Pi­še: nikolina đurović


Čo­vjek vo­li da zna, ho­će da zna, a zna da ne zna. Ba­rem je So­krat znao da ni­šta ne zna. Ot­kad je svi­je­ta i vi­je­ka, čo­vje­ko­va te­žnja je gno­za, ap­so­lut­no, sa­vr­še­no zna­nje (gnosis). A ka­kvo je to zna­nje, ka­ko do gno­ze, ka­ko čo­vjek sa­zna­je? Ka­ko on uop­šte zna da ni­šta ne zna? Re­klo bi se da naj­pri­je ne zna da ne zna. Ili mi­sli da zna? Do­bi­je đa­če svo­ju sve­sku de­be­lih ko­ri­ca, ta­bu­lu ra­zu (ta­bu­la ra­sa), pa pod mi­šku i kroz ži­vot! Da je is­pi­še. Da je is­pu­ni. A on­da da na­u­či. Da zna. Dva plus dva... No­mi­na­tiv, ge­ni­tiv, da­tiv... Evo­lu­ci­ja, kre­a­ci­ja, ste­ri­li­za­ci­ja... Lo­gi­ka, eti­ka, di­ja­lek­ti­ka... Rim­sko, rad­no, obli­ga­ci­o­no... Pi­ši, sa­mo pi­ši, ne­ka br­ljaš! Ne­ka je mno­go, kom­pre­so­va­će­mo! Sa­mo uči, da na­u­čiš! Da se obra­zu­ješ! Da na­ra­steš u in­te­lek­tu­al­nu gro­ma­du! Zna­nje je si­la, zna­nje je moć! Jed­no­du­šno uz­vi­ku­ju svi i po­dr­ža­va­ju ga na nje­go­vom pu­tu evo­lu­ci­je ka or­na­men­tal­noj, ba­rok­noj ta­bli. Jer, naj­go­re što mo­že da se do­go­di je da osta­ne pra­zna, ne­is­pi­sa­na. Ima mo­guć­nost da je ukra­ša­va sa­mo­stal­no, ne­for­mal­no i in­for­mal­no ili pak for­mal­no, u vas­pit­no­o­bra­zov­nim i aka­dem­skim usta­no­va­ma, u za­jed­ni­ci sa dru­go­vi­ma ko­ji ta­ko­đe ima­ju svo­ju ta­blu ko­ju tre­ba afir­mi­sa­ti. Eh, to vas­pi­ta­nje. Ob­li­ko­va­nje. For­mi­ra­nje. Pod­u­pi­ra­nje. Pot­po­ma­ga­nje. Osla­nja­nje. Ulo­ga vas­pi­ta­ča je za­i­sta esen­ci­jal­na. Je­din­stve­na. Do­bar pe­da­gog po­put naj­sjaj­ni­jeg ma­e­stra, Mi­ke­lan­đe­la, svo­jim umje­šnim po­te­zi­ma ova­plo­ću­je Da­vi­da, stva­ra od nje­ga čo­vje­ka. Vas­pi­ta­nje je zbi­lja rad u bo­ži­jem vi­no­gra­du. Pod pret­po­stav­kom da su ro­di­te­lji i vas­pi­ta­či vas­pi­ta­ni! Vas­pi­ta­ni vas­pi­ta­va­ju! Do gra­ni­ca de­ter­mi­ni­zma, kad dža­ba i špa­tu­la i umje­šnost. Sla­va do­brom vas­pi­ta­ču, sla­va nje­mu! Obra­zo­va­nje. Ima li za­bo­ga ka­kve ve­ze sa obra­zom? Pri­mo­pre­da­ja ka­pi­ta­la aku­mu­li­ra­nog u zna­nju. Ja, uči­telj, na­stav­nik, pro­fe­sor, na­uč­nik znam, pa ću po­mo­ći i te­bi da sa­znaš. A šta ti to znaš, znal­če? Ja znam bi­o­lo­gi­ju, isto­ri­ju, he­mi­ju, ze­mljo­pis... Ja znam da pljo­sna­ti cr­vi ima­ju bi­la­te­ral­nu si­me­tri­ju. Za raz­li­ku od du­plja­ra ko­ji vo­de se­si­lan na­čin ži­vo­ta. Ja znam da oni idu na­pri­jed, što do­vo­di do ce­fa­li­za­ci­je. Ja znam da su spljo­šte­ni u dor­zo-ven­tral­nom prav­cu, pa se sto­ga i zo­vu pljo­sna­ti cr­vi. Ja znam da je Đu­rađ Cr­no­je­vić vla­dao od 1490. do 1496., da je po­di­gao usta­nak pro­tiv Osman­li­ja 1501., a umro 1514. go­di­ne. Ba­rem ta­ko ka­žu, mo­žda me i la­žu! Ja znam da su slo­bod­ni jo­ni ato­mi ko­ji­ma ne­do­sta­ju elek­tro­ni pa su za­to na­e­lek­tri­sa­ni i mo­gu slo­bod­no da se kre­ću po si­ste­mu, dok je kri­stal­na re­šet­ka sta­nje u ko­me su ato­mi pra­vil­no ras­po­re­đe­ni. Ja znam, od­ne­dav­no, da je Ze­mlja okru­gla. Ja znam da u Ja­pa­nu po­sto­ji cr­kva od pa­pi­ra. Ja znam! A to što ti znaš, znal­če, je li ti to po­treb­no? Nu­žno? Či­ni li te to što znaš bo­ljim čo­vje­kom, ple­me­ni­ti­jim, za­do­volj­ni­jim, mu­dri­jim, sreć­ni­jim? Si­ju li ti du­plja­ri mir u tvo­joj du­ši? Je li Đu­rađ du­ho­vit? Ti se ba­viš ne­čim što je is­pod te­be, i iza te­be. A šta je s onim što je vi­še od te­be, i što se ti­če upra­vo te­be? Šta je sa na­u­kom o čo­vječ­no­sti? Gdje su ti na­uč­ni­ci? Tol­stoj je go­vo­rio da bi na­stav­ni­ci i pro­fe­so­ri tre­ba­lo da po­sta­nu sa­u­če­sni­ci svo­jih uče­ni­ka i stu­de­na­ta. Uka­zi­vao je na zna­čaj ko­ji ima­ju sta­vo­vi fi­lo­so­fi­je, psi­ho­lo­gi­je, so­ci­o­lo­gi­je i an­tro­po­lo­gi­je. Da­kle, me­ćao je čo­vje­ka u sr­či­ku. Bi­lo mu je ja­sno da je čo­vjek ipak naj­pre­či. Jer šta ako ne čo­vjek! I šta vi mi­sli­te o jed­noj re­for­mi vas­pit­no­o­bra­zov­nog si­ste­ma? O jed­nom re­for­mi­sa­nom se­tu oba­ve­znih pred­me­ta? Umi­je­će ži­vlje­nja, umi­je­će lju­ba­vi, umi­je­će tr­plje­nja, umi­je­će pra­šta­nja, čo­vje­ko­lju­blje, do­bro­to­lju­blje, tru­do­lju­blje, re­ci­mo? I da se umje­šnost ocje­nju­je, i onaj ko­ji lju­bi! Naj­hra­bri­ji tr­plje­nik ili naj­ve­li­ko­du­šni­ji čo­vje­ko­ljub, od­li­čan, pet! A međ' iz­bor­ne pred­me­te met­nu­ti zglav­ka­re, gmi­zav­ce, pe­peo i prah... Pa ko vo­li, nek' iz­vo­li. Eh, ka­kva bi to re­ne­san­sa bi­la! Jer obra­zo­van je ko­ji ima obra­za.