Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Pri­jet­nja te­ro­ri­zmu do­la­zi od na­su­mič­ne pro­iz­vod­nje nje­nih iz­le­ta, ko­ji su, opet, uslo­vlje­ni osta­ci­ma ve­li­ke eko­no­mi­je, one ko­ja se odr­ža­la žr­tvu­ju­ći glav­nu sce­nu mo­ći. Po­tre­ba za de­mo­kra­ti­jom pred­sta­vlja sla­bost: he­ge­mo­ni­ja, pod pri­ti­skom ši­re­nja, ne­mi­nov­no se ci­je­pa. Ra­sad­nik zla ni­po­što ni­je te­ro­ri­zam, već eko­nom­ska kri­za ko­ja ga in­sta­li­ra na onim in­te­re­snim zo­na­ma do ko­jih glo­bal­na vlast ni­je vi­še u sta­nju do­pri­je­ti kao ve­li­ki po­li­ca­jac. Pad Pa­ri­za, Is­tan­bu­la i Bri­se­la, sa­mo su po­ka­za­te­lji da je glo­bal­na po­li­ti­ka ne­moć­na, da je, u stva­ri, ni­šta vi­še do znak le­ša mo­ći, ako je uop­šte ikad bi­lo ka­kve glo­bal­ne po­li­ti­ke. NA­TO je, kao što se po­ka­zu­je, voj­na pla­si­bo or­ga­ni­za­ci­ja.
„Bom­bar­do­va­nje Sr­bi­je je spro­ve­de­no u okvi­ru ide­je o mon­di­ja­li­za­ci­ji, glo­ba­li­za­ci­ji kao i o svet­skom, glo­bal­nom po­du­hva­tu da se ugu­ši sve što je je­din­stve­no, da se, na­pro­sto, sve zbri­še i da se us­po­sta­vi ho­mo­ge­na si­la, to jest, he­ge­mo­ni­ja. Na­la­zi­mo se u he­ge­mo­ni­stič­koj fa­zi“ (Žan Bo­dri­jar)
Te­ro­ri­zam kom­pro­mi­tu­je je­dan za­sta­re­li eko­nom­ski mo­del ko­jeg vla­sti­to, otrg­nu­to tr­ži­šte ap­sor­bu­je i po­ni­šta­va. Do­ti­ču­ći sa stra­ne, do­ga­đaj je uvi­jek već za­me­tak sub­ver­ziv­nog: mi­gran­ti iz dre­me­ža bu­de je­dan dio na­ci­stič­ke Evro­pe ko­ja je i ovaj put po­ja­va u du­hu sred­nje kla­se usmje­re­ne pro­tiv pred­gra­đa.
Po­pla­va mi­gra­na­ta pri­je­ti re­al­no­sti ko­ja je du­žna op­sta­ti na ni­vou sa­mo­o­dr­ži­vo­sti. U do­ga­đa­ju ko­jeg ni­je mo­gu­će pro­tu­ma­či­ti (ana­li­za te­ro­ri­zma ni­je dru­go do estet­ski na­laz), jer je to do­ga­đaj u svo­joj su­per­i­or­noj su­prot­no­sti, te­ro­ri­stič­ki atak nu­žnim pu­tem je­ste stvar mon­ta­že; na­kon nje­ga, po­li­ti­ka se uki­da ka­ko bi se uklju­čio ra­di­kal­ni prin­cip pre­ra­spo­dje­le re­al­nog. U ru­še­nju kul­ta Men­het­na (je­da­na­e­sti sep­tem­bar 2001) vje­ro­va­li su sa­mo me­di­ji.
Na za­la­sku otu­đe­ne eko­no­mi­je, u pra­vom smi­slu te ri­je­či, pro­go­va­ra te­ro­ri­zam, do­ga­đaj ko­ji hra­ni me­di­je, skre­će kom­plet­ni jav­ni fo­kus, po­bu­đu­ju­ći od­go­vor ka­kav se na­la­zi u go­vo­ru oruž­ja.
