sto ne pra­vi raz­li­ku iz­me­đu ‘’do­bra i zla’’. Mno­go je pri­sut­no i od­su­stvo gla­sa sa­vje­sti i pred­sta­ve o na­šem vla­da­nju i po­na­ša­nju. To gle­di­šte je sta­vi­lo za­kon po stra­ni, a do­sto­jan­stvo na­še ri­je­či ni­je za po­hva­lu i pre­po­ru­ku. U tom i ta­kvom ru­hu se na­la­zi pre­te­žan dio svi­je­ta, pa i mi. Čo­vje­ku je je­di­no pre­o­sta­lo, ba­rem na­šem, da se sje­ti da se ne­kad na ri­je­či­ma Cr­no­go­ra­ca i eti­ka za­sni­va­la, pa i epi­ka. Bi­lo je to i vri­je­me ka­da je ne­kad ri­ječ zna­či­la ‘’po­sječ’’, ka­da je ri­ječ bi­la do­go­vor i ugo­vor, pa i kult. Da­ta ri­ječ je bi­la iz­liv čo­vje­ko­vog obra­za. Da­na­šnja ri­ječ, na­ža­lost, ne­ma po­sto­ja­nost. Taj ne­do­sta­tak je gu­bi­tak, pa ne ču­di što je po­ne­kad za­kon bez po­zi­tiv­ne sa­dr­ži­ne. Ama­ne­ti ni­su vi­še „sve­ti za­ko­ni“. Čo­vjek se­be kao ne­kad ne sta­vlja u slu­žbu op­šteg do­bra. Du­žnost je, naj­bla­že re­če­no, pre­te­žno iza­šla iz stvar­no­sti, pa za­to i ne ču­di što je ri­ječ po­su­sta­la, i to je či­nje­ni­ca ko­ja je pred na­ma. Na pi­ta­nje ka­ko to, od­go­vor se da­je u nje­nom da­na­šnjem zna­če­nju i bi­ću. Sto­ga ne ču­di da ri­ječ gu­bi smi­sao i da obraz ni­je pa­ra­dig­ma za­kle­tve i ‘’ram ka­rak­te­ra’’, u obraz ko­ji je ne­kad bio sje­di­šte i si­no­nim ča­sti- sve se de­ša­va na mar­gi­na­ma. Sve kla­sič­ne vri­jed­no­sti su de­ro­gi­ra­ne. Du­žnost se iz­ra­ža­va s ne­do­stat­kom mo­ral­nog, sa­gla­sno tre­nut­nom am­bi­jen­tu bez za­o­gr­nu­to­šću da­te i za­da­te ri­je­či. Sti­če se sud da ri­ječ ide na ra­boš. Ne­do­u­mi­ce pre­te­žu nad va­žno­šću. Za­bo­ra­vlja se da je op­šte mje­sto u raz­go­vo­ru i ko­mu­ni­ka­ci­ji ri­ječ, o ko­joj tre­ba vo­di­ti ra­ču­na to­kom ci­je­log ži­vo­ta. Da­na­šnja ri­ječ do­bi­ja no­vo ‘’ru­ho’’ ko­je ot­kri­va zna­če­nje ži­vo­ta i nje­go­vo bre­me, ko­je no­si „so­fi­sti­ci­ra­ne ras­pra­ve“. Ri­ječ vi­še ni­je ver­bal­ni ob­lik smi­sla do­bro­te i za­do­volj­stva. Mo­ra­mo pri­zna­ti da je tran­sfor­ma­ci­ja na­še ri­je­či do­šla kao re­zul­tat slo­že­no­sti i do­me­ta da­na­šnjih teh­no­lo­gi­ja, što je ne­ka­da­šnju da­tu cr­no­gor­sku ri­ječ sta­vi­la na in­fu­zi­ju, i to one ri­je­či ko­je su bi­le ži­va stvar, ko­je su ob­li­ko­va­le ka­rak­ter lič­no­sti. Za­to i ne ču­di što je da­na­šnji čo­vjek pun unu­tra­šnjo­sti pre­vi­ra­nja, jer od lo­šeg go­vo­ra se ve­ći­na lju­di pla­ši vi­še ne­go smr­ti. Kao da je za­bo­ra­vlje­no da je do­bra ri­ječ uvi­jek bi­la od­mor za du­šu. Ne­sta­la je unu­tra­šnja har­mo­ni­ja, a iz­ra­zi li­ca i po­kre­ti ti­je­la go­vo­re u pre­no­snom