piše: Marko Kovačević


U ri­jet­kim pa­u­za­ma, u tut­nja­vi ži­vo­ta, čo­vjek če­sto pre­dah tra­ži u pri­či i pri­ča­nju. Ta­da naj­če­šće do­zi­va lju­bav ko­je ni­ka­da ni­je do­volj­no ili mi­sli­mo da je ni­je do­volj­no on­da ka­da je istin­ski ima­mo. Usa­hli mi­ris nik­šić­kih li­pa ko­ji od­no­si uspo­me­ne i sje­ća na lju­bav ko­ju smo ima­li, ali je ni­smo bi­li svje­sni, dok se ne­gdje sta­nju­je s one stra­ne tre­bje­škog ne­ba u Vi­to­vo ono­stra­no dvo­ri­šte opo­mi­nje pr­ste da ma­sti­lom na pa­pir pre­se­le ne­ke od mno­gih pri­ča ko­je pam­te kro­šnje li­pa ko­jih vi­še ne­ma na nik­šić­kom cen­tru.
Na Tr­gu Slo­bo­de, s li­je­ve stra­ne, is­pod tre­će li­pe, bio je ljet­nji štand s knji­ga­ma. Na nje­mu su se na­la­zi­le one knji­ge ko­je su do­bi­le dru­gu šan­su. Ne­ke od njih po­či­nja­le su no­vi ži­vot i do­ka­zi­va­le svo­ju istin­sku vri­jed­nost, a ne­ke od njih bi­le su za­u­vi­jek od­ba­če­ne.
Jed­ne pri­li­ke naš vi­so­ki su­gra­đa­nin, u tri­de­se­tim go­di­na­ma, ma­lo sla­bi­jeg vi­da, i da­lje pri­sta­ju­ći da čki­lji, ali ne i da no­si na­o­ča­re, pri­šao je štan­du da vi­di ko­je još od­ba­če­ne knji­ge mo­že baš on da spa­si. Jer on se za­i­sta ta­ko osje­ćao – kao nji­hov spa­si­lac. Uz kur­to­a­zni po­zdrav mla­doj stu­dent­ki­nji srp­skog je­zi­ka ko­ja je pro­da­jom knji­ga za­ra­đi­va­la dže­pa­rac, on uto­nu u svi­jet is­tr­za­nih ko­ri­ca i po­žu­tje­lih har­ti­ja ko­je ni­su htje­le da za­vr­še u re­ci­kla­žnom kon­tej­ne­ru ( ko­ji ni ta­da ni­je po­sto­jao u Nik­ši­ću, već smo mo­ra­li da ko­ri­sti­mo pro­sti­ju ri­ječ - sme­će). Jed­na knji­ga bi­la je no­vi­ja od dru­gih. Uči­ni mu se po­zna­tim to džep­no iz­da­nje ,,Žak Pre­ver – Pe­sme''.
Od­jed­nom bla­ga strep­nja pro­đe mu mi­sli­ma. ,,Šta ako? '' – po­mi­sli - ,, šta ako je to..'' Otvo­ri ko­ri­ce i na pr­voj stra­ni­ci is­pod na­slo­va knji­ge po­če da či­ta svoj ru­ko­pis i po­sve­tu ko­ju je pri­je vi­še od de­set go­di­na na­pi­sao Njoj. Su­sret ko­ji ni­je oče­ki­vao. Sa so­bom dav­na­šnjim i njom uvi­jek istom u onim ri­jet­kim tre­nu­ci­ma kad je mi­sao vas­kr­sne. Sa­da svoj za­log nje­nom sje­ća­nju, ko­ji joj je pri ra­stan­ku ko­ji se dav­no zbio pre­dao, na­đe na ovom štan­du sa osta­vlje­nim knji­ga­ma. ,,Pa ta­ko mo­ra... to je ži­vot'' – po­ku­ša da se utje­ši - ,,Ipak je Mr­tvo li­šće pre­kri­lo sje­ća­nja, ka­ja­nja, sne..''. Eh, taj Pre­ver ko­ga su obo­je vo­lje­li i ži­vje­li bri­še sto­pe ovih lju­bav­ni­ka. A ''Mr­tvo li­šće'' na ko­je je naš su­gra­đa­nin po­mi­slio pri ovom ne­na­da­nom su­sre­tu bi­lo je gor­ko pred­ska­za­nje da će s tog Tr­ga po­red sto­pa lju­bav­ni­ka pi­je­sak obri­sa­ti i li­pe i nji­hov mi­ris. Oti­šao je ma­lo za­mu­će­nog po­gle­da naš su­gra­đa­nin, ne spa­siv­ši ni­jed­nu knji­gu raz­o­ča­ran što ni­je ostao do­sto­jan čak ni uspo­me­ne.
