Pi­še: To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki



Mo­je ime je ma­lo, i te­ško da bih se­bi dao za pra­vo da od Vas tra­žim pra­vu isti­nu, to jest, ob­ja­šnje­nje o „du­hov­noj i sva­koj dru­goj po­tre­bi“ pri­stu­pa­nja voj­nom sa­ve­zu NA­TO- a, za­pra­vo, svje­sno po­di­la­že­nje „ogra­ni­če­nom su­ve­re­ni­te­tu, sa ne­iz­bje­žnim uki­da­njem du­hov­ne ve­ze sa ver­ti­ka­lom pro­šlo­sti,“ da ča­so­ve, mje­se­ce i go­di­ne, a sa­da i vje­ko­ve, ni­ste ta­ko ga­lant­no i sa­mo­u­vje­re­no uze­li i pro­da­li dru­gom.
Kao du­go­go­di­šnji čo­vjek sa­mog vr­ha vla­sti, pret­po­sta­vljam da zna­te osnov­ne po­ru­ke isto­ri­je, da na­rod bez pro­šlo­sti, je­ste na­rod i bez bu­duć­no­sti, za­pra­vo, „da va­vi­jek umi­re sa­mo onaj o ko­me ne­ma ni­ka­kvog po­me­na .“
Za­po­čeo sam ovo obra­ća­nje pi­ta­njem za­što ni­ste, pri­je dvi­je go­di­ne, pri­su­stvo­va­li tu­žnom ne­spo­ko­ju (se­dam­de­se­to­go­di­šnjem po­me­nu) mo­jih Ve­li­ča­na: „Zbog va­še enorm­ne pre­za­u­ze­to­sti“, zbog pri­su­stva ono­li­ko bol­nog na­ro­da ili zbog pri­su­stva pa­tri­jar­ha srp­skog, Nje­go­ve sve­to­sti Iri­ne­ja. Ili, se mo­žda ne­ko „šje­tio“ te Vam ni­je dao da se „obru­ka­te“ pred na­ro­dom ko­ji Vam već go­di­na­ma da­je „si­gu­ran glas“.
Sto­ga Vas po­zi­vam da po­vo­dom go­di­šnji­ce ta­ko na­iv­ne NA­TO mi­si­je, „za­po­či­nja­nja mi­lo­srd­nog an­đe­la“, u re­ži­ji NA­TO bom­bar­do­va­nja Mu­ri­na, ko­je ni­jed­na kar­ta ne pre­po­zna­je kao stra­te­ški va­žno mje­sto, i mu­rin­skog mo­sta, pri­sje­ti­te se isto ta­ko sve one po­kla­ne ve­lič­ke ne­ja­či, ko­joj ni­ste do­šli da se po­klo­ni­te i pru­ži­te ru­ku opro­šta­ja i po­mi­re­nja, ka­ko nji­ma, ta­ko i Oli­ve­ri, Mi­ro­sla­vu i Ju­li­ji kao da su Va­ša, da­nas od­ra­sla dje­ca, pa da od njih oče­ku­je­te nji­ho­vu dje­cu. Da­kle, unu­čad. Ta­ko će­te kao ro­di­telj shva­ti­ti bol nji­ho­vih oče­va i maj­ki, ko­ji vi­še ni­su lju­di već sjen­ke pre­pu­ne bo­la i gor­či­ne ko­ji još uvi­jek ho­da­ju, a da to­ga ni­su ni svje­sni.
Ne­ma ni Ma­ria Ri­sa, mog su­sje­da, Ita­li­ja­na, iz To­lo­ša kraj Pod­go­ri­ce, ko­ji svo­ju mla­dost po­lo­ži sve­toj ko­sov­sko-me­to­hij­skoj ze­mlji. A nje­go­ve ro­di­te­lje go­di­na­ma ne vi­đam, a i da ih vi­dim ne bi ih pre­po­znao.
Ne­ma ni dje­voj­či­ce na no­ši, iz Ba­taj­ni­ce. Ali, o sve­mu to­me svje­do­če ljud­ske ko­sti, po­ru­še­ni mo­sto­vi, spa­lje­ni vo­zo­vi, srav­nje­na na­se­lja, po­u­bi­ja­no na hi­lja­de lju­di kao da su ovom ze­mljom pro­šli Van­ze­malj­ci.
To se zo­ve užas. To se zo­ve ne­mo­ral na naj­vi­šem svjet­skom ni­vou. Pa se sa­da ču­di­mo šta im se do­ga­đa. U da­ljem tek­stu po tom pi­ta­nju osta­jem bez ko­men­ta­ra.
Vi, kao da ne­ma­te svo­ju dje­cu, kao da ne že­li­te da zna­te, da je je­ziv, pre­je­ziv cir­kus ko­ji se od­i­gra­va pred na­šim oči­ma. Ži­vi­mo sa zlom ko­ja se ši­ri kao po­šast pred ve­li­ki svjet­ski su­kob, a kao da sve ovo ne­ma ni­ka­kav zna­čaj. „Po­kre­nu­ta je ve­li­ka se­o­ba na­ro­da“. Bal­ka­ni­za­ci­ja evrop­skog i svjet­skog pro­sto­ra za­po­če­la je ras­tu­ra­njem Ju­go­sla­vi­je, na­sta­vlja­ju­ći se u ne­ko­li­ko va­ri­jan­ti: Av­ga­ni­stan, Irak, Li­bi­ja, Tu­nis, Ma­ro­ko, Ni­ge­ri­ja, Egi­pat, Je­men, Ukra­ji­na, Si­ri­ja i ko je sle­de­ći. A vi ni­ka­ko da shva­ti­te, da ni­smo dio NA­TO-pri­če, vi­so­kog dru­štva, ma­kar zbog svo­je, ako ne zbog „tu­đe dje­ce“. Ne mo­gu da vje­ru­jem da svo­ju dje­cu već do­ži­vlja­va­te kao ko­la­te­ral­nu šte­tu.
Jed­no je si­gur­no: u, za­i­sta, de­mo­krat­ski or­ga­ni­zo­va­nim dr­ža­va­ma, lju­di na vla­sti ne po­sto­je da bi odr­ža­va­li vla­du ili vlast, već da bi slu­ži­li čo­vje­ku, a ne da ne­za­in­te­re­so­va­no po­sma­tra­ju šta se do­ga­đa kao da su sli­je­pi kod oči­ju.
Za­što ste se­bi da­li za pra­vo da ju­nač­nu i do­sto­jan­stve­nu Cr­nu Go­ru upi­su­je­te u dru­štvo „vi­so­kog svjet­skog hoh­šta­ple­ra­ja,“ ko­ji je, gdje god je do­šao, do­nio krv, zga­ri­šta, po­dje­le, su­ko­be, i pri­pre­mu za tre­ći svjet­ski rat ko­ji je i ovog pu­ta, kao i pri­je po­kre­nut pro­tiv Ru­si­je, za­pra­vo, nje­nih „enorm­no pri­rod­nih re­sur­sa.“.
Od 30. apri­la 1999. go­di­ne vi­še ne­ma sta­rog mu­rin­skog mo­sta, ne­ma ho­te­la, i ne­ma, što je mno­go va­žni­je, do­go­vor­ne za­i­sta us­prav­ne i do­sto­jan­stve­ne Cr­ne Go­re, ka­da vi, kao gla­va ku­će, sa­mo­volj­no, mi­mo Usta­va, po­zi­va­te da nam „do­đu“ oni ko­ji su nam od­u­ze­li sve što se ča­snom i od­go­vor­nom čo­vje­ku mo­že uze­ti.
Gdje god su kre­nu­li pred­stav­ni­ci voj­ne ali­jan­se da do­no­se svoj na­zor de­mo(n)kra­ti­je, ni­su osta­vi­li ni „D“, od he­len­skog shva­ta­nja de­mo­kra­ti­je, „vla­da­vi­ne slo­bod­nih gra­đa­na pre­ko iza­bra­nih pred­stav­ni­ka“.
To se naj­bo­lje vi­di u po­sled­nje tri de­ce­ni­je uvo­đe­njem po­dje­la, be­smi­sle­nih rat­nih su­ko­ba, nji­ho­ve de­mo(n)kra­ti­je, ko­ja je za­po­če­la ras­par­ča­va­njem i upo­ko­je­njem Ju­go­sla­vi­je po „fa­ši­stič­kom re­cep­tu“, ali i po to­me što se po­sled­njih go­di­na vra­ća, ne­du­žnim i naj­ma­nje kri­vim po­je­din­ci­ma ši­rom svi­je­ta. Ovo što se sa­da do­ga­đa, ni­je „vjer­ski rat, već od­go­vor te­ro­ro­rom, na te­ror, ko­ji su vi­so­ko­so­fi­sti­ci­i­ra­ne de­mo­kra­te pro­iz­ve­le.“
Ko je sle­de­ći, pi­ta­mo se sa sva­kim no­vim da­nom? Ho­će­te li da nas uve­de­te u be­so­muč­nu igru stra­ha?
Ru­še­njem pro­šlo­sti na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, (pod okri­ljem Une­ska uz „na­šu po­dr­šku“), ru­še­njem i za­ti­ra­njem gro­ba­lja, spo­me­ni­ka kul­tu­re, ci­vi­li­za­ci­ja, uni­šta­va­te nam po­sto­ja­nje, uki­da­te mo­guć­nost u bu­duć­nost.
To se naj­bo­lje po­tvr­đu­je kroz pri­mjer ta­ko­zva­ne, „ame­rič­ke isto­ri­je, za­ti­ra­nja cr­ve­no­ko­žač­ke ci­vi­li­za­ci­je’’, gdje su iz­bri­sa­li je­dan na­rod ko­jeg da­nas na tlu Ame­ri­ke, bu­kval­no ne­ma.
Za­vr­ša­vam, ako je išta osta­lo da se pri­po­vi­je­da, Sa­raj­li­će­vim sti­ho­vi­ma:
„Sad bi bi­li oče­vi/ Sad ih vi­še ne­ma/ Na zbor­nom mje­stu lju­ba­vi sad če­ka­ju kao gro­bo­vi...“
Je­ste li u sta­nju, da ve­če­ras za njih po­lju­bi­te svo­ju dje­cu?
Ako ni­ste, za­pa­li­te vo­šta­ni­cu.
Ili...
Mo­je ime je ma­lo, sa­svim ma­lo, da bi ra­zu­mje­lo „ne­ke igre.“