Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ge­ne­ra­ci­ja Vlaj­ka Ću­la­fi­ća, a to zna­či na­ša ge­ne­ra­ci­ja, pre­ži­vje­la je je­dan jak unu­tra­šnji pre­o­bra­žaj. U pr­voj po­lo­vi­ni ži­vo­ta iz­mi­je­ni­lo nam se vri­je­me, shva­ta­ju­ći da je ono pra­zno i da ta­ko sa­mo umno­ža­va za­bo­rav i za­blu­de. Jed­no sto­lje­će u ži­vo­tu na­ro­da ni­je ve­li­ko vri­je­me, po­seb­no ako ni­je ima­lo ve­li­kih ide­ja. Naš slo­ven­sko- pra­vo­slav­ni na­rod u 20. vi­je­ku bio je pod dej­stvom jed­ne ve­li­ke i na­ma stra­ne ide­je ko­ja je na­dah­nu­la mno­ge en­tu­zi­ja­ste, vla­sto­ljup­ce, ro­bo­ve i za­sli­je­plje­ne. Do­i­sta, de­ša­va­lo se u isto­ri­ji da ide­je, umje­sto da pro­svi­je­tle, one za­sli­je­pe, i umje­sto da pro­na­đu put, na­đu stran­pu­ti­cu, i umje­sto da do­ne­su lju­bav i ra­zu­mi­je­va­nje me­đu lju­di­ma, do­ne­su ogrom­no ne­ra­zu­mi­je­va­nje, mr­žnju i ra­za­ar­nje.
Ma­len je čo­vjek pred oluj­nom mo­ći epo­hal­nih ide­ja, ali, ve­li­ki je čo­vjek, ako pro­na­đe zrn­ce Bo­ži­je u se­bi.
Ovih ne­ko­li­ko ri­je­či sta­vljam kao uvod u ka­ark­ter čoj­stva i pje­sni­štva Vlaj­ka Ću­la­fi­ća.
Čoj­stvo i pje­sni­štvo, re­kli bi pje­sni­ci, i po­seb­no oni ko­ji se ba­ve tim upo­re­đe­nji­ma, te­ško se mo­gu sta­vi­ti u ne­ku har­mo­nič­nu ve­zu, ali u slu­ča­ju Vlaj­ka Ću­la­fi­ća taj se od­nos vi­di kao osnov­ni di­na­mič­ki prin­cip nje­go­vog pje­va­nja, mi­šlje­nja, i čo­e­ko­va­nja.
Sva­ki čo­vjek, uko­li­ko se ka­ni to i da bu­de, tra­ži oslo­nac na ko­jem će da sto­ji i da po­sto­ji, a to je po­sao, i ak­tiv­nost du­ha ko­joj ne­ma kra­ja. Da je te­ško i da se ri­jet­ko na­la­zi taj zlat­ni oslo­nac, do­volj­no je da po­gle­da­mo u na­še sa­vre­me­ni­ke, u na­še kom­ši­je i pri­ja­te­lje, u na­še vri­je­me. Ala, ad, pro­past, raz­ma­hu­ju se kroz na­še ži­vo­te, kroz na­še vri­je­me, i če­sto iz­gle­da, kao da ne­ma ni­gdje oslon­ca, kao da su si­le ta­me opre­mlje­ne ta­kvim mo­ći­ma i ma­štom, da kao iz ša­le pre­vr­ću te­me­lje, si­ju mrak i za­bo­rav, da čo­vjek, kao Jov, pro­kli­nje dan u ko­ji se ro­dio.
Dje­lo­va­nje tih ra­zor­nih si­la isto­ri­je, bi­la je osnov­na te­ma pje­sni­štva pje­sni­ka is­pod Ko­mo­va i Pro­kle­ti­ja. Pre­tje­ra­na osje­tlji­vost na dje­lo­va­nje tih tam­nih, ra­zor­nih si­la, ko­je se go­mi­la­ju u du­ši nje­go­vog na­ro­da, bi­la je po­sle­di­ca upra­vo nje­go­ve dje­ti­nje du­še, ko­ja je u se­bi no­si­la san o do­bro­ti, i lje­po­ti, zbog ko­jih je­di­no vri­je­di ži­vje­ti i bi­ti čo­vjek. Pje­sni­štvo pre­tje­ru­je, i ka­zu­je ne sa­mo o onom što je­ste, ne­go i o onom što mo­že bi­ti, ali dok či­ta­mo Vlaj­ko­ve pje­snič­ke knji­ge, kao Utva zla­to­kri­la, ili Do­ba bez Je­van­đe­lja, ne mo­že­mo u nji­ma na­ći ni­šta što se stvar­no ni­je do­go­di­lo, i što se ne do­ga­đa u na­šem vre­me­nu i na­ro­du, pa ona jo­vov­ska ri­ječ iz na­ro­da – ne znam šta bi još mo­glo da nam se de­si, a da se već ni­je de­si­lo, iz­gle­da nam baš kao ona ko­ja opi­su­je na­še re­al­no sta­nje.
