Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ra­no u pe­tak iz Min­he­na je sti­gla na­o­ko do­bra vi­jest: še­fo­vi di­plo­ma­ti­ja Ame­ri­ke i Ru­si­je, uz još 15 na­ci­ja ko­je su bi­le vi­še de­kor ne­go pra­vi uče­sni­ci, po­sti­gli su pr­vi spo­ra­zum o Si­ri­ji. Ne, do­du­še, ona­kav ka­kav je svi­jet oče­ki­vao, ali ne­ka­kav spo­ra­zum je­ste, po prin­ci­pu ”daj šta daš”.
Ni­su, da­kle, uspje­li da se do­go­vo­re o pri­mir­ju, ne­go o ”pre­stan­ku ne­pri­ja­telj­sta­va”. I to ”na od­lo­že­no” – na sna­gu stu­pa tek idu­ćeg pet­ka. I ne od­no­si se na sve po­bu­nje­nič­ke gru­pe – i da­lje će ne­sme­ta­no mo­ći da se bom­bar­du­ju one ”te­ro­ri­stič­ke” – ali bu­di­mo op­ti­mi­sti: ne­što je ipak bo­lje ne­go ni­šta.
Na­ža­lost, vi­jest iz Min­he­na re­gru­to­va­la je no­ve pe­si­mi­ste: mi­ra u Si­ri­ji sko­ro bi­ti ne­će. Ba­rem ne dok je pred­sjed­nik ono­ga što se još zo­ve Si­ri­jom, Ba­šar Asad, oso­ko­ljen us­pje­si­ma na boj­nom po­lju ko­je su mu omo­gu­ći­li ru­ski bom­bar­de­ri i iran­ska pje­ša­di­ja, ri­je­šen da osvo­ji još ne­ko­li­ko ur­ba­nih cen­ta­ra da bi mo­gao da na­sta­vi da se sma­tra pred­sjed­ni­kom.
U to­me se nje­go­vi in­te­re­si po­du­da­ra­ju s oni­ma svog glav­nog sa­ve­zni­ka: i Ru­si­ja bi da za­o­kru­ži Asa­do­vu te­ri­to­ri­ju u me­di­te­ran­skom pri­o­ba­lju Si­ri­je, ka­ko bi sa­ču­va­la svo­je ta­mo­šnje lu­ke i va­zdu­ho­plov­ne ba­ze, neo­p­hod­ne joj da osta­ne fak­tor na Bli­skom is­to­ku.
Min­hen­ski spo­ra­zum, to­bo­že sa­mo pr­vi ste­pe­nik ka ne­kom sle­de­ćem, mno­go ve­ćem i sve­o­bu­hvat­ni­jem o ko­jem će se pre­go­vo­ri na­sta­vi­ti u Že­ne­vi, skro­man je i manj­kav i za­to što glav­na svjet­ska si­la ni­je ima­la adu­ta da is­po­slu­je ne­ki bo­lji. Što će re­ći da je Vla­di­mir Pu­tin do­bio još jed­nu run­du i sa­svim si­gur­no nad­mu­drio Ba­ra­ka Oba­mu, ko­ji je, još od iz­bi­ja­nja si­rij­skog gra­đan­skog ra­ta 2011., u stal­nom stra­hu da ne uči­ni ”ne­što glu­po”, tvr­dio da ne­ma voj­nog rje­še­nja za ta­mo­šnji kon­flikt.
Pu­tin mu je po­ka­zao da ima. Još od ka­ko su 30. sep­tem­bra ru­ski ”su­ho­ji” (na for­mal­ni po­ziv Asa­da) iz­ru­či­li pr­ve bom­be, rat­na sre­ća si­rij­ske ”opo­zi­ci­je”, mno­go­broj­nih po­bu­nje­nič­kih gru­pa svih fe­la, kre­nu­la je niz­br­do. Naj­no­vi­ji ve­li­ki uspjeh Pu­ti­na i Asa­da je pre­o­ti­ma­nje naj­ve­ćeg si­rij­skog gra­da (ili ono­ga što je od nje­ga pre­o­sta­lo), Ale­pa, što je čak i di­rek­to­ra svih ame­rič­kih oba­vje­štaj­nih slu­žbi Džej­msa Kla­pe­ra pod­sta­klo da iz­ja­vi ka­ko je uspje­la pr­va ru­ska in­ter­ven­ci­ja od po­ni­ža­va­ju­ćeg po­ra­za u Av­ga­ni­sta­nu pri­je 35 go­di­na.