zna­če­nju. Sve to, na­ža­lost, pred­la­že kon­cen­tra­ci­ja – in­ter­ak­ci­ja. Da­je se ne­iz­bje­žna va­žnost kon­tr­o­li uti­sa­ka. Stva­ra se obra­zac dru­štve­ne ulo­ge, s ogra­ni­če­nim per­so­nal­nim pro­sto­rom, ka­ko bi se stvo­ri­la jed­na no­va dru­štve­na stvar­nost. Za­bo­ra­vlja se ona Ge­te­o­va da je ri­ječ ‘’le­pe­za’’. Či­ni se da je sve za­vr­še­no „mr­klom no­ći vre­me­na“, ba­rem kad je u pi­ta­nju po­i­ma­nje ne­ka­da­šnje ri­je­či ko­ja je zna­či­la si­gur­nost i oslo­nac. Sti­če se uti­sak da je ri­ječ sta­re Cr­ne Go­re ab­di­ci­ra­la. Ri­ječ ‘’obraz’’ ko­ja se od­no­si na po­šte­nje sve je ma­nje pri­sut­na me­đu na­ma. Do­bar ‘’glas’’ se sko­ro i ne po­mi­nje. Za­bo­ra­vlja se da auto­ri­tet pred­sta­vlja po­što­va­nje. Elek­tron­ska ko­mu­ni­ka­ci­ja je po­sta­la sa­stav­ni dio na­šeg ži­vo­ta. Svi­jet se slu­ži ‘’tr­go­vač­kim tri­ko­vi­ma’’, teh­ni­kom mo­du­la­ci­je, za­bav­no- obra­znog pro­gra­ma, kao da je vri­je­me za šou. Ni­ko­me ne pa­da na pa­met ona Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća ‘’kam iz ru­ke, ri­ječ iz usta’’. Ako nam je ri­ječ po­sta­la uto­pi­ja, ipak osta­la je ri­ječ u ka­me­nu, ko­ja po­sve ne mo­že bi­ti žr­tva in­fla­ci­je dru­štve­nih vr­jed­no­sti bez ob­zi­ra na to što ri­ječ ni­je vi­še dje­lo­tvor­na kao ne­kad. Bez ob­zi­ra na to što je sve ma­nje ‘’ob­zi­ra’’ kao vr­jed­no­snog sta­va. Ta­kvom sta­nju do­pri­no­si i po­man­ka­nje prav­ne svi­je­sti i tra­di­ci­je. Ri­ječ pre­sta­je bi­ti slu­ga svo­je sa­vje­sti, a ri­jet­ko se uz­dr­ža­va­mo od ne­u­god­nih si­tu­a­ci­ja, za­bo­ra­vja­ju­ći da za čo­vje­ka ne­ma ni­šta va­žni­je od mir­ne sa­vje­sti. Mir­no po­sma­tra­mo da pri­mje­ra ne­či­ste sa­vje­sti ima pre­vi­še. Smet­nu­lo se s uma da nam iz­mi­ce „čoj­ski za­kon“. Tač­no je da sva­ko ima svo­ju mje­ru, i da pred svim lju­di­ma ne tre­ba po­sta­vlja­ti iste za­htje­ve. Me­đu­tim, sve što ima­mo to su na­še ri­je­či i na­ša sa­vjest, pre­ma ko­ji­ma tre­ba da ima­mo po­što­va­nje.
Da ni­je bi­lo ri­je­či obič­nog pu­ka pre­ma ko­ji­ma se ima­lo po­što­va­nja i ob­zi­ra, ni­ka­da Imo­vin­ski za­ko­nik za knja­že­vi­nu Cr­nu Go­ru ne bi ima­lo onu „pro­sto­tu je­zi­ka ko­ja pli­je­ni“, jer po­sje­du­je ja­sne ri­je­či iz na­ro­da ko­je su se vje­ko­vi­ma ta­lo­ži­le i na kra­ju do­bi­le na­uč­nu ve­ri­fi­ka­ci­ju.
Ovim tek­stom autor je sa­mo po­ku­šao „ozvu­či­ti“ ne­ka­da­šnje zna­če­nje tra­di­ci­o­nal­nih vri­jed­no­sti, ka­ko se ne bi za­bo­ra­vi­lo, da je ča­sna ri­ječ re­li­gi­ja i da su u ovoj op­štoj glo­bal­noj kri­zi sa­vjest, čast i obraz je­di­ne su­di­je ko­je opo­mi­nju.