Pje­snik ne pre­tje­ru­je, ne­go ne­što vi­še vi­di, i za­to oni ko­ji či­ta­ju knji­gu, ka­ko se opet ka­že u pro­stom na­ro­du - „otva­ra­ju im se oči“. Čo­vjek če­sto za­tva­ra oči da ne bi vi­dio ono što se vi­di, jer ne mo­že da pod­ne­se ono što mu je da­to da po­ne­se. Lak­ši put je iz­bor mno­štva, mno­gih, ne­iz­bro­ja­nih, ne­i­me­no­va­nih, a put oko ko­jeg ur­la oči­ta pro­past, re­đi je, njim se upu­ću­je ko mo­ra, ili ko ta­ko vo­li, ali taj put mo­že da do­ne­se i ne­ko du­blje sa­zna­nje, i ne­ko po­sto­ja­ni­je is­ku­stvo. Da li je Vlaj­ko Ću­la­fić, u po­lo­vi­ni svo­ga ži­vo­ta, kre­nuo ovim re­đim i te­žim pu­tem, stre­sa­ju­ći sa se­be za­blu­de svog vi­je­ka, pu­tu­ju­ći sa upa­lje­nom lam­pom kroz tam­ni pro­stor svog i sve­na­rod­nog za­bo­ra­va? Či­ni nam se da je­ste! A šta ga je na­go­vo­ri­lo? Ažda­ja - ni­ša­ni du­šu nam na ne­be­si­ma/Ur­la iz se­dam žva­la, i za­glu­šu­je go­re/U ko­sti strah ugo­ni, po če­lu zbi­ja bo­re; Dok bi­je sil­nim re­pom, i klam­će če­lju­sti­ma
Lu­ta­ju bes­pu­ći­ma ko­lo­ne stra­vlje­ni­ka/Osta­ke ži­vo­ta u za­ve­žlja­ji­ma no­se/Od biv­ših pro­sja­ka, po­tom­ci ca­re­va pro­se/Ni slam­ke, ma­kar, ne­ma u ša­ci da­vlje­ni­ka.
Re­če­no je da pra­vog pje­sni­ka “sve ra­ne svog na­ro­da bo­le”. Na­rav­no, ne sa­mo pje­sni­ka. Bo­li sva­ko­ga ko ima pam­će­nje i sa­o­sje­ća­nje za čo­vje­ka. Ali, pje­snik je iz­dvo­jen i u svom na­ro­du, jer je u nje­go­vom du­hu sve zgu­snu­ti­je, dra­ma­tič­ni­je i eks­plo­ziv­ni­je. Pje­snik je onaj ko te da­ro­ve pa­kla i ra­ja mo­že da pre­no­si u ri­je­či. Re­li­gi­ja uči i ot­kri­va, pje­sni­štvo raz­ot­kri­va i ti­me uči. Pje­snik Vlaj­ko Ću­la­fić je raz­ot­kri­vao na­še ,,do­ba bez Je­van­đe­lja”, pro­la­zio pa­kle­nim pro­sto­rom na­ci­o­nal­nog sa­mo­za­bo­ra­va, ali u tom pro­la­sku na­sli­kao je upe­ča­tlji­ve gro­te­ske sve­na­rod­nog ot­pad­ni­šta: ,,Kur­vi­no ko­pi­le se ne­zna­nim ocem di­či/Kiv­no na sva­kog i sve što po­ri­je­klo ima/ Če­ki­ća slo­va s plo­ča na tu­đim gro­bo­vi­ma” (Utva zla­to­kri­la).
Sli­ka­ju­ći u svom pje­sni­štvu po­naj­vi­še ra­sap na­ci­o­nal­ne sa­mo­svi­je­sti i ras­pli­je­ta­nje ,,zlat­nog ve­za” drev­ne mu­dro­sti, Vlaj­ko je u pje­sni­štvu va­pio za du­bo­kom ob­no­vom smi­sla, pri­zi­va­ju­ći vječ­no ho­do­taj­tvo Bo­go­ro­di­ce, Hri­sta, Sve­tog Sa­ve i slič­nih ne­bo­dje­lat­ni­ka. Ras­pet i iz­u­da­ran na ži­vom pi­je­sku sa­da­šnji­ce, ni­je pre­stao da sa­nja i da gle­da ,,ve­li­ki pla­vi krug” iz ko­ga isi­ja­va zvi­je­zda da­le­kog smi­sla.
U tom ve­li­kom me­đu­pro­sto­ru, vje­žbao je i svo­ju prak­tič­nu mu­drost, na­li­va­ju­ći je afo­ri­stič­nim hu­mo­rom, u kom su do­mi­ni­ra­li sar­ka­zam, iro­ni­ja i sa­mo­i­ro­ni­ja. Po­sled­nja knji­ga “Kad svi­je­tom pro­mi­je­nim”, isto­vre­me­no je tu­žni i ve­se­li, iro­nič­ni i sa­mo­i­ro­nič­ni raz­go­vor sa so­bom, sa smr­ću, sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma... Vi­dio je da se nje­go­vi po­slo­vi i da­ni na ovom svi­je­tu skra­ću­ju, ali ni­je pre­sta­jao da po­sta­vlja, do­pi­su­je i umno­ža­va pje­snič­ke za­go­net­ke.
AUTOR JE KNjIŽEVNIK