”Pu­tin je pr­vi li­der po­sle Sta­lji­na ko­ji je pro­ši­rio ru­sku te­ri­to­ri­ju”, obra­zlo­žio je pred jed­nim se­nat­skim ko­mi­te­tom Kla­per, do­da­ju­ći da in­ter­ven­ci­ja u Si­ri­ji po­ka­zu­je ”po­bolj­ša­nja ru­skih voj­nih mo­guć­no­sti i sa­mo­po­u­zda­nje Kre­mlja u nji­ho­vom ko­ri­šće­nju”.
Na dru­goj stra­ni, Oba­ma je, po ocje­ni do­ma­ćih kri­ti­ča­ra, ali i ne­kih sa­ve­zni­ka, pre­vi­še uz­dr­žan. Nje­go­va stra­te­gi­ja skrom­nog na­o­ru­ža­va­nja po­je­di­nih po­bu­nje­nič­kih gru­pa bi­la je ne­dje­lo­tvor­na. Ni­je im da­to ono što su tra­ži­li – si­ste­mi za oba­ra­nje avi­o­na na pri­mjer – u stal­nom stra­hu da ”ne do­spi­ju u po­gre­šne ru­ke”. Jer u Si­ri­ji ne po­sto­ji je­din­stven front pro­tiv Asa­da, već sa­mo mno­štvo po­bu­nje­nič­kih for­ma­ci­ja raz­li­či­tih ide­o­lo­gi­ja i shod­no to­me i spon­zo­ra , što je svo­je­vre­me­no bio po­vod za ocje­nu da u Si­ri­ji ”sva­ko ima svog te­ro­ri­stu”.
Ako i po­sle sve­ga po­ku­ša­mo da osta­ne­mo op­ti­mi­sti, za­mi­sli­mo šta će se do­ga­đa­ti po­sle pet­ka, ka­da ”pre­kid ne­pri­ja­telj­sta­va” stu­pi na sna­gu. Po­što su ru­skim bom­ba­ma već pre­sje­če­ne li­ni­je nji­ho­vog snab­di­je­va­nja, gru­pe ko­je opre­ma CIA ne­će ima­ti dru­gog iz­bo­ra ne­go da se pri­mi­re. Ru­si­ja će do­tle is­ko­ri­sti ru­pu u spo­ra­zu­mu ko­ja do­zvo­lja­va na­sta­vak na­pa­da na gru­pe ko­je su Uje­di­nje­ne na­ci­je oka­rak­te­ri­sa­le kao ”te­ro­ri­stič­ke”, me­đu ko­ji­ma je i Al nu­sra, jed­na od naj­ja­čih for­ma­ci­ja u fron­tu pro­tiv Asa­da.
Osva­ja­nje Ale­pa već je po­kre­nu­lo no­vi ta­las iz­bje­gli­ca i Evro­pa, ko­ja već odav­no ne zna šta će sa nji­ma, vje­ro­vat­no će bi­ti pri­nu­đe­na da u na­stav­ku pre­go­vo­ra na­či­ni no­ve ustup­ke. Ame­ri­ka će pak mo­ra­ti da ulo­ži do­dat­ne na­po­re na di­sci­pli­no­va­nju svo­jih zna­čaj­nih sa­ve­zni­ka, Tur­ske i Sa­u­dij­ske Ara­bi­je. Pred­sto­ji da­kle zbr­ka ko­joj se ne vi­di kraj.
Pu­tin je is­po­slo­vao još je­dan uspjeh: hu­ma­ni­tar­nu po­moć sta­nov­ni­štvu či­ja je do­sta­va pred­vi­đe­na Min­hen­skim spo­ra­zu­mom fi­nan­si­ra­će uglav­nom SAD i Evro­pa. Iz­bje­glič­ka dra­ma i pra­te­će po­sle­di­ce da­le­ko su od Ru­si­je: njoj sa­vr­še­no od­go­va­ra si­tu­a­ci­ja što go­re to bo­lje.
Ali su­šti­na si­rij­ske dra­me je u to­me što ta ne­sreć­na ze­mlja je raz­bi­je­na na na­čin da ne mo­že po­no­vo da se sa­sta­vi. Čak i da Asad i nje­go­vi po­kro­vi­te­lji – Ru­si­ja i Iran – sju­tra pro­gla­se po­bje­du, tre­ba da ri­je­še pi­ta­nje – ko će obez­bi­je­di­ti pa­re za ob­no­vu? Sa ova­kvom ci­je­nom naf­te ni Mo­skva ni Te­he­ran ne mo­gu da za to odvo­je po­treb­ne de­se­ti­ne, pa i sto­ti­ne mi­li­jar­di do­la­ra, a Za­pad si­gur­no ne­će fi­nan­si­ra­ti Asa­da.
Što bi re­kli pe­si­mi­sti - si­tu­a­ci­ja je slo­že­na, al’ se po­gor­ša­va.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
‘’Po­li­ti­ke’’)