Pi­še: Du­ško Se­ku­lić


Iz­me­đu Še­še­lja i Mi­la ne­ma ni­čeg za­jed­nič­kog. Je­dan je na­ci­o­na­li­sta, a dru­gi in­ter­na­ci­o­na­li­sta i obo­ji­ca se po­no­se tom či­nje­ni­com. Daj­ko­vić, kao i „Že­ne u cr­nom”, ža­li zbog oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de Še­še­lju u Ha­gu. Nit` mu je mri­jet`, nit` mu je ži­vjet`...
Znam ne­ke lju­de ko­ji su či­ta­vog ži­vo­ta po­ku­ša­va­li da uči­ne ne­što što ni­je mo­gu­će ura­di­ti. Te­ško da je to ko uspio. Da spo­je i sa­be­ru ono što je ne­mo­gu­će sa­sta­vi­ti, ono što je po svim mo­ral­nim, lo­gič­kim, ide­o­lo­škim, po­li­tič­kim, ljud­skim, na­ci­o­nal­nim kri­te­ri­ju­mi­ma to­li­ko raz­li­či­to i uda­lje­no jed­no od dru­gog sto­ti­ne sve­mir­skih go­di­na i ne­ko­li­ko mje­se­ci. Ta­ko je Vla­di­slav Daj­ko­vić po­ku­šao da „sa­sta­vi” Še­še­lja i Mi­la, iz­gle­da po ne­kom na­ru­če­nom trak­ta­tu, ali to je ap­so­lut­no ne­mo­gu­će. Na­pra­vi­ti pa­ra­le­lu iz­me­đu prof. dr Vo­ji­sla­va Še­še­lja i cr­no­gor­skog „kra­lja” Mi­la Đu­ka­no­vi­ća je, u naj­ma­nju ru­ku, Si­zi­fov po­sao.
Pr­vo, Vo­ji­slav Še­šelj se ide­o­lo­ški ni­ka­da ni­je mi­je­njao. No­si­lac ide­je srp­skog na­ci­o­na­li­zma se već de­ce­ni­ja­ma ili, bo­lje re­če­no, či­ta­vog ži­vo­ta po­li­tič­ki i ide­o­lo­ški sta­ci­o­ni­rao i po­zi­ci­o­ni­rao za­la­ga­njem na oču­va­nju in­te­re­sa svog, srp­skog na­ro­da. De­ve­de­se­tih go­di­na ta­las po­li­tič­kih pro­mje­na za­hva­tio je sve srp­ske pr­o­sto­re. No­si­lac tih pro­mje­na bio je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, pred­sjed­nik Sr­bi­je (Še­šelj je bio lju­ti opo­zi­ci­o­nar). Je­dan od glav­nih Mi­lo­še­vi­će­vih sa­rad­ni­ka bio je i Mi­lo Đu­ka­no­vić. To je ne­spor­no. Đu­ka­no­vić, kao ge­ne­ra­li­si­mus, obi­la­zi ju­go­slo­ven­ska ili tač­ni­je srp­ska ra­ti­šta i re­to­rič­ki „pa­li usta­ške ša­hov­ni­ce”, ohra­bru­je cr­no­gor­sku mla­dost, pri­je­ti s go­vor­ni­ca i kon­fe­ren­ci­ja za štam­pu... Gr­mi, si­je­va... Re­to­rič­ki sta­je u za­šti­tu srp­ske ne­ja­či od usta­ša.
Go­di­ne 1997. ra­zi­la­zi se od svog ta­da­šnjeg ide­o­lo­škog ta­te Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i pre­la­zi kod Ame­ri­ka­na­ca ko­ji su mu po­nu­di­li „po­sao sto­lje­ća” da iz­da­jom pre­ko no­ći po­sta­ne mi­li­o­ner. Zna­či, pre­let iz Slo­bo­da­no­vog kri­la pod NA­TO ki­šo­bran. Tu ni­gdje Vo­ji­sla­va ne­ma. Vo­ji­slav Še­šelj ni­ka­da ni­je mi­je­njao stra­ne, uvi­jek je bio sa­mo na srp­skoj stra­ni. Ne­kad na­pa­dan od na­ci­o­nal­nih šte­to­či­na (ili stra­nih pla­će­ni­ka), ali ni­kad ospo­ren u srp­skom na­ci­o­nal­nom bi­ću!
Dru­go, Vo­ji­slav Še­šelj je dok­tor­ski de­kla­si­rao Ha­ški tri­bu­nal kao iz­ra­zi­to an­ti­srp­sku in­sti­tu­ci­ju zla. I to s po­zi­ci­je za­ro­blje­ni­ka i su­žnja. Ali on ni­ka­da i ni­je bio su­žanj. On je ovo zlo pre­tvo­rio u prah i pe­peo. Svo to vri­je­me Đu­ka­no­vić go­mi­la mi­li­o­ne eura po ko zna ko­jim „bu­dža­ci­ma i sla­ma­ri­ca­ma”, sve­srd­no po­dr­ža­va­ju­ći tu is­ti­tu­ci­ju zla. On po­sta­je ha­ška uzda­ni­ca ili pje­snič­ki­je re­če­no – per­ja­ni­ca.
