U uto­rak, 23. fe­bru­a­ra, sa­hra­njen je Um­ber­to Eko ita­li­jan­ski i evrop­ski fi­lo­zof, pi­sac, se­mi­o­ti­čar, te­o­re­ti­čar ko­mu­ni­ka­ci­ja i me­di­ja, ko­lum­ni­sta, no­vi­nar, ured­nik ča­so­pi­sa, po­le­mi­čar, bri­žlji­vi op­ser­va­tor po­li­tič­kih do­ga­đa­nja, ko­ji je pre­mi­nuo u 84. go­di­ni. Tri da­na ka­sni­je, u pe­tak 26. fe­bru­a­ra, mi­lan­ska iz­da­vač­ka ku­ća je ob­ja­vi­la no­vu Eko­vu knji­gu. O Um­ber­tu Eku, auto­ru im­pre­siv­nog in­te­lek­tu­al­nog, te­mat­ski ši­ro­kog opu­sa, pi­sca svjet­skih best­se­le­ra ovih da­na je na­pi­sa­no mno­go. Po­seb­no u nje­go­voj Ita­li­ji, evrop­skim ze­mlja­ma, SAD, ali i u ci­je­lom svi­je­tu. Za­pra­vo, svi­jet se opra­štao od ve­li­kog in­te­lek­tu­al­ca, kla­sič­nog i mo­der­nog u isti mah. Su­ve­re­no se kre­tao od he­len­skog ide­a­la du­hov­no­sti i eti­ke (ka­lo­ka­ga­tia) pre­ko sred­nje­vi­je­kov­nih taj­ni isto­ri­je sve do iza­zo­va mo­der­nih fe­no­me­na kao što je ma­sov­na kul­tu­ra, pa i ko­mu­ni­ka­ci­ja na dru­štve­nim mre­ža­ma. Po­vo­dom ove po­sled­nje te­me iza­zvao je ne ma­le po­le­mi­ke uka­zi­va­njem da su na dru­štve­nim mre­ža­ma “pra­vo na ri­ječ do­bi­le i le­gi­je kre­te­na”. Ka­da sam od­la­zio u Ita­li­ju bio sam, či­ni mi se, spre­man za raz­go­vo­re na vi­še ita­li­jan­skih te­ma. Jed­na od njih je bi­la - Eko­ve knji­ge. Za to me je pre­po­ru­či­va­la i ze­mlja oda­kle sam do­la­zio. Knji­ge Um­ber­ta Eka ne sa­mo da su bi­le pre­ve­de­ne i ob­ja­vlje­ne u SFRJ, već se ra­di­lo o jed­nom od naj­či­ta­ni­jih pi­sa­ca kod nas. Tra­di­ci­ja ob­ja­vlji­va­nja knji­ga ovog ita­li­jan­skog pi­sca je na­sta­vlje­na u go­to­vo svim dr­ža­va­ma na­sled­ni­ca­ma Ju­go­sla­vi­je. Da­ka­ko i u Cr­noj Go­ri.
U stva­ri ni­smo bi­li ni­ka­kav iz­u­ze­tak, jer je Eko bio je­dan od naj­pre­vo­đe­ni­jih pi­sa­ca u svi­je­tu. Nje­gov ro­man ‘’Ime ru­že ‘’, post­mo­der­ni tri­ler i svo­je­vr­sna stu­di­ja o sred­njem vi­je­ku, ob­ja­vljen 1980. pre­ve­den je u 47 ze­ma­lja sa ti­ra­žom oko 30 mi­li­o­na pro­da­tih knji­ga.
