Pi­še: Ili­ja R. Mi­lja­nić


Pre­mi­jer Mon­te­ne­gra i nje­go­vo dru­štvo za 27 lje­ta spr­ži­še i opu­stje­še sve što su mo­gli... Dik­ta­to­ra in­te­re­su­je sa­mo nje­go­va di­na­sti­ja i br­zi gli­ser ako za­tre­ba da bu­de pri­pra­van, da mo­že do­sta te­re­ta po­ni­je­ti. U Mon­te­ne­gri­ji se ro­di i eks­pert, iz­vje­sni Žu­gić, ko­ji na­ja­vi mo­ne­tar­nu do­bit, a ni­ko ne zna ot­kud se iz­ro­di no­va su­per ka­ma­ta... Vje­ruj­te, Svjet­ska ban­ka će osi­li­ti za­hva­lju­ju­ći no­vom ot­kri­ću epo­hal­nog ban­kar­stva u Mon­te­ne­gri­ji...
Ti­to­vi kur­si­sti iz Cr­ne Go­re po­ku­ša­va­ju da do­ka­žu no­vom cr­no­gor­skom na­ro­du da su žr­tvo­va­ni u Pr­vom svjet­skom ra­tu, ni ma­nje ni vi­še zlo­u­po­tri­je­bi­le su ih Sr­bi­ja i Ru­si­ja... A i vrap­ci na gra­ni zna­ju da ni­ko u Cr­noj Go­ri ne bi pre­ži­vio da ni­je bi­lo po­mo­ći upra­vo od pra­vo­slav­ne bra­će. No­vo­kom­po­no­va­ni isto­ri­ča­ri Mon­te­ne­gra ima­ju za­da­tak da uda­ra­ju po srp­skom i ru­skom na­ro­du i ta­ko se pri­mak­nu va­ti­kan­skim dvo­ri­ma... Sa­ti­ra­nje Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je pro­kla­mo­va­no je na kon­gre­su Ko­min­te­re­ne u Dre­zde­nu 1928. go­di­ne. Ta­da je is­pla­ni­ra­no ka­ko tre­ba Sr­be ras­tu­ri­ti po svim ša­vo­vi­ma: eko­nom­ski, kul­tur­no, etič­ki... Do­ve­sti do ne­pre­po­zna­tlji­vo­sti na­rod ko­ji je imao ca­re­ve, kra­lje­ve, ve­li­ka­ne za pam­će­nje u svim vre­me­ni­ma...
Pre­mi­jer Mon­te­ne­gra op­sta­je na vla­sti pu­nih 27 uve­lih lje­ta, uni­štiv­ši ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je u Cr­noj Go­ri. Srp­ska po­pu­la­ci­ja je ob­ra­la bo­stan, do­ve­li su nas do to­ga da iz­di­še­mo uz ri­je­či: ‘’Zla­tio se Broz, ovi su go­ri.’’ Sve ovo zna vaj­ni de­mo­krat­ski svi­jet, ali oni gle­da­ju smao sop­stve­ne in­te­re­se. Va­žno je da „no­vi srp­ski kra­lje­vi“ (Đu­ka­no­vić i Vu­čić) raz­mi­šlja­ju o ‘’Bi­o­gra­du na vo­di’’ da sa še­i­ci­ma iz Emi­ra­ta na­pra­vi lje­či­li­šte za na­rod svoj. Na­rav­no, li­je­či­će du­še svo­je u kvar­to­vi­ma iza­zo­va za „bi­je­le la­bu­do­ve“. Umi­šlje­ni vla­da­o­ci ho­će da obi­lje­že epo­hu uni­šte­nja svo­jih na­ro­da. „Pre­mi­jer sa za­pad­nom pa­li­com“- Vu­čić od mi­lja, ovih da­na nu­di oku­pa­ci­ju Ser­bi­je, ko­ja je po­sled­nja na­da vaz­dig­nu­ća ukup­nog srp­stva. Po­zi­va­ti na­tov­ce da pi­re i ga­se og­nji­šta za­i­sta je pa­kao po­ko­lje­nja. Mon­te­ne­gri­ja je odav­no po­sr­nu­la, čo­ba­ni po­bje­gli u „vi­li­ne pe­ći­ne“, a pti­ce ti­ho pje­vu­še... Još kad Lov­ćen do­bi­je ži­ča­ru, bi­će pre­vo­za do mi­le vo­lje, od Lov­će­na go­re-do­lje. Po­sta­vlja se pi­ta­nje ko­ja je ki­ne­ska po­sa­da osta­la na auto-ma­gi­stra­li? Pr­va je dav­no po­bje­gla, ali će u iz­bor­noj go­di­ni osva­nu­ti „ne­ki Ki­ne­zi“ ka­ko zna­ju i umi­ju... Mo­li­mo se da Ru­si­ja za­u­sta­vi slo­mi­vrat ko­ji su „no­vi go­spo­da­ri“ pri­pre­mi­li pra­vo­slav­nom na­ro­du ... Uza­lud tro­še vri­je­me, te­re­ni će opet bi­ti slo­bod­ni, a lop­ti­ca će od­le­tje­ti u po­zna­tom prav­cu, u prav­cu na­še vječ­ne Ru­si­je... Srp­stvo će vas­kr­snu­ti, no­ve ko­li­jev­ke će lju­lja­ti du­še pu­ne ve­se­lo­sti, sve­to­sav­ski si­nod je du­bo­ko utkan u sve pro­sto­re od zi­di­na Ne­ma­nji­ća gra­da u Pod­go­ri­ci do zlat­nog Hi­lan­da­ra i Vra­ča­ra u Be­o­gra­du i svih mje­sta gdje je do­seg­nu­la moć i nad­moć uči­te­lja i pro­sve­ti­te­lja Rast­ka Ne­ma­nji­ća- Sve­tog Sa­ve.
Bard na­rod­ne pje­sme ka­že: ‘’Put slo­bo­di kroz krv ljud­sku vo­di, ko po­gi­ne, na­no­vo se ro­di, ko ute­če, ne­će da pre­te­če, isto­ri­ja svo­je će da re­če...’’