<br /> Si­tu­a­ci­ja je te­ška, al’ se po­gor­ša­va, su­mor­na je, ali sa­svim tač­na di­jag­no­za mi­grant­ske kri­ze ko­ja je po­čet­kom ove go­di­ne dra­ma­tič­ni­ja ne­go što je bi­la ci­je­le pro­šle.
Na pr­vi po­gled, an­ti- iz­bje­glič­ka hi­ste­ri­ja je ma­nja, ali su na­pe­to­sti ve­će, što je pro­šle ne­dje­lje po­ka­zao naj­no­vi­ji za­plet: po­go­r­ša­nje od­no­sa iz­me­đu Austri­je i Grč­ke ko­je je za is­hod ima­lo me­đu­sob­no po­vla­če­nje am­ba­sa­do­ra.
Ati­na je, na­i­me, ”ne­pri­ja­telj­skim či­nom” pro­gla­si­la od­lu­ku Be­ča da je ne po­zo­ve na mi­ni­star­ski sa­sta­nak bal­kan­skih ze­ma­lja sa­zvan da se pro­di­sku­tu­ju naj­no­vi­je mje­re da se pri­ti­sak mi­gra­na­ta, zbog ko­jeg EU si­stem već pu­ca po ša­vo­vi­ma, ne­ka­ko uma­nji.
Austri­ja je ogra­ni­či­la broj onih ko­ji mo­gu da pre­đu nje­nu gra­ni­cu, što je, oče­ki­va­no, iza­zva­lo ka­skad­nu re­ak­ci­ju: to­me su se pri­la­go­di­le Slo­ve­ni­ja, Hr­vat­ska, Sr­bi­ja i Ma­ke­do­ni­ja.
U Grč­koj, ko­ja i bez ne­volj­ni­ka iz Si­ri­je i svih dru­gih ko­ji se, u po­tra­zi za bo­ljim uhlje­bljem, iz­bje­glič­kom cu­na­mi­ju pri­dru­žu­ju iz Ira­ka, Av­ga­ni­sta­na pa i Pa­ki­sta­na – ima vi­še sop­stve­nih pro­ble­ma ne­go što mo­že da pod­ne­se, to je, ra­zu­mi­je se, ne­pri­hva­tlji­vo, jer na taj na­čin po­sta­je ”sa­bir­ni cen­tar”.
Epi­cen­tar kri­ze se, da­kle, stal­no po­mje­ra, jer EU jed­no­stav­no ne­ma rje­še­nja za nju. Broj­ke su enorm­ne: sa­mo pro­šle go­di­ne pri­spje­lo je vi­še od mi­li­on mi­gra­na­ta, s ci­ljem da za­vr­še u Nje­mač­koj, Fran­cu­skoj, Bri­ta­ni­ji ili ne­koj od skan­di­nav­skih ze­ma­lja i ta­mo osta­nu.
Do­sad je odr­ža­no mno­go sa­mi­ta i mi­ni­star­skih sa­sta­na­ka u na­sto­ja­nji­ma da se na­đe ne­ko rje­še­nje, ali ne­ma kon­sen­zu­sa ka­ko se no­si­ti sa naj­ve­ćom kri­zom da­na­šnji­ce. Iz­bje­glič­ku ri­je­ku ni­su uspje­le da za­u­sta­ve ni bo­dlji­ka­ve, ni još su­ro­vi­je ”ži­let” ži­ce ko­je su na svo­jim ju­žnim gra­ni­ca­ma po­sta­vi­le Ma­ke­do­ni­ja, Bu­gar­ska, Ma­đar­ska, Slo­ve­ni­ja i Austri­ja.
U Grč­koj se evi­den­ti­ra oko 2.000 ile­gal­nih ula­za­ka dnev­no, a do svih evrop­skih od­re­di­šta ove go­di­ne je već pri­spje­lo vi­še od 100.000 mi­gra­na­ta, što je tem­po ve­ći od pro­šlo­go­di­šnjeg. Po­sle­di­ca to­ga je da se si­stem ko­ji re­gu­li­še nji­hov ula­zak prak­tič­no ras­pa­da, po­što, su­o­če­na sa unu­tra­šnjim po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma, sva­ka ze­mlja na­sto­ji da se od­bra­ni ka­ko zna i umi­je.
Gr­ci se s raz­lo­gom lju­te na Austri­jan­ce, ma­da su dvi­je ze­mlje u raz­li­či­tim ulo­ga­ma: jed­na je na po­čet­ku, a dru­ga prak­tič­no na kra­ju mi­gran­skog pu­ta. Ni­je, me­đu­tim, jed­no­stav­no ni dr­ža­va­ma ko­je su sa­mo tran­zit­ne: ma­lo je sprem­no­sti da se ovaj pro­tok lju­di bez pre­se­da­na me­đu­sob­no usa­gla­ša­va, pa će u tom po­gle­du sla­bo šta pro­mi­je­ni­ti i naj­no­vi­ji do­go­vor u Be­ču.