Ko­ji dan pri­je to­ga, je­dra stu­dent­ki­nja srp­skog je sa­ku­plja­ju­ći sta­re knji­ge, ne­gdje u Hum­ci­ma, bli­zu vr­ti­ća ,,Sun­ce'', za­ku­ca­la na vra­ta jed­ne ku­će, neo­mal­te­ri­sa­ne fa­sa­de, ko­ja je otvo­ri­la že­na sa sma­rag­dno ze­le­nim oči­ma. Lje­po­ta ko­jom je za­ra­di­la ču­ve­nje u čar­ši­ji i da­lje je ti­nja­la, ali je in­ten­ziv­nim po­ro­dič­nim ži­vo­tom i bri­gom o dje­ci po­sta­la ne­mar­na i ne­u­mit­no išla ka to­me da sve svje­do­čan­stvo o se­bi pre­ne­se sa­mo u taj sma­rag­dni po­gled ko­ji pli­je­ni po­sma­tra­ča.
Kad je dje­voj­ka upi­ta­la po­sto­je li knji­ge ko­jih bi že­lje­li da se oslo­bo­de, ova se že­na za tren za­mi­sli, a po­tom kao i sva­ka do­bra su­pru­ga do­zva mu­ža i upi­ta da li ima ne­što što bi mo­gli da pre­da­ju ovoj li­je­po vas­pi­ta­noj dje­voj­ci. Muž, ko­ji je svo­ju re­pu­ta­ci­ju že­sto­kog mom­ka za­dr­žao sa­mo u ku­ći, po­sla od­mah dje­či­cu na ne­za­vr­še­ni ta­van da po­tra­že ,,ko­ju knji­gu''. Za to vri­je­me stu­dent­ki­nja srp­skog is­pi­ja­la je u dnev­nom bo­rav­ku ku­će sok na raz­bla­ži­va­nje sa ki­se­lom. Dje­ca do­ne­so­še knji­ge. Kre­nu pre­bi­ra­nje po nji­ma. Muž ga pre­kra­ti re­če­ni­com : ,,Ne­ka no­si sve.'' Sma­rag­dni po­gled za­ca­kli pri­mi­je­tiv­ši da su dje­ca iz­ni­je­la i me­đu ta­van­skim knji­ga­ma skri­ve­no džep­no iz­da­nje pje­sa­ma Žaka Pre­ve­ra ko­je joj je naš su­gra­đa­nin pri­je vi­še od de­set go­di­na po­klo­nio pri ra­stan­ku. Ona je tu sklo­ni­la i s vre­me­na na vri­je­me na ta­va­nu na­la­zi­la utje­hu i mi­sao o se­bi ljep­šoj i po­želj­ni­joj, mi­sao za ko­ju su je Cr­njan­ski i taj deč­ko ko­ji je ta­ko sim­pa­tič­no čki­ljio da su mu oči bi­le kao dvi­je kri­ve li­ni­je, ubi­je­di­li da da­je sna­gu jed­noj cr­ve­noj bilj­ci na ostr­vu Se­i­lon da se otvo­ri. Ali iz­gle­da da je mo­re ko­je okru­žu­je to ostr­vo be­stid­no do­šlo po svo­je
''O sa­svim po­la­ko i bez šu­ma
Mo­re bri­še tra­go­ve po pe­sku
Ko­ra­ka raz­i­šlih se lju­bav­ni­ka.''
I ova mi­sao nje­na na za­vr­še­tak Pre­ve­ro­ve pje­sme ''Uve­lo li­šće'' bi pred­ska­za­nje uve­nu­ća li­pa na Tr­gu Slo­bo­de ko­je će se de­si­ti.
Sta­vlja­ju­ći u ke­su knji­ge ko­je će stu­dent­ki­nja srp­skog uba­ci­ti u svi­jet svo­ga štan­da, ru­ka joj za­drh­ta ka­da je tre­ba­lo da uba­ci ovu. ,,A mo­žda ipak da za­dr­ži­mo ne­ku, Mić­ko?'' – upi­ta bo­ja­žlji­vo. ,,Ko­ju da za­dr­ži­mo? '' – upi­ta i usta­de muž. Već je strah nad­vla­dao sla­ba­šno žen­sko sr­ce i ona sa­mo pro­ci­je­di ,,Ne­ka no­si sve'' – i pu­sti knji­gu u ke­su. Sjaj u nje­nim oči­ma oda­vao je da pre­da­je dio svog sr­ca.
Za­to štan­do­vi­ma sa sta­rim knji­ga­ma uvi­jek pri­la­zim mir­no i skru­še­no, cje­li­va­ju­ći po­gle­dom mo­za­ik od ljud­skih sr­ca, ko­le­ba­nja i te­žnji, do­di­ru­ju­ći po­bo­žno če­sto od ta­van­ske ili po­drum­ske vla­ge ma­sne i otr­ga­ne ko­ri­ce, ja­sno ra­za­zna­ju­ći ko­je su knji­ge do­bro oču­va­ne kroz svo­ju strikt­no re­gal­sku funk­ci­ju, a ko­je su bi­le ču­va­ne sr­cem. One zna­ju da nam is­pri­ča­ju ova­kve pri­če od ko­jih smo naj­ljep­še mo­gli da ču­je­mo pod li­pa­ma na nik­šić­kom cen­tru. Išao sam na Trg Slo­bo­de da na­đem li­pe za te­be ...ali ih ni­sam na­šao, lju­ba­vi mo­ja.