Iako kla­si­čan pro­fe­sor, „otac se­mi­o­ti­ke“ (autor naj­po­zna­ti­jeg udž­be­ni­ka se­mi­o­ti­ke u Ita­li­ji ), Um­ber­ta Eka je in­te­lek­tu­al­no te­ško kla­si­fi­ko­va­ti ima­ju­ći u vi­du nje­go­vu ši­ri­nu obra­zo­va­nja, in­te­re­so­va­nja, ra­do­ve na raz­li­či­te te­me - lin­gvi­stič­ke, isto­rij­ske, fi­lo­zof­ske, este­tič­ke, knji­žev­no-te­o­rij­ske, etič­ke, so­ci­o­lo­ške. Po­put Sar­tra, i Um­ber­to Eko je bio, ka­ko se to go­vo­ri­lo - to­tal­ni in­te­lek­tu­a­lac, ne­ka vr­sta in­te­lek­tu­al­nog vul­ka­na. Ali oso­be­nog dje­lo­va­nja, smi­re­nog, du­ho­vi­tog, sprem­nog da pre­da­va­nje poč­ne naj­no­vi­jim vi­cem, ša­lom u op­ti­ca­ju, pri­je ne­go što će po­če­ti iz­la­ga­nje o ne­kom lin­gvi­stič­kom prav­cu i te­o­ri­ji. Pra­te­ći pu­tem vi­dea in­ser­te sa sa­hra­ne Um­be­r­ta Eka, uočio sam da je je­dan od go­vor­ni­ka tom pri­li­kom is­pri­čao po­sled­nji vic, oči­gled­no kao ob­lik oda­no­sti pre­mi­nu­lom pi­scu. Eru­di­ta, po­li­glo­ta, autor svjet­skih best­sle­ra, Eko je bio čo­vjek obič­nog, ne­na­mje­šte­nog na­stu­pa, za­pra­vo još je­dan pri­mjer sta­rog pra­vi­la da su istin­ski ve­li­ki lju­di jed­no­stav­nog sti­la, pri­stu­pač­ni za dru­že­nje i raz­go­vor. Sve to, uz ita­li­jan­ski dar ne­po­sred­no­sti.
Te oso­bi­ne ni­su ne­sta­ja­le ni u po­le­mi­ka­ma, pa i u onim dav­nim, re­ci­mo, pro­tiv Pa­zo­li­ni­ja u ras­pra­va­ma na lje­vi­ci.
Po­sli­je smr­ti, po­či­nje Ekov dru­gi ži­vot - nje­go­ve knji­ge. Ži­vot kod či­ta­la­ca i kri­ti­ke, ko­ja će se du­go ba­vi­ti nje­gvim im­po­zant­nim dje­lom. A tu će či­ta­o­ci raz­li­či­tih in­te­re­so­va­nja na­ći svo­je šti­vo – od struč­no lin­gvi­stič­kih knji­ga, isto­rij­skih ro­ma­na, po­le­mi­ka, do tzv. tri­vi­jal­nih žan­ro­va, da­kle kri­mi­ća.
Po­seb­no mje­sto u Eko­vom ro­ma­ni­ma ima­ju de­mi­sti­fi­ka­tor­ski po­du­hva­ti isto­rij­skih za­vje­ra. Nje­gov ro­man ‘’Nul­ti broj’’ ob­ja­vljen 2015., smje­šten u de­ša­va­nja u jed­noj ne­vi­nar­skoj re­dak­ci­ji, ima ja­ke ocje­ne i po­ru­ke na ita­li­jan­ske pri­li­ke iza sce­ne, na nji­ho­ve ni­ka­da do kra­ja raz­ja­šnje­nje mi­ste­ri­o­zne afe­re sa po­li­tič­kim, sud­skim, no­vi­nar­skim, ma­fi­ja­škim pro­ta­go­ni­sti­ma u “ Či­stim ru­ka­ma”, “Gla­dio”, “Lo­ža P. 2.”, “ Cr­ve­ni te­ro­ri­zam”.
Zna­čaj ro­ma­na “Pra­ško gro­blje“ je vi­še­struk. Ra­di se o Eko­voj knji­žev­noj ob­ra­di dru­štve­ne po­za­di­ne “Pro­to­ko­la si­on­skih mu­dra­ca” jed­nog od naj­mi­ste­ri­o­zni­jih i naj­mrač­ni­jih tek­sto­va ko­ji su se po­ja­vi­li u isto­ri­ji i ko­ji će po­sta­ti po­gon za ne­vje­ro­vat­nu pro­iz­vod­nju mr­žnje. Na­i­me, “Pro­to­ko­li” će u jed­nom isto­rij­skom tre­nut­ku do­pri­ni­je­ti stra­da­nju mi­li­o­na lju­di i to u naj­stra­šni­jim uslo­vi­ma kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra.
Um­ber­to Eko je u ro­ma­nu “Pra­ško gro­blje”, ko­ji je ta­ko­đe za krat­ko vri­je­me po­stao svjet­ski best­se­ler, opi­sao ču­do­vi­šni la­vi­rint li­ko­va i dru­štve­nu at­mos­fe­ru u pe­ri­o­du dru­ge po­lo­vi­ne 19 vi­je­ka ko­ji će do­pri­ni­je­ti na­sta­ja­nju ču­ve­nog an­ti­se­mit­skog fal­si­fi­ka­ta.
Um­ber­to Eko je smje­stio rad­nju svog ro­ma­na u bez sum­nje kon­kre­tan isto­rij­ski am­bi­jent. Kraj 19. i po­če­tak 20. vi­je­ka u Evro­pi je ozna­čen i kao pe­ri­od Bel­le épo­que. Da­kle, vri­je­me iz­vje­snog pro­gre­sa, eko­nom­skog i dru­gog, na­sta­vak in­du­strij­ske re­vo­lu­ci­je, osva­ja­nje no­vih eman­ci­pa­tor­skih for­mi in­di­vi­du­al­nog i ko­lek­tiv­nog ži­vo­ta, po­ja­va fil­ma, café chan­tants… Eko u svom dje­lu ot­kri­va je­dan pot­pu­no pa­ra­la­lan i su­pro­tan svi­jet. U ti­pič­nom ro­man-fe­u­il­le­ton de­vet­na­e­stog vi­je­ka Um­be­r­to Eko hlad­nom, iro­nič­nom, na mo­me­nat ci­nič­nom pri­čom o na­stan­ku ‘’Pro­to­ko­la’’ opi­su­je na ra­fi­ni­ran na­čin je­dan uža­san am­bi­jent taj­nih age­na­ta, aten­ta­to­ra, pro­pa­li­ca, kon­spi­ra­to­ra, la­žnih pi­sa­ca, anar­hi­sta, re­vo­lu­ci­o­na­ra, na­ci­o­na­li­sta, an­ti­se­mi­ta…
Ako bih po­ku­šao da u ovom krat­kom, skrom­nom osvr­tu “vra­tim” Um­ber­ta Eka u sa­vre­me­ne te­me, on­da bih pod­sje­tio na nje­go­ve osvr­te na od­nos knji­ge i mo­der­nih teh­no­lo­gi­ja.
Či­nje­ni­ca da sve vi­še ras­po­la­že­mo ogrom­nim bro­jem in­for­ma­ci­ja, da ve­o­ma la­ko do­la­zi­mo do njih, po Eku, ni­ma­lo ne po­jed­no­sta­vlju­je si­tu­a­ci­ju i epo­hu u ko­joj ži­vi­mo.
Pam­će­nje, po Eku, ima i emo­tiv­nu kom­po­ne­tu ko­ja ne po­sto­ji u fa­mo­znom web so­ci­ety. Dru­gim ri­je­či­ma, pra­va me­mo­ri­ja zna­či no­si­ti ne­što u sr­cu, dok je po­en­ta “di­gi­tal­nog pam­će­nja” za­pra­vo br­zi­na.
Um­ber­to Eko je re­zer­vi­san pre­ma ne­kri­tič­koj upo­tre­bi in­for­ma­ci­ja on lajn, pri­zna­ju­ći zna­čaj teh­no­lo­škog pro­gre­sa za na­u­ku, i uop­šte svi­jest i kul­tu­ru. Po­vo­dom e- bo­ok (elek­tron­ske knji­ge) pred­la­že ve­li­ki oprez. Ka­že, “zna­mo da je ru­ko­pis na pa­pi­ru iz­dr­žao vi­še od 3.000 go­di­na, da štam­pa­na kar­ta tra­je vi­še od 500 go­di­na, ali ne zna­mo po­u­zda­no ko­li­ko će tra­ja­ti link, flo­pi disk, CD, USB ... “
Za­to, po nje­mu, di­gi­tal­ni bi­bli­o­te­ka­ri, ar­hi­vi­sti, iz­da­va­či tre­ba da su ve­o­ma opre­zni. Na­sta­vlja­ju­ći ter­mi­no­lo­gi­ju in­ter­net teh­no­lo­gi­je, Eko se pi­ta što ako ne­ki black out po­ni­šti sve te po­dat­ke”.
Svoj ple­do­a­je za tra­ja­nje kla­sič­ne knji­ge Eko za­vr­ša­va - go­to­vo pri­je­te­ćim to­nom oni­ma ko­ji već sla­ve de­fi­ni­tiv­nu po­bje­du we­ba po­ru­kom - ,,Ne­će­te se la­ko oslo­bo­di­ti knji­ge!”
Ni­je slu­ča­jan ci­tat na la­tin­skom u pred­go­vo­ru nje­go­vog naj­po­zna­ti­jeg ro­ma­na ‘’Ime ru­že: “ U sve­mu sam tra­žio mir. Ali ga ni­sam ni­gdje na­šao osim u uglu uz knji­gu”.
Da, Um­be­ro Eko svo­jim di­je­lom i sti­lom osta­je ri­je­dak pri­mjer kla­sič­nog eru­di­te ko­ji je ra­do i uspje­šno pri­hva­tao iza­zo­ve mo­der­no­sti.

Pi­še: Mi­o­drag Le­kić