Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

E šta sad? Ni­ko ne mo­že da or­ga­ni­zu­je vlast u dr­ža­vi Cr­noj Go­ri. Sve je do­ve­de­no u pi­ta­nje, vr­lo či­nje­nič­no. Već Cr­na Go­ra mo­ra da po­gle­da se­be u oči. Ali nje­ne oči vi­še ni­je­su ta­mo gdje su joj ih pra­vi­li. Ta­mo su sad, mje­sto vje­štač­kih oči­ju, osta­le sa­mo du­plje. To je ta pra­vlje­na Cr­na Go­ra, ko­ja je iz­gu­bi­la put, idu­ći pu­tem ko­jeg ne­ma, i ko­ja je iz­gu­bi­la vid, po­ku­ša­va­ju­ći da pro­gle­da vje­štač­kim oči­ma. Ju­ri­la je br­zim vo­zom za Evro­pu, ali je osta­la u bal­kan­skim gu­du­ra­ma. Bi­la je „li­der evro­a­tlant­skih inet­gra­ci­ja,“ sad vi­di, ako je i jed­no oko u gla­vi sa­ču­va­la da je sva iz­nu­tra ras­ko­ma­da­na. Ne zna još ko­li­ko je ne­ma. To bi joj bio sad naj­va­žni­ji po­sao, da vi­di, ka­kve je ru­pe i raz­va­li­ne pro­iz­ve­la unu­tar se­be, sve uz ve­li­ku pri­ču „de­set vje­ko­va dr­žav­no­sti“, ob­no­vlje­nog i br­zog su­ve­re­ni­te­ta, ob­no­vlje­ne sla­ve, od ko­je se sti­dio njen na­rod.
Uspje­la je uz tu ve­li­ku „evrop­sku“ pri­ču, da se odvo­ji od se­be, da raz­ru­ši vje­kov­ne, slo­ven­ske i pra­vo­slav­ne ve­ze, da is­ko­ma­da isto­rij­sko pam­će­nje, da po­ga­zi svo­je pi­smo i kul­tu­ru, da iz­gna svo­je lju­de u unu­tra­šnju emi­gra­ci­ju, da iz­da sva­kog svo­ga, da po­sta­ne br­zi i efi­ka­sni slu­ga Bri­se­la i Va­šing­to­na. Eto, sko­ro u toj eufo­ri­ji da ule­ti pod suk­nju Hi­la­ri Klin­ton, ko­ja je bi­la na­cr­ta­na na toj vi­rtu­el­noj ge­o­po­li­tič­koj ma­pi kao pr­va da­ma Ame­ri­ke i svi­je­ta. Šta sad?
Ta­kvoj Cr­noj Go­ri naj­lju­ći ne­pri­je­ta­lji su njen na­rod, njen je­zik, nje­na ne­po­kor­na br­da. Ne­sposob­nost tog na­ro­da da se pri­la­go­di no­vom po­li­tič­kom i kul­tu­ro­lo­škom kon­cep­tu, uni­ža­va­ju­ća ve­za­nost za gu­sle, epi­ku, vi­o­li­nu, za svoj pro­kle­ti bal­kan­ski ira­ci­o­na­li­zam, ru­so­fil­stvo i slo­ve­no­fil­stvo, još jed­nom su do­ka­za­li svu po­gub­nost. Kao da se u tom na­ro­du ni­je ni­šta či­ta­lo ne­go na­rod­ne po­slo­vi­ce i Nje­goš. To se ne da is­kori­je­ni­ti iz ti­kve ovog glu­pog na­ro­da, ta­ko ka­žu nje­go­vi no­vi pred­vod­ni­ci i pe­da­go­zi. Pred­lo­ži im se li­be­ra­li­zam, oni od­mah za­pa­nu u ira­ci­o­na­li­zam. Sve smo ura­di­li da ih ne­ka­ko odvo­ji­mo od bal­kan­ske ba­ze, ta­ko ocr­nje­ne u ci­je­loj Evro­pi, a oni, čim ih pu­šti­mo na „slo­bod­nim iz­bo­ri­ma“ da za­o­kru­že broj i pro­gram ko­ji im se pred­la­že, okre­nu sve­mu le­đa, i kre­nu u dru­gom prav­cu, u ne­dod. Iz­gu­bi­li smo str­plje­nje za svoj ne­sreć­ni na­rod, ko­me je mi­li­je po svom, i na­o­pa­ko, ne­go ka­ko mu se ka­že. Evo Cr­noj Go­ri sad vi­še že­le do­bra Mu­sli­ma­ni, Al­ban­ci, Bo­šnja­ci, Hr­va­ti, Ro­mi, ne­go ne­sreć­ni Sr­bi, pa i Cr­no­gor­ci, ko­ji su ipak jed­no, sad se po­ka­za­lo. Mi­sli­li smo da od njih naj­pri­je na­pra­vi­mo ni­ko­ga, pa da on­da od to­ga, na­pra­vi­mo ne­što i ne­ko­ga.