I svi stra­hu­ju da oni ko­ji jed­nom uđu tu i ne osta­nu. Ra­zu­mi­je­va­nje i so­li­dar­nost sa iz­bje­glič­kim pat­nja­ma tra­ju sa­mo ko­li­ko i uvje­re­nje da su sa­mo u pro­la­zu.
Naj­no­vi­ja mje­ra je da se pro­pu­šta­ju sa­mo iz­bje­gli­ce iz Si­ri­je i Ira­ka, što zna­či da se ram­pa spu­šta za sve dru­ge ko­ji su kre­nu­li da se u bo­ga­toj Evro­pi do­ko­pa­ju bo­ljeg ži­vo­ta.
Svo­ja vra­ta do­sad je naj­ši­re otvo­ri­la Nje­mač­ka – do 2020. pla­ni­ra da pri­hva­ti 3,6 mi­li­o­na iz­bje­gli­ca - a kan­ce­lar­ka Mer­kel je odo­lje­la pri­ti­sci­ma de­sni­ce da ovu po­li­ti­ku pro­mi­je­ni. Ali su, na dru­goj stra­ni, pa­li u vo­du svi po­ku­ša­ji da se, utvr­đi­va­njem iz­bje­glič­kih kvo­ta, te­ret kri­ze so­li­dar­no ras­po­re­di i na sve čla­ni­ce EU.
U ovom fron­tu od­bi­ja­nja naj­tvr­đe su biv­še so­ci­ja­li­stič­ke ze­mlje cen­tral­ne Evro­pe, Ma­đar­ska, Polj­ska, Če­ška i Slo­vač­ka. Nji­ho­vi ar­gu­men­ti su ra­zlo­žni: kvo­te ih li­ša­va­ju su­ve­re­nog pra­va da od­lu­ču­ju o na­ci­o­nal­nim po­li­ti­ka­ma za azil, dok su s dru­ge stra­ne ne­pri­mjen­lji­ve, jer ne­ma na­či­na da ne­ko ko je kre­nuo u Nje­mač­ku, bu­de pri­nu­đen da osta­ne, re­ci­mo, u Če­škoj.
Naj­o­ri­gi­nal­ni­je obra­zlo­že­nje dao je ma­đar­ski pre­mi­jer Vik­tor Or­ban: raz­log za­što iz­bje­gli­ce ne mo­gu da se na­se­lja­va­ju u nje­go­voj ze­mlji po nje­mu je to što Ma­đar­ska ni­kad ni­je ima­la ko­lo­ni­je, ne­ma za­tim is­ku­stva sa mi­gran­ti­ma i što ima mno­go­broj­nu je­vrej­sku za­jed­ni­cu ko­ja stra­hu­je od ve­li­ke na­va­le mu­sli­ma­na.
Svi tvr­de ka­ko ne že­le da po­sta­nu ”evrop­ski Li­ban”, ko­ji je do­sad pri­vre­me­no udo­mio mi­li­on od pre­ko če­ti­ri mi­li­o­na iz­bje­gli­ca ko­je su na­pu­sti­le Si­ri­ju i smje­sti­le se u iz­bje­glič­kim lo­go­ri­ma u su­sjed­nim ze­mlja­ma.
Ni­ko ta­ko­đe ne že­li ni da bu­de u ulo­zi Tur­ske gdje ih je oko tri mi­li­o­na, za šta se iz An­ka­re ra­čun is­po­sta­vlja Bri­se­lu.
A u sjen­ci iz­bje­glič­ke kri­ze pro­mi­če i sta­ti­sti­ka po ko­joj je, od ja­nu­a­ra do av­gu­sta pro­šle go­di­ne, po­sle Si­ri­ja­ca, naj­vi­še tra­ži­la­ca azi­la u Nje­mač­koj bi­lo iz Al­ba­ni­je, sa Ko­so­va i iz Sr­bi­je.
Do­tle, u sre­di­štu kri­ze, u Si­ri­ji, u po­vo­ju je pri­mir­je ko­je su is­po­slo­va­le dvi­je si­le, SAD i Ru­si­ja. Put do mi­ra još je, me­đu­tim, po­sut do­bro sa­kri­ve­nim na­ga­znim mi­na­ma, jer je još mno­go ak­te­ra u sta­nju da ”što go­re to bo­lje” - vi­di sop­stve­nu vaj­du.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić