Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ske­le­ti me­som srdž­be na­to­plje­ni. Zglo­bo­vi nam svu­da iz­ni­kli. Po­seb­no ta­mo ku­da kič­ma pro­la­zi. Upra­vo tu gdje smo naj­du­ži... od vra­ta do gu­znog di­je­la po­sta­do­smo naj­sa­vi­tlji­vi­ji. Ima­mo le­đa za kla­nja­nje ka­kva ni­ko dru­gi ni­gdje ne ima­de. Kao da smo od ko­lje­na sa­sta­vlja­ni. U sa­vi­ja­nju smo ep­ski ela­stič­ni. Sko­ro da smo se u gmi­zav­ce pre­svu­kli. Isti­na, još uvi­jek mo­že­mo da ska­če­mo – ali sa­mo ako smo ošu­re­ni. Pre­po­zna­ju nas po oči­ma – jer ih pri po­gle­du neo­bič­no krup­no ši­ri­mo. Ala­vo gle­da­mo. Nji­ma za­pra­vo di­še­mo. Grud­ni koš su nam u ka­i­še­ve ute­gli pa smo se mo­di­fi­ko­va­li. Raz­ma­zi­li smo emo­ci­je, jer dru­go šta ni­smo ima­li. Sen­ti­men­tal­na smo pa­ro­di­ja tra­ge­di­je – te se iko­no­gra­fi­je čvr­sto dr­ži­mo. Vo­li­mo se­be, jer smo pri­nu­đe­ni. U ka­te­go­ri­ju „pre­zi­ra“ ci­vi­li­za­cij­ski smo već upi­sa­ni. I da­lje sa­mo če­ka­mo – u če­ka­nju kr­žlja­mo, ali opet to­li­ko to­ga iz str­plji­vog če­ka­nja oče­ku­je­mo. Kao i star­ci na­ših sta­rih – vr­li­nom oče­ki­va­nja po­tom­stvo smo na­gra­di­li. Uvi­jek me­tar iz­nad ze­mlje – ono opet, šta pred­sta­vlja ko­rak od tla kad smo u gra­ni­tu za­va­re­ni. Bo­le­sna smo iz­ra­sli­na na ži­vo­ti­ma ko­je no­si­mo. Pot­kraj pri­če vje­ro­vat­no se pi­ta­mo... je­smo li umje­li bo­lje?

* * *
Bal­kan su u sve­ske upi­sa­li kao „ta­mo gdje ko­rov sun­ce od pše­ni­ce bra­ni“. Mo­žeš za­mi­sli­ti to? Mje­sto na kom ko­rov ogrom­no sun­ce od pi­to­me pše­ni­ce bra­ni. Sun­ce od pše­ni­ce. Ri­ječ od no­ža. Sti­je­nu od kr­vi. Vrap­ca od kop­ca. Sva­šta. To­li­ko bez­oč­nih glu­po­sti. To­li­ko na­ka­rad­nih stva­ri. Po­stao je naš Bal­kan apo­ka­lip­tič­ni ar­hi­pe­lag gdje su kre­za­vi la­ko do­la­zi­li do sla­di. A ni­kad to ni­je htio, ni­je tra­žio da se or­đa­vi - ra­đa­lo se mno­go li­je­pih gr­la po bal­kan­skoj vi­so­rav­ni... sa­mo pro­kle­te ša­ka­le ni­ka­ko da ne­ko za­bra­ni. Mi smo Bal­ka­nu su­mor­no zna­če­nje da­li. Jer smo se uvi­jek ša­ka­li­ma dra­go­volj­no ba­ca­li. Njih se bo­ja­li, iako smo bi­li broj­ni­ji i ja­či. S tim se ovo po­lu­o­str­vo no­si, a mi mu upor­no po­ma­že­mo da ne iza­đe iz ča­di. Zbog ne­kih na­ših sit­nih raz­lo­ga... mi­ni­ja­tur­nih stva­ri. U ča­mo­ti­nji svog tra­ja­nja do­tra­ja­va sa još jed­nom ra­nom u gru­di­ma – osim što smo rop­stvu ka­dri, iz­dre­si­ra­ni smo da iz ča­pre iz­gu­li­mo sva­kog ko je ma­lo ljep­ši ili Bo­gu dra­ži. Sla­vi­mo po­gre­šne he­ro­je. Pra­vi le­že u vi­so­koj tra­vi.
