Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić

''Ona se bo­ji da ima tri­de­set, ona ne že­li da ima tri­de­set''... No­va go­di­na, no­vi ži­vot (Anno nu­o­vo, vi­ta nu­o­va), sa­gla­sni su Ita­li­ja­ni. Nje­na No­va go­di­na bi­la je no­va bri­ga. Bro­ja­la je go­di­ne kao Kir Ja­nja ku­sur. Ah, već je dva­de­set de­ve­ta! Sa dva­de­set je bi­la u uspo­nu. Eli­to­va je iza­bra­ni­ca iza­bra­nih. Ka­ta­pul­ti­ra­na je u Mi­la­no, pre­sto­ni­cu mo­de. Nje­na pr­va re­vi­ja na ''Ne­dje­lji mo­de''. No­van­ta, ses­san­ta, no­van­ta. Che bel­lez­za, mam­ma mia! Đor­đo pre­ju­di­ci­ra za­let vje­tre­nja­če, Do­me­ni­ko i Ste­fa­no blje­sak Sje­ver­nja­če. Ta­kve kao ona baš uvi­jek pred­nja­če! Ser­vis, ver­gla­nje, za­let, kru­žno, ri­kverc, ga­ra­ža. Re­pri­za. Ho­no­rar joj je obre­me­nio dže­po­ve, Mon­te­na­po­le­o­ne će joj ih od­bre­me­ni­ti, od­luč­na je. Ku­ći su svi po­no­sni. Uspje­la je na­ša prin­ce­za. Sla­va Bo­gu na­šem, sla­va Bo­gu! Sla­va jer je slav­na! U me­te­žu je pri­mje­ću­ju, dok obi­du­je, pre­po­zna­ju je. Glav­na je zvi­je­zda an­der­gra­un­da, u se­pa­reu je k'o do­ma. Nje­no dru­štvo sa­da je iza­bra­no, bla­go­da­ri ''Eli­tu'' za eli­tu. Fas­hion, baš je smi­je­šan! Gos­sip, njoj ne uzro­ku­je osip! Ka­kva no­stal­gi­ja, sen­tiš i ba­kra­či, ovo je ži­vot!
Sa dva­de­set tri je u Pa­ri­zu. Me­đu sto­ti­nu li­ca Do­na­te­la oda­bi­ra baš nju. Ona i ni­jed­na dru­ga bi­će no­si­telj­ka fo­to­šu­ta. U ka­dru ne­će bi­ti usa­mlje­na. Fo­to­šut će no­si­ti sa lje­po­ti­com Ajfel. Ah, ka­ko joj sa­mo pa­še Aj­fel! Na­slon, pre­plet, an­fas, za­plet, zu­bić, trep­taj, pro­fil, per­du, ras­plet... Fo­to­šut, bio je pra­vi šut! Sa­da šu­ti­ra no­ve po­zi­ci­je! Mod­ni znal­ci je pri­mje­ću­ju, apo­sto­li pre­go­va­ra­ju, na ve­če­ri je od­lu­če­no, mod­na Bi­bli­ja po­sve­ti­će joj na­slov­ni­cu. Ona je u Bi­bli­ji, ona je no­va iko­na! Sa­da joj sa­lu­ti­ra­ju po­klo­nom. Amin!
Sa dva­de­set se­dam je u Nju­jor­ku, pr­vo li­ce Vik­to­ri­ji­ne re­vi­je. Du­go sa­nja­ni san je od­sa­njan. Bla­že­na je, an­đeo me­đu an­đe­li­ma. Naj­sjaj­ni­ji an­đeo, sjaj­ni­ji od He­ru­vi­ma i Se­ra­fi­ma. Ona je ova­plo­će­na svje­tlost, Lu­ci­ja. Ima kri­la. Ko­ra­ča, le­ti, ko­ra­ča, le­ti, mo­žda i po­le­ti. Sa­mo da ne pad­ne. Ne zna je li na ne­bu ili na ze­mlji. Mo­žda je i umr­la. Ima tu ne­ka taj­na!
Sa dva­de­set de­vet je do­ma. Či­ta Bi­bli­ju i cje­li­va iko­nu. Me­ta­ni­še. Na­stu­pi­la je ne­ka osje­ka. Ate­ri­ra­la je. Za­što? Pi­ta se. Mo­žda je zbog ovih ra­do­sni­ca is­pod oči­ju, ne ra­zu­mi­je, ne shva­ta, ne pri­hva­ta. Đor­đo je u no­voj lju­ba­vi, Do­me­ni­ko i Ste­fa­no su usred­sri­je­đe­ni, Do­na­te­la je u gu­žvi, ima po­sla s ne­kim nim­fa­ma, re­kla je da će se ja­vi­ti, Vik­to­ri­ja ima no­ve an­đe­le. Če­ka Lu­ci­ja Do­na­te­lin po­ziv i sa sje­tom se sje­ća svo­ga le­ta. Sre­ćom, ima ne­ku ušte­đe­vi­nu, eh, ka­ko se ne­kad za­ra­đi­va­lo, ka­kva su to vre­me­na bi­la! 2014, 2015, 2016... Bro­ji, bro­ji, bro­ji. A sle­de­će go­di­ne? No­va go­di­na, no­va bo­ra, no­va bri­ga.
Ne bri­ni, se­stro mi­la! Zar ti ne znaš da pan­ta rej (pan­ta rhei), sve te­če, sve se kre­će, ipak se okre­će! Na tvom pu­to­va­nju po­zva­na si da na naj­ve­ćoj nad­mor­skoj vi­si­ni do­seg­neš naj­u­da­lje­ni­je de­sti­na­ci­je, bez mo­guć­no­sti ate­ri­sa­že. Tvo­ja sva­ka no­va go­di­na je no­va pri­li­ka, no­va šan­sa za do­sti­za­nje naj­vi­še ko­te. No­ve go­di­ni­ce je­su tvo­je ra­do­sni­ce! Sa­mo bu­di mu­dra, se­stro, ne­ka Cofija bu­de tvo­ja pri­ja­te­lji­ca i vo­di­lja ko Dan­teu Be­a­tri­če. I do­ve­šće te tvo­ja Be­a­tri­če do He­ru­vi­ma i Se­ra­fi­ma, mno­go­o­kih i mno­go­kri­lih. A što se tvo­je bo­re ti­če, ne bri­ni, se­stro, ima li­je­ka i za to, taj ču­do­tvor­ni pri­pra­vak zo­ve se smi­re­nje. Naj­bo­lji hi­ja­lu­ron ot­kad je svi­je­ta i vi­je­ka. ...a ne zna da je Bog ne­ki­ma dao dar da bu­du mla­di za­u­vi­jek.
Ne bro­jim go­di­ne već svo­ja dje­la (Alek­san­dar Ma­ke­don­ski).
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca
i knji­žev­ni­ca)