Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić

Ka­da je mla­di tu­ži­lac iz Osnov­nog tu­ži­la­štva ne­dav­no na TV-u iz­ja­vio “suj­mam”, ni­sam mo­gao da se ne sje­tim bor­be sa ma­ter­njim je­zi­kom ko­ji spe­ci­jal­ni i vr­hov­ni tu­ži­lac če­sto is­po­lja­va­ju.
Po­što je za­kon for­ma, to u nje­go­vom tu­ma­če­nju pred­nja­če da­me ko­je su bi­ća for­me i este­ti­ke. Su­šti­na je sa­svim ne­što dru­go od for­me pa su ze­malj­ski za­ko­ni sa­mo li­jek pro­tiv ne­be­skih za­ko­na ili kar­me (za­kon uzro­ka i po­sle­di­ce). For­mal­na stra­na za­ko­na kod nas je pre­o­vla­đu­ju­ća ta­ko da pa­ra­gra­fi ko­ji se tu­ma­če mo­gu bi­ti raz­li­či­to ar­ši­no­va­ni. Pre­no­še­nje evrop­ske prak­se u na­še sud­stvo od­u­da­ra od obi­čaj­nih nor­mi ko­je su u stva­ri i iz­vo­ri­šte za­ko­na, pa čak i mo­ral­ni uzan­si. Oblan­de for­mi ko­je mi­je­se apa­rat­ski iz­vr­ši­te­lji ne do­ti­ču smi­sao već sa­mo pod­vo­đe­nje ži­vo­ta pod nor­mu i pa­ko­va­nje u in­sti­tu­ci­o­nal­ne men­ge­le.
Je­zič­ke for­me od­re­đu­ju smi­sao, a ako se one pre­sko­če, smi­sao nam osta­je ne­po­znat. “Na­u­či­ti da se ra­zu­mi­je­va zna­či na­u­či­ti je­zik” (Emil An­gern). Pred­u­slov je­zi­ka su emo­tiv­nost, čul­nost i osje­ćaj za pri­rod­no.
Šta sve od ovog je­zič­kog bo­gat­stva po­sje­du­ju na­ši za­ko­no­dav­ci ko­ji na­pa­met uče za­kon­ske nor­me ko­je u osno­vi mo­ra­ju ima­ti za po­sle­di­cu lo­gič­ku ute­me­lje­nost? Bu­bač­ki na­stro­je­ni, na­ši eks­po­nen­ti vla­sti i po­li­ti­ke, osi­ro­ma­še­ni sred­njo­škol­skim je­zič­kim obra­zo­va­njem-obo­je­ni am­bi­ci­ja­ma ne­svje­sno za­o­bi­la­ze su­šti­nu i smi­sao za­ko­na. Za­kon tre­ba osje­ća­ti, a ne na­bu­ba­ti.
Dru­štvo ko­je obra­zo­va­nje tre­ti­ra kao ser­vis za svo­je ci­lje­ve ne­ga­tiv­nom se­lek­ci­jom i par­tij­skom pri­pad­no­šću, upro­sje­če­no­šću pla­gi­ra­nim i la­žnim di­plo­ma­ma mo­že iz­nje­dri­ti sa­mo kva­ziin­te­lek­tu­al­ce, po­slu­šni­ke i apa­rat­či­ke.
Čel­ni­ci sud­stva hva­le se za­vr­še­nim (ili ota­lja­nim) bro­jem pred­me­ta. Advo­kat­ska pro­fe­si­ja do­bi­ja na ci­je­ni u či­joj je pod­lo­zi re­to­ri­ka. Po­što u re­to­ri­ča­ri­ma obič­no ne­ma do­sled­no­sti, to ci­je­lo dru­štvo ve­li­ča for­mu do­vo­de­ći je na pi­je­de­stal kul­ta.
S dru­ge stra­ne, i ne­be­ski za­ko­ni su for­mal­ne pri­ro­de pa one ko­ji ih za­stu­pa­ju naš na­rod ve­li­ča i mi­sti­fi­ku­je. Fi­lo­zo­fi su dav­no re­kli da je ži­vot “ma­ja” ili ilu­zi­ja. Kod nas ilu­zi­ja ni­je laž, kao ni for­ma. Kao pred­de­mo­krat­sko dru­štvo, mi uzi­ma­mo sve zdra­vo za go­to­vo. Pri­mje­nju­je­mo te­ko­vi­ne ci­vi­li­za­ci­je na si­ro­vu pod­lo­gu i iz­ru­gu­je­mo se lo­gi­ci, pra­vu i mo­ral­nim nor­ma­ma.
„Suj­mam” da će­mo sti­ći da­le­ko.