Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Pred­iz­bor­na kam­pa­nja do­ži­vlja­va vr­hu­nac. Za­huk­ta­va se i ula­zi u za­vr­šnu fa­zu. Po­ru­ke sa sku­po­va su bom­ba­stič­ne i obe­ća­va­ju­će. Ja­sno se vi­di ko­ji su po­li­tič­ki su­bjek­ti ja­ki, a ko­ji po­sto­je Don­ta ra­di, ali je­di­ni ko­ji sa ža­rom naj­ve­ćih ro­man­ti­ča­ra pri­ča o lju­ba­vi je Mi­lo Đu­ka­no­vić.
Ve­li­ki lju­bav­nik je unio ne­što no­vo u po­li­tič­ki ži­vot – auto­nom­no pra­vo na emo­ci­ju. Sa­mo ON mo­že da vo­li. Vo­li to­li­ko da svi vi­di­mo da ne go­vo­ri isti­nu. A ko­ga ta­ko eg­zal­ti­ra­no lju­ba­vlju oba­si­pa od­la­ze­ći dik­ta­tor? Ko­me ta­kve ode i ari­je pje­va čev­ski Al Ka­po­ne? Ni­je u pi­ta­nju že­na, ako mi­sli­te. Ni­je, iako bi bi­lo pot­pu­no pri­rod­no. U pi­ta­nju je, vje­ro­va­li ili ne, dr­ža­va. Dr­ža­va ko­ju sa­mo on vo­li i ko­ju je pri­svo­jio za se­be i svo­je po­slu­šni­ke. Ono što je čud­no u toj ve­li­koj lju­ba­vi jeste od­nos pre­ma dra­goj. Iz to­li­ke sve­mir­ske i ne­mjer­lji­ve emo­ci­je čo­vjek je pot­pu­no uni­štio dr­ža­vu i do­veo je na rub pro­pa­sti. I ka­ko je vo­li? On vo­li ta­ko što or­ga­ni­zu­je kri­mi­nal u vr­hu dr­ža­ve. On vo­li ta­ko što broj ne­ra­svi­je­tlje­nih ubi­sta­va ra­ste sva­ko­dnev­no. On vo­li ta­ko što svu omla­di­nu tje­ra iz ze­mlje. On vo­li ta­ko što uni­šta­va sud­stvo, zdrav­stvo i škol­stvo. On vo­li ta­ko što za­tva­ra fa­bri­ke. On vo­li ta­ko što uni­šta­va pri­rod­na do­bra, a sa­mim tim de­gra­di­ra tu­ri­zam kao naj­va­žni­ju pri­vred­nu gra­nu. On vo­li ta­ko što uvo­di sank­ci­je je­di­nim pri­ja­te­lji­ma i in­ve­sti­to­ri­ma, car­skoj i sve­toj Ru­si­ji. On vo­li ta­ko što ze­mlju gu­ra u kan­dže zlo­či­nač­ke or­ga­ni­za­ci­je i ubi­ca na­še dje­ce – u NA­TO. On vo­li ta­ko što pre­bi­ja svoj na­rod, ko­ji je gla­dan i mir­nim pu­tem tra­ži svo­ja pra­va. On vo­li ta­ko što si­je mr­žnju po Cr­noj Go­ri i di­je­li lju­de po na­ci­o­nal­no­sti. On vo­li do lu­di­la i si­gur­nim ko­ra­kom vo­di sve nas u su­no­vrat. Na­su­prot ova­kvom, iz­o­pa­če­nom i ne­nor­mal­nom na­či­nu lju­ba­vi po­sto­ji na­rod ko­ji či­ni­mo svi mi. Mi vo­li­mo sr­cem i du­šom. Mi vo­li­mo lju­ba­vlju nor­mal­nog čo­vje­ka i te­ži­mo da svi ima­ju ista pra­va u na­šoj, a ne nje­go­voj Cr­noj Go­ri. Bo­ri­mo se da svi u ovoj dr­ža­vi ži­ve ži­vo­tom do­stoj­nim čo­vje­ka. Mi ho­će­mo da Cr­na Go­ra ra­di. Mi ho­će­mo da kre­ne­mo pu­tem opo­rav­ka od ja­da ko­ji nam je ve­li­ki lju­bav­nik na­nio za 27 go­di­na. Mi vo­li­mo za do­bro svih nas. Mi vo­li­mo, iako su nam od­u­ze­li pra­vo na emo­ci­ju pre­ma dr­ža­vi u ko­joj su nam svi ro­đe­ni i sa­hra­nji­va­ni vje­ko­vi­ma. Mi vo­li­mo bez ob­zi­ra na mr­žnju ko­ju nam on i nje­go­vi pol­tro­ni sva­ko­dnev­no do­ka­zu­ju.
Na­dam se, ipak, da su svi ko­nač­no shva­ti­li do­ze lju­ba­vi ko­je ova ma­la dr­ža­va tre­nut­no do­bi­ja. Sva­či­ja na­mje­ra je ja­sna i svi smo na svoj na­čin po­ka­za­li i do­ka­za­li lju­bav. Lju­bav ni­je bor­ba za sla­vu ne­go bor­ba za sre­ću. Zna­mo da je­dan tre­nu­tak sre­će vri­je­di hi­lja­du go­di­na sla­ve. Zbog sve­ga ovo­ga je na va­ma da od­lu­či­te ko go­vo­ri isti­nu i ko je na pu­tu slo­bo­de i prav­de. Mi ili On?