Irak je bi­la mi­si­ja pro­i­za­šla iz na­sil­nog in­ve­sti­ra­nja u moć ko­ja je uve­li­ko pre­šla prag sa­mo­ka­ri­ki­ra­nja; ne bi li se još jed­nom pro­bi­la na pro­če­lje mre­že, Ame­ri­ka je tre­ba­lo svje­sno da pro­ma­ši cilj svo­je ope­ra­ci­je: to ni­je bio udar na taj­ne ka­na­le oruž­ja, ra­di­lo se o or­gi­ja­nju i pu­sto­še­nju zla ko­je je osu­đe­no da is­tra­je u bje­so­muč­nom po­kre­tu. (Uvi­jek u su­ko­bu sa so­bom, za­vi­sno od efe­ka­ta i de­mon­skog dis­kur­sa u onoj ne­u­hva­tlji­vo­sti ko­jom zra­či, zlo je su­štin­ski pra­zno i sto­ga za­vo­di bez ostat­ka. Tek kad ni­šta ne bu­de ima­la za svoj pred­met, este­ti­ka će na­stu­pi­ti kao no­vo car­stvo!)
Za­mra­če­ni bes­kraj­nom me­ta­kon­tro­lom (osje­ća­mo li ka­ko smo iz­mje­šte­ni u ter­mi­nal pre­ko ko­jeg sto­ji na­pi­sa­no: – sve re­al­no­sti su ot­ka­za­ne), is­po­sta­vlja se ka­ko in­stink­tiv­no tra­ga­mo za te­ro­ri­zmom, pre­ki­dom po­rav­nje­ne re­al­no­sti ko­ja u ka­pi­ta­li­stič­koj apa­ra­tu­ri ina­u­gu­ri­še re­al­nost bez re­al­nog re­zul­ta­ta. Na „pri­mje­ru“ Atlan­ti­de, ra­zu­mi­je­mo da je put ka sa­vr­šen­stvu mo­guć je­di­no kroz pri­sta­nak na ne­sta­nak. Vas­kr­se­nje je ne­po­no­vlji­vost lju­ba­vi!
Sce­na pre­stro­ja­va­nja mo­ći, što mo­že dje­lo­va­ti sa­bla­zno, go­vo­ri ka­ko je i te­ro­ri­zam, na ne­ki per­ver­zan na­čin, ni­šta ma­nje žr­tva. Dan­ska da­nas sik­će iz jed­ne za­sta­klje­ne re­al­no­sti ko­joj je, na­pro­sto, ne­pri­hva­tlji­vo da se upu­sti u iza­zo­ve raz­li­ke, a ipak, upor­no pro­pa­gi­ra ostva­re­nje svih pra­va. Ti­me što je unu­tar se­be Evro­pa re­a­li­zo­va­la i ono raj­sko pra­vo (da­kle, pra­vo vi­še), u bi­ti se ogo­li­la kao osta­tak na­ci­stič­kog pro­jek­ta. Evro­cen­tri­zam se iz­vo­zi u tre­nut­ku du­bo­ke Evrop­ske kri­ze, ko­ja očaj­nič­ki ti­pu­je na kom­pleks tre­ćeg svi­je­ta. Šta re­ći o pa­du ka­kav se do­go­dio sa dan­skim me­ni­jem, u ko­me je, od­sko­ra, svi­nje­ti­na upi­sa­na kao ne­za­o­bi­la­zni spe­ci­ja­li­tet?!
Rend­ge­nu­ju­ći že­lju, osvje­šću­je­mo ka­ko ni jed­na ne bi mo­gla pri­sta­ti na pro­za­pad­ne, vje­štač­ke nor­me: vi­tal­na do su­lu­do­sti, br­za i mah­ni­ta, že­lja je ener­gi­ja va­ku­u­mi­ra­na na po­čet­ku pu­sti­nje, i na kra­ju iz­gu­blje­nog gra­da.
Oži­vlja­va­nje pravâ am­pu­ti­ra že­lju, ko­ja ni­ka­da ne bi tre­ba­lo da je sva za­lo­že­na u bor­bu za osva­ja­nje slo­bo­de. Na­pro­sto, že­lja ži­vi od tje­sko­be, ri­zi­ka, ne­is­pla­ti­vo­sti; re­ke­ti­ra­ju­ći eko­no­mi­ju na iz­da­hu, uz­no­si­mo se ka sa­mo­de­struk­tiv­nim že­lja­ma bol­nog vi­ška. U tom smi­slu, sva­ka­ko, sa­mo još me­di­ji te­ro­ri­zam či­ta­ju kao ra­sad­ni­štvo zla. Te­ro­ri­zam kom­pro­mi­tu­je je­dan za­sta­re­li eko­nom­ski mo­del ko­jeg vla­sti­to, otrg­nu­to tr­ži­šte ap­sor­bu­je i po­ni­šta­va.