Tre­će, Vo­ji­slav Še­šelj u rat­nim vre­me­ni­ma ni­kad ni­je bio vlast ka­ko bi mo­gao od­go­va­ra­ti po li­ni­ji ko­mand­ne od­go­vor­no­sti. Za raz­li­ku, Daj­ko­vi­ću, od Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ko­ji se na­la­zio na mje­stu pred­sjed­ni­ka Vla­de i di­rekt­no ko­man­do­vao je­di­ni­ca­ma po­li­ci­je na ra­ti­štu.
Če­tvr­to, zla, blju­ta­va i pre­žva­ka­na te­za ko­jom se ne­u­spje­šno i tra­gič­no rve Daj­ko­vić, po­sta­vlje­na je tek na­kon Še­še­lje­ve oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de. Ni­šta ori­gi­nal­no, ni tač­no. Daj­ko­vi­ću su te­ze la­ba­ve i kli­ma­ju se kao ba­bi­ni zu­bi.
Pe­to, pri­zna­jem da s Daj­ko­vi­ćem ni­je la­ko po­le­mi­sa­ti. O nje­mu ni­šta ne znam, ni­ti bi­lo ko ko­ga sam pi­tao zna nje­go­ve ge­ne­ra­li­je?! Ali ovaj pam­flet ko­ji ne­po­zna­ti autor po­ku­ša­va da pod­met­ne kao „ori­gi­nal­nost” i ku­ka­vič­je ja­je do­volj­no go­vo­ri o toj oso­bi. Ja sam čak ubi­je­đen da je „Daj­ko” iz­mi­šljen, a da se ovom te­zom po­za­ba­vio sam Fi­lip Vu­ja­no­vić, i da je on na­pi­sao tekst – „Mi­lo i Še­šelj su isti”. Po­seb­nu pa­žnju jav­no­sti iza­zva­la je sko­ra­šnja iz­ja­va Fi­li­pa Vu­ja­no­vi­ća, pro­ble­ma­tič­nog pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re „da Cr­na Go­ra ne­će do­zvo­li­ti oži­vlja­va­nje Stran­ke srp­skih ra­di­ka­la“ ili dru­gim ri­je­či­ma Še­še­lje­ve stran­ke u Cr­noj Go­ri!? I ovaj tekst ide u tom prav­cu. Ista mu je me­ta dok je Mi­lo ko­la­te­ral­na šte­ta. Ako Mi­lo Đu­ka­no­vić mo­že da iz­dr­ži da iz 30.000 gr­la ču­je uz­vi­ke: „Mi­lo, lo­po­ve”, on­da mo­že pre­tr­pje­ti i ne­kog sa­mo­zva­nog „ana­li­ti­ča­ra” i „va­se­ljen­skog ku­ku­ri­ku in­te­lek­tu­al­ca”.
Še­sto, ne bih se sa­gla­sio s Daj­ko­vi­će­vom te­zom da su Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, Fra­njo Tuđ­man i Ali­ja Izet­be­go­vić – isti! Za­što još jed­nom da slu­šam o jed­na­ko­sti dže­la­ta i žr­tve? Tuđ­man je htio rat i krv, no­ve Ja­se­nov­ce, Izet­be­go­vić još go­re, a Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je po­ku­ša­vao da bra­ni svoj, srp­ski na­rod. Zna­či, opet tru­la da­ska i ku­ku­ri­ka­nje. I, na­rav­no, ma­ni­pu­la­ci­ja.
Sed­mo, mi srp­ski, Še­še­lje­vi ra­di­ka­li sma­tra­mo da re­žim u Cr­noj Go­ri mo­že pa­sti je­di­no ja­ča­njem na­še na­ci­o­nal­ne stran­ke. To re­žim i Vu­ja­no­vić mno­go do­bro zna­ju. Za­to i Fi­lip jav­no iz­go­va­ra isti­nu – srp­ski ra­di­ka­li su re­ži­mu je­di­ni i pra­vi pro­tiv­ni­ci. Ali če­mu kod tog sce­na­ri­ja pa­ni­čan strah kod „opo­zi­ci­o­nih či­ni­la­ca”? Za­što ne­ki, za­jed­no s re­ži­mom, ne spa­va­ju kad ču­ju – Še­šelj i ra­di­ka­li? Ni­je valj­da ne­či­sta sa­vjest, strah ili op­sjed­nu­tost? Daj­ko­vić u tek­stu mi­je­ša he­ro­je, ba­be i ža­be. Mje­sto he­ro­ja je re­zer­vi­sa­no za Vo­ji­sla­va Še­še­lja, a ovo osta­lo ne­ka Daj­ko­vić po­di­je­li s re­ži­mom i po­ne­kim „opo­zi­ci­o­nim či­ni­o­cem!”