Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Učvo­ra­va­nje. Ži­vot­na ne­pri­li­ka ko­ja pri­je, ni­kad ka­sni­je, za­de­si sva­ko­ga. Pod­ra­zu­mi­je­va osje­ćaj tje­sko­be, spu­ta­no­sti, ne­za­do­volj­stva, apa­ti­je i kon­stant­nog pred­o­sje­ća­ja da ne­što lo­še tek sli­je­di. Zbog nje­ga se bo­le­sno osje­ća­te ka­da ste sa­mi, još go­re ka­da se na­đe­te u go­mi­li. Fa­li vam va­zdu­ha, a bu­de­te aler­gič­ni na ši­ri­nu i za­mah ho­ri­zon­ta. Naj­ra­di­je bi­ste da le­ži­te, a sva­ki ma­drac ne­u­do­ban. Žu­lja. Me­ke i li­je­pe stva­ri vi­še ne po­sje­du­ju fre­kven­ci­ju pri­jat­no­sti i spo­ko­ja. I svi­la bi tre­ba­lo da se išmir­gla. Kad po­mi­sli­te, po­ma­lo je smi­je­šno... Jer to ne­pri­jat­no pi­la­nje po dži­ge­ri­ca­ma ne do­la­zi spo­lja... sve je ta­mo gdje se sor­ti­ra du­ša, gdje se kon­fi­gu­ri­še su­za... sve je za­pra­vo u va­ma. Pre­sa­vi­je­ni ru­bo­vi što ko­lju iz­nu­tra. Ma­ni­fe­sta­ci­je su iz­ri­ga­ne va­ni – otud za­bu­na. Otud ner­vo­za da su va­zduh, ze­mlja i vo­da kri­vi što vam je op­na pre­o­sje­tlji­va. Psi­hi­ja­tri bi re­kli, kla­sič­na de­pre­si­ja. Ni­je. Da­le­ko od to­ga.
Učvo­ra­va­nje je mo­me­nat ko­ji mo­že da po­tra­je go­di­na­ma. Psi­ho­lo­gi­ja ga je tek sko­ro ot­kri­la. U Nje­mač­koj ga obi­lje­ža­va­ju sa SPI- 2L. Osu­šu­je du­šu, ti­je­lo i sve dra­ge oso­be s ko­ji­ma ste po­ve­za­ni. Sta­nje ko­je je naj­bo­lje upo­re­di­ti sa pri­ti­ska­njem pa­u­ze na vi­deo ka­se­ta­ma... U ka­dru se ni­šta za­pra­vo ne za­mr­zne, već sve na sli­ci vi­bri­ra u gr­če­vi­ma. Ne­pri­jat­no za gle­da­nje. Ta­kav je prin­cip učvo­ra­va­nja. Pa­u­zi­ra se di­na­mi­ka ži­vlje­nja.
Da, po­sto­ji na­gon da se otrg­ne­te od ste­za­nja, ali ne ide. Za­pra­vo se du­blje za­pli­će­te. Te­ški ste kao ba­čva ki­se­log ku­pu­sa. Tr­za­nje ko­je ne vo­di že­lje­nom is­ko­ra­če­nju. Se­bi ste, a bo­ga­mi i dru­gi­ma, ne­pri­ja­tan pri­zor za po­sma­tra­nje. Isti­nu go­vo­re­ći, ne­u­god­no je pro­vo­di­ti i mi­nut vre­me­na sa ta­kvi­ma. Ka­da bi se učvo­ra­va­nje mo­glo ko­lo­ri­sa­ti, naj­bo­lje bi mu pri­sta­ja­la ko­ža ci­gle – za­ga­si­to pr­lja­va bo­ja. Ona što je ima­la na­um da po­sta­ne cr­ve­na, ali se na po­la pu­ta pre­do­mi­sli­la. Sa njom se ne sla­že ni­ti jed­na dru­ga pa­le­ta. Kod In­di­ja­na­ca se ovo ne­ča­sti­vo pri­su­su­tvo na­zi­va­lo ve­ti­ko kia – ili u pre­vo­du, sta­nje ra­ka du­še.
No, kao i ve­ći­na ažda­ja... i za učvo­ra­va­nje po­sto­ji efi­ka­sno oruž­je i ra­nji­vo mje­sto is­pod grud­nog kri­la. A to je isti­na.
