Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Mi­lo Đu­ka­no­vić, po­zna­ti­ji pod ime­nom Go­spo­dar, i Alek­san­dar Vu­čić, po­zna­ti­ji pod ime­nom Go­spo­dar­čić, su ku­ka­vi­ce! Da nije­su ku­ka­vi­ce, pro­ve­ri­li bi vo­lju na­ro­da na re­fe­ren­du­mu. Ako se u za­pad­nom svi­je­tu, u ko­ji se ku­nu, na re­fe­ren­du­mu rje­ša­va i pi­ta­nje abor­tu­sa ili pu­še­nja na jav­nom mje­stu, on­da se i pi­ta­nja od sve­op­šteg na­rod­nog in­te­re­sa mo­ra­ju rje­ša­va­ti na re­fe­ren­du­mu. Mo­ra­ju se pi­ta­ti gra­đa­ni ka­kav dru­štve­no po­li­tič­ki po­re­dak že­le. Da li že­le ka­pi­ta­li­zam, neo­li­be­ra­li­zam, so­ci­ja­li­zam, mo­nar­hi­ju, pred­stav­nič­ku ili di­rekt­nu de­mo­kra­ti­ju, itd. Mo­ra­ju se pi­ta­ti da li že­le ne­ki voj­ni sa­vez ili bi da bu­du voj­no ne­u­tral­ni? Mo­ra­ju se pi­ta­ti o pro­mje­ni Usta­va, ali i o stra­te­gi­ji pri­vre­de, pro­svje­te, kul­tu­re. Ho­će­mo li ame­ri­ka­ni­za­ci­ju na­ših ško­la i per­for­mans kul­tu­ru ili že­li­mo te­melj­no obra­zo­va­nje i na­ci­o­nal­nu kul­tu­ru unu­tar svjet­ske kul­tu­re? Oni za to ne­ma­ju hra­bro­sti i pod­me­ću nam ku­ka­vič­je ja­je svo­je pod­re­pa­ške par­la­men­tar­ne ve­ći­ne. Srp­ski par­la­ment ni­ka­da ni­je bio bjed­ni­ji i muč­no je gle­da­ti nje­go­ve sjed­ni­ce.
Cr­no­gor­ski par­la­ment iz­gle­da ma­nje pri­mi­tiv­no, bar na ni­vou lič­nih uvre­da, ali sve osta­lo je isto. U oba slu­ča­ja par­la­men­tar­na ve­ći­na je po­slu­ga Go­spo­da­ra dik­ta­to­ra i Go­spo­dar­či­ća dik­ta­to­ri­či­ća. Naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja bi­rač­kog ti­je­la u Sr­bi­ji to po­tvr­đu­ju, a vo­di­li su ih B92 i CE­SID, da­kle dvi­je usta­no­ve pro­a­me­rič­ke, pro­a­tlant­ske pro­e­vro­u­ni­jat­ske, od­no­sno usta­no­ve ko­ji­ma je u in­te­re­su čak i da fri­zi­ra­ju po­dat­ke u su­prot­nom smje­ru, što zna­či da su po­da­ci vje­ro­do­stoj­ni.
Da­kle, ta is­tra­ži­va­nja u Sr­bi­ji (mart 2016.) po­ka­zu­ju da 71,6 odsto is­pi­ta­ni­ka sma­tra da za Sr­bi­ju ni­je do­bar ula­zak u EU i NATO. Sa­mo 11,2 odsto je za ula­zak u EU i NATO. Neo­d­luč­nih je bi­lo 14 odsto.Ta­ko­đe, 55,2 odstosma­tra da Sr­bi­ja tre­ba da se dr­ži Ru­si­je. Ne­što vi­še od 19 odsto se ne sla­že sa tom tvrd­njom, a neo­d­luč­nih je 21,5odsto. U Cr­noj Go­ri je si­tu­a­ci­ja jed­na­ka sa NA­TO pak­tom, a tre­ba vi­de­ti ka­kva je i s EU ka­da pre­sta­nu po­li­cij­ska kon­tro­la gla­so­va bi­ra­ča pre­ko lič­nih ka­ra­ta, ucje­na sa rad­nim mje­sti­ma, ali i upo­tre­ba bej­zbol pa­li­ca ka­da je ri­ječ o no­vi­na­ri­ma.
Hra­bar čo­vjek i ča­stan pre­mi­jer bi dao ostav­ku po­sli­je ova­kvih re­zul­ta­ta, ako vo­di evro­a­tlant­sku po­li­ti­ku, a ne po­li­ti­ku ko­ju dik­ti­ra vo­lja gra­đa­na is­ka­za­na ovim is­tra­ži­va­njem. Na­ši pre­mi­je­ri ima­ju obra­ze kao đo­no­ve, do­ne­kle iz raz­li­či­tih raz­lo­ga, iako je re­zul­tat isti kod obo­ji­ce – pro­past eko­nom­ska, po­li­tič­ka, kul­tur­na, so­ci­jal­na, pro­svjet­na. Go­spo­dar zna da pra­vo iz fo­te­lje ide na op­tu­že­nič­ku klu­pu, a Go­spo­dar­čić ima ve­ći pro­blem. Na­i­me, Go­spo­dar bi od­le­žao ko­ju go­di­nu, pa bi to pro­šlo, a Go­spo­dar­či­ćev pro­blem je ne­pro­la­zan, jer nje­go­va pa­to­lo­ška že­lja da bu­de ono što ni­je, hra­bar, ča­stan, po­pu­la­ran, mo­ćan, pro­is­ti­če iz kom­plek­sa ni­že vri­jed­no­sti.
Obo­ji­ca umi­šlja­ju da su me­si­je, ali ni Bo­ga, ni na­rod ne po­štu­ju. Nar­ci­so­id­ni su, aro­gant­ni, bez­ob­zir­ni, sklo­ni la­ži­ma, ali to su op­šte ljud­ske oso­bi­ne. Me­đu­tim pa­to­lo­gi­ja vla­sti je ne­iz­le­či­va i u tom po­gle­du Go­spo­dar­čić je bez­na­de­žan slu­čaj. Kod Go­spo­da­ra je „vo­lja za moć“ nu­žna po­tre­ba da osta­ne na slo­bo­di, što je ra­zu­mlji­vo, a kod Go­spo­dar­či­ća je „vo­lja za moć“ po­sle­di­ca pa­to­lo­gi­je, što ra­zu­mi­ju sa­mo ne­u­rop­si­hi­ja­tri.
Nji­ho­va „moć“ ne pro­iz­i­la­zi iz nji­ho­ve lič­no­sti, već iz nji­ho­ve po­zi­ci­je u vla­sti. Bez nje su nu­la i za­to su bes­kru­pu­lo­zni u na­mje­ri da vla­da­ju. Um­ni lju­di se ne bo­re za vlast, ima­ju ple­me­ni­ti­je in­te­re­se. Ni­je­dan do­bar le­kar, advo­kat, in­for­ma­ti­čar, ne že­li da bu­de pred­sjed­nik op­šti­ne ili mi­ni­star.
Usko­ro, ka­da ne bu­du na vla­sti, vi­dje­će se ko­li­ko vri­je­de. A oni što ih sa­da po­dr­ža­va­ju ne­ka se ta­da po­gle­da­ju u ogle­da­lo.
(Autor je ne­ka­da­šnji ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ u Ba­ri­ju)