Pla­šim se po­ra­za iz ono­ga što sam učio. Je­di­no sam zna­nju vje­ro­vao. Re­la­tiv­no sko­ro sam shva­tio da zna­nje umi­je da ne od­go­va­ra sa­zna­nju. Ta­ko sam mi­slio da je umre­ža­va­nje pa­met­nih ono što smo na Bal­ka­nu za­o­bi­šli. Da mu to od isko­na fa­li. Shva­tih, umre­ža­va­li se je­su. Pa­met­nih ne fa­li. Pa­met­ni su svi – po­seb­no oni što su ološ, oni ko­ji su zli. Na­ma tre­ba ono što ni­ka­da za­pra­vo ni­smo ima­li, sve­zu, ka­nap, mre­žu u ko­je bi se do­bri uve­za­li. Daj­te nam bla­ge i nje­žne, jad­ni­ke i sa­mot­nja­ke – nji­ma pre­daj­te že­zlo i moć, nji­ma sve daj­te. Kod njih kič­ma još ni­je pri­sta­la da se ne­pri­rod­no na­gi­nje. Daj­te da vi­di­mo one što se je­že ka­da ču­ju tak­to­ve, daj­te onog ko­ji pu­šta dru­gog da ga la­že – jer zna ako mu do­pu­sti da će la­žo­vu bi­ti lak­še, one ko­ji ka­žu „do­bar dan“, „hva­la“ i „vi­di­mo se“, one ko­ji za­sta­nu ka­da ču­ju va­pa­je – one ko­ji pri­đu i ka­žu „iz­vo­li“, „do­bro“ i „ta­ko je“. Daj­te one ko­ji zna­ju ka­ko se ra­ste. Mi smo dje­ca ro­di­te­lja či­ji ro­di­te­lji ni­je­su osta­vi­li uz­o­re za od­ra­sta­nje.
Na­ša op­sjed­nu­tost isto­rij­skom pre­sli­com du­ga i ro­ti­ra­ju­ćim po­zi­ci­ja­ma dže­la­ta i su­žnja ni­kako da bu­de za­mi­je­nje­na po­zna­va­njem to­ka kr­vi iz ge­o­gra­fi­je ra­na. Jer, sva se ona uli­la u ko­ri­to iz kog se odav­no pre­li­va gu­sto mo­re za­bo­ra­va.
Slu­šao sam ovih da­na svje­do­če­nja Sr­ba, Hr­va­ta, Bo­šnja­ka i lju­di ko­ji ne že­le da bu­du ni­ti jed­no od ova tri ime­na... sve ih ste­že ista stra­va, uspo­me­na od ra­ta kom ni­kad ni­je bi­lo do­volj­no ja­kog raz­lo­ga (osim tri­ča­ri­ja i pi­zda­ri­ja), a ko­ji je ras­tr­gao i naj­ma­nju mo­guć­nost da sra­stu ka­ko va­lja. Zbog njih, zbog sa­da – de­bal­ka­ni­zuj sve što ti u gla­vi var­da. To ni­je iz­vor­no tvo­je! To je uspa­van­ka ko­ju pje­va ma­ti ša­ka­la.

* * *
Pot­kraj pri­če vje­ro­vat­no se pi­ta­mo... je­smo li umje­li bo­lje? Ni­smo, jer umi­je­će tra­ži dar i vje­šti­nu... a dar za ži­vo­tom ni­ka­da ni­smo iz­vje­šti­li. Mo­žda kad shva­ti­mo da nas ko­rov va­ra i da sun­cu ne pri­je­ti opa­snost od hljeb­nog zla­ta. Mo­žda tek ta­da.
(Autor je knji­žev­nik)