Kre­ni­mo od pe­le­na... U ži­vo­tu, je­di­no što aku­mu­li­ra­mo (osim go.ana) je­su pro­ble­mi. A i oni su vr­sta iz­me­ta. Smrad je tu, uče­sta­lost ta­ko­đe... mo­žda mu sa­mo fa­li ka­ša­sta struk­tu­ra. Ne­ke stva­ra­mo sa­mi, dru­ge nam ve­li­ko­du­šno na­to­va­re osta­li. U ra­nim go­di­na­ma, na­u­či­mo da nam pro­ble­me re­ša­va­ju bli­ska li­ca – spo­red­ne ulo­ge ko­ji­ma je neo­bič­no sta­lo do pro­spe­ri­te­ta glav­nog glum­ca. To­kom pro­ce­sa od­ra­sta­nja, mla­do sta­blo na­u­či da pre­u­zi­ma so­ko­ve uz po­moć sop­stve­nog ko­ri­je­nja. Vi­še, na­ža­lost, ne pa­ra­zi­ti­ra. No, i na­či­ni re­ša­va­nja kri­za mla­da­lač­ki su ne­e­fi­ka­sni... po­lo­vič­na uspje­šnost sa ka­te­go­ri­jom od­lo­že­nog dje­lo­va­nja. Ne­što ka­sni­je, u zre­lim go­di­na­ma, ne­ma­mo poj­ma ka­ko smo uspje­li da od­ra­ste­mo. Dvi­je stva­ri ra­di­mo naj­bo­lje: strah i bri­ga. Pr­va kli­ca učvo­ra­va­nja za­kli­ja već ta­da. On­da ka­da smo od­lu­či­li da se po­vu­če­mo, od­lo­ži­mo bor­be... utek­ne­mo od pro­ble­ma, a ujed­no aku­mu­li­ra­mo bi­jes pre­ma nji­ma. Ve­ti­ko je, da­me i go­spo­do, u tom tre­nut­ku za­go­spo­da­rio va­šim mi­sli­ma i cri­je­vi­ma.
Upra­vo ovo po­sled­nje je krep­ka isti­na učvo­ra­va­nja. Pre­u­zme čo­vje­ka ka­da se u nje­mu do­volj­no uto­va­ri­lo ne­ga­tiv­nih emo­ci­ja. A opet, ka­ko je je­di­no smrt be­smrt­na i bez­o­bra­zno ap­so­lut­na – ta­ko za sve osta­lo po­sto­je mo­da­li­te­ti pro­mje­ne na­sta­log sta­nja. Sve što tre­ba ura­di­ti da se če­lja­de oslo­bo­di čvo­ro­va je ta­ko jed­no­stav­na mi­si­ja – ras­kan­taj se spla­či­na od ba­la­sta.
Ka­ko?
Ri­je­ši pro­ble­me ko­je mo­žeš ri­je­ši­ti. One ko­je ne mo­žeš, za­o­bi­đi. Idi od njih. Bez osvr­ta­nja. Osta­će ožilj­ci, na­rav­no. Ali i oni su mno­go bo­lji od stal­nog ko­pa­nja po ra­na­ma. Sje­ća­te se one div­ne iz­re­ke „imaš pro­blem ko­ji mo­žeš ri­je­ši­ti? – on­da ne­maš pro­blem. Imaš pro­blem ko­ji ne mo­žeš ri­je­ši­ti – opet ne­maš pro­blem“.
Zam­ka kod li­te­ra­tu­re, te­ra­pe­u­ta i tre­ne­ra ko­ji pod­u­ča­va­ju po­stup­ci­ma „sa­mo­za­cje­lji­va­nja“ je uni­ver­zal­nost li­je­ka što nu­de. Ne po­sto­ji ta­kva bu­da­la­šti­na. Na­či­na je na hi­lja­de, i svi su uspje­šni ako se od­sko­či sa pr­ve na­skoč­ne da­ske – a to je ona tvr­da, ne­pro­mo­či­va hra­sto­vi­na od isti­ne.
Na­zo­vi stva­ri pra­vim ime­nom. Čak i da sa­če­kaš po­sle­di­ce – vi­dje­ćeš, bi­će ta­ko ne­znat­ne. Kao što ne­znat­no po­ra­ste vla­žnost mo­ra ka­da pad­nu ki­še.
Učvo­ra­va­nje je zbi­lja ka­zna, ali na­stu­pa pra­vo­vre­me­no. Uka­zu­je da si do­sti­gao svoj li­mit u gu­ta­nju i da ćeš pre­pu­ći ako te de­mo­ni ne steg­nu. No ima tu i ze­re ra­do­va­nja - ka­da shva­tiš da se ba­čva da is­pra­zni­ti i po­stup­nim od­li­va­njem sa­dr­ža­ja. Za­hva­ti i pro­spi. Stal­no za­hva­taj... stal­no pro­si­paj. Odr­ža­vaj ra­sol ži­vo­ta ka­ko tre­ba. Da se ne oteg­ne, da ne za­u­da­ra.
Ve­le da u Cr­noj Go­ri, Bo­sni, Sr­bi­ji i Hr­vat­skoj po­sto­ji neo­bja­šnji­vo ve­li­ki broj lju­di kod ko­jih je evi­den­ti­ra­na de­pre­si­ja... Jok, bre. Pro­vje­ri­te to opet. Pra­vim in­stru­men­ti­ma. Jed­no je bi­ti de­pre­si­van, a sa­svim dru­go bi­ti na­bre­kla ba­čva.
(Autor je knji­žev­nik)