Za­lu­du smo te Sr­be bi­li di­rekt­no u gla­vu, evo dva­de­set i vi­še go­di­nah, opet se od­ne­kud po­ja­vi­li, kao iz one na­rod­ne pje­sme. Bi­li smo im od­u­ze­li i mjsto pod sun­cem, ali čim se ma­lo umra­či u Cr­noj Go­ri, evo ih - kre­nu s Ko­svom, Lov­će­nom, Nje­go­šem. Ču­je se, za­u­vi­ja Gor­ski vi­je­nac iz br­da, iz ja­ma, iz pla­nin­skih ri­je­ka, Lu­ča gri­je s ne­be­sa, ču­ju se gu­sle, po­je li­tur­đi­ja, sve­šte­ni­ci iz sred­njeg vi­je­ka ka­de i po­ju po cr­kva­ma, Cr­ne nam Go­re. Dok nam oni po­ju, mr­ka će ka­pa bi­ti Cr­noj Go­ri. Zar vla­di­ke opet ho­će da vla­da­ju, i to su­ve­re­nom i se­ku­lar­nom Cr­nom Go­rom? Ko­me smo mi pri­ča­li pri­ču svih ovih go­di­na? Šta su ra­di­li na­ši de­be­lo pla­će­ni ak­ti­vi­sti, eks­pres pro­svje­ti­te­lji, ko­me­sa­ri, lo­bi­sti, odav­de do Va­šing­to­na? Sve što ima­smo da­do­smo na br­zo gra­đan­sko i po­li­tič­ko, se­ku­lar­no i li­be­ral­no pro­sve­će­nje Cr­no­go­ra­ca, a oni na­ma ova­ko. Da ih ku­ne­mo kao ono Pe­tar Ce­tinj­ski? Da nas ne ču­je i ne po­sma­tra na mo­ni­to­ru Evro­pa i Ame­ri­ka, kle­li bi­smo ih isto ko Sve­ti Pe­tar, ali ta­da bismo sa­mo po­ka­za­li da smo ko i oni, i iz­gu­bi­li sve što smo do­bi­li.
Bi­li smo te cr­no­gor­ske Sr­be uni­zi­li ko ni­ko­ga. Po­ga­zi­li smo im i je­zik i pi­smo, i isto­ri­ju, ur­va­li ih u ru­pu mi­to­ma­ni­je, na­bi­li im kom­plek­se naj­ni­že vri­jed­no­sti da po­cr­ka­ju, da ih ne­ma, ali evo ih od­ne­kud, ko ono ple­me To­do­ra Ka­di­ća, oštre se na Knja­za, „tra­že mu gla­vu“.
Je li tram­pi­zam za­vla­dao u Cr­noj Go­ri, pri­je ne­go u Ame­ri­ci? Ni­šta in­sti­tu­ci­je dr­ža­ve, ni­šta jav­ni ser­vis, ni­šta ve­li­ka pri­ča i pred­sta­va. Pri­je bi Sr­bi u Cr­noj Go­ri bi­li Ru­si no na­ši pro­jek­to­va­ni, pa­tri­ot­ski so­fi­sti­ci­ra­ni Cr­no­gor­ci. Pri­je bi Ran­ko­vi Cr­no­gor­ci bi­li Bi­je­li Hr­va­ti, ili Ho­ti, ne­go Mi­lo­vi Cr­no­gor­ci. Ovaj ha­os ko­ji na­pra­vi­še na­ši „slo­bod­ni iz­bo­ri“, otvo­ri ru­pu na­sred na­še de­se­to­vje­kov­ne dr­ža­ve iz ko­je ne mo­že­mo iza­ći. Za­to vi­še ne­će bi­ti ri­je­či o „slo­bo­dnim iz­bo­ri­ma“, re­kli su nam u Bri­se­lu. Ni­ko vi­še da ne po­mi­sli na slo­bod­ne iz­bo­re. Ka­ko i da po­mi­sli, kad smo već svi ustra­vlje­ni od se­be. Bog nas vi­še ne mo­že spa­si­ti, a i ka­ko bi, kad smo ga to­li­ko pu­ta iz­go­ni­li iz na­še dr­ža­ve, jer nam je mr­sio pla­no­ve, i ome­tao pla­ni­ra­nu bu­duć­nost. I kad smo ga iz­go­ni­li iz Cr­ne Go­re, on je odr­ža­vao taj­ne ve­ze s ne­kim lju­di­ma, s ne­kim an­ti­dr­žav­nim ele­men­ti­ma. Ne zna­mo vi­še šta da ra­di­mo. Vi­še ni­je­smo pa­met­ni. Ne zna­mo vi­še ni ko smo, ni s kim će­mo, ni ka­ko će­mo. I nas je uhva­tio ira­ci­o­na­li­zam i bal­kan­ska tmu­ša. Pri­ti­sak mrač­ne, mi­to­man­ske isto­ri­je is­ka­sa­pio nam je sve pla­no­ve. Kad bi ne­ko uzeo da pre­u­zme vlast u Cr­noj Go­ri - spa­sio bi nas od nas. Pa ne­ka je ko­ma­da­ju. Mi smo je bi­li uz­vi­si­li do nad­na­rav­nih vi­si­na, a sad je pa­la i ne­ka je ko­ma­da­ju. Ura­di­li smo što smo mo­gli, i na­pla­ti­li ko­li­ko smo htje­li!
(Autor je knji­žev­nik)