Pi­še: Če­do­mir An­tić

Li­je­po je ži­vje­ti u Sr­bi­ji Alek­san­dra Vu­či­ća... Mi ži­vi­mo u ne­če­mu što bi se mo­glo na­zva­ti „Al­chaj­me­rov raj“. Sve što je „li­je­po“ ili li­je­po ne sa­mo da pam­ti­mo, već nam zbog oči­gled­nih pro­ble­ma za­bo­rav­nog raj­skog biv­stvo­va­nja o oba ne­pre­kid­no go­vo­re i naj­va­žni­je seg­men­te upor­no po­na­vljaju i u gla­vu utu­vlju­ju. Što je ru­žno, br­zo se za­bo­ra­vi, ili tač­ni­je – br­že-bo­lje o to­me pre­sta­nu da go­vo­re, pi­šu, za­u­sta­ve rad ka­me­ra, iz­bri­šu sni­mlje­no... I po­sle nas fa­na­tič­no uvje­ra­va­ju da se ni­ka­da, ni­šta ni­je do­go­di­lo.
Za­jed­ni­štvo Sr­bi­je i Cr­ne Go­re – upr­kos dr­žav­noj raz­dvo­je­no­sti, vo­lji ve­li­kih si­la i fran­ko­vlu­ku i dr­lje­vič­lu­ku vla­da­ju­će oli­gar­hi­je biv­ših ko­mu­ni­sta, ne­ka­da­šnjih Ju­go­slo­ve­na, pre­đa­šnjih re­for­mi­sta i lju­di u ostav­ci - po­tvr­đe­no je ne­ras­ki­di­vom i je­din­stve­nom sud­bi­nom. Ima­li ste dr­žav­ni udar!? Ko­li­ko ima­te dr­ža­vu – e mno­go vam je ma­nji i neo­zbilj­ni­ji bio taj udar. Pa valj­da je­dan isto­rij­ski de­likt ka­li­bra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća za­slu­žu­je ne­što vi­še od ru­skih ho­bi­sta i sr­bi­jan­skih pen­zi­o­ne­ra? Što bi re­kao srp­ski ma­jor Lju­bo­mir Vu­lo­vić na su­đe­nju „Cr­noj ru­ci“ u So­lu­nu pri­je sto­ti­nu go­di­na: „Su­di­te ka­ko ho­će­te, ali ne­moj­te da nas vri­je­đa­te, zna se ka­ko se vr­ši aten­tat...“ Po­što „pro­fe­si­o­nal­ce“ ko­ji su se za­vje­ri­li da na dan iz­bo­ra iz­vr­še puč na taj na­čin ni­je mo­gu­će uvri­je­di­ti, re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i nje­go­vo pra­vo­su­đe od­lu­či­li su se za pro­ces.
Sa­mo Đu­ka­no­vić to, vje­ro­vat­no, ne ra­zu­mi­je. Isto­ri­ja ga ni­ka­da ni­je mno­go za­ni­ma­la po­što se iz­vje­sno po­is­to­vje­ću­je sa njom. Ti sum­nji­vi pro­ce­si uvi­jek su znak da je kraj po­čeo. Ta­ko je bi­lo i sa knja­zom Ni­ko­lom ka­da je po­čeo da ra­tu­je sa sop­stve­nim na­ro­dom - tra­ži bom­be i iz­mi­šlja re­gi­ci­de. Ta­ko je bi­lo i u slu­ča­ju Đu­ka­no­vi­će­vog po­li­tič­kog oca Mi­lo­še­vi­ća. Evo i da­nas je ak­ti­van čo­vjek ko­ga smo 2000. sva­ki dan gle­da­li pre­ko objek­ti­va si­gur­no­sne ka­me­re u cr­no-bi­je­loj teh­ni­ci, na TV Dnev­ni­ku ili u Dnev­ni­ko­vom do­dat­ku, ka­ko sje­di u ne­koj će­li­ji voj­nog za­tvo­ra. On i nje­go­va gru­pa su na­mje­ra­va­li da do­đu do Đu­ka­no­vi­će­vog po­li­tič­kog ta­te, ot­mu ga, str­pa­ju u ge­pek auto­mo­bi­la i pro­šver­cu­ju iz Sr­bi­je sa na­mje­rom da ga pre­da­ju/pro­da­ju NA­TO-u i Ha­škom tri­bu­na­lu. Sre­ćom, ni­su uspje­li! A ma­lo je fa­li­lo. Po­sle se­dam­na­est go­di­na vi­di­mo isti ru­ko­pis.
Šta se to nad­vi­lo nad biv­šim ju­go­slo­ven­skim ko­mu­nja­ra­ma? Ne­što kao pro­klet­stvo. Eto, pra­vi Cr­no­gor­ci su u stva­ri Cr­ve­ni Hr­va­ti, pa su i ovi na­ši „usre­ći­te­lji“, što su ide­o­lo­ški vi­še mu­ti­ra­li ne­go grip za mi­li­on go­di­na, vje­ro­vat­no ne­ka­kvi „Cr­ve­ni Ke­ne­di­je­vi“. Ne­ko ho­će da ih ubi­je, obo­ri sa vla­sti, li­ši isto­rij­ske ulo­ge na­ci­o­nal­nih upro­pa­sti­te­lja... Stra­šno! I ne­ka mi bu­de do­zvo­lje­no da, iako sam ama­ter, pri­mi­je­tim - to je ne­mo­gu­će bez po­mo­ći iz ino­stran­stva.
Ako se pro­tiv Đu­ka­no­vi­ća uro­ti­la ve­li­ka Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja, pro­tiv ovog na­šeg Vu­či­ća, ko­ji ni­je cr­ven, ali je ne­ka­da dav­no bio crn kao Đa­vo (ili bar Še­še­ljev ra­di­kal), uro­ti­la se Ame­ri­ka. U bli­zi­ni nje­go­ve po­ro­dič­ne ku­će pro­na­đen je ma­nji ar­se­nal oruž­ja, a po­li­ci­ja pred­vo­đe­na dr Ne­boj­šom Ste­fa­no­vi­ćem ot­kri­la je da se tu vr­zma­lo de­ve­de­set se­dam (97) naj­go­rih kri­mi­na­la­ca ko­ji su na spi­sku u kar­to­tet­ci MUP-a Sr­bi­je, a ni­su u za­tvo­ru. I ta­man sam za­mi­slio sce­nu iz ču­ve­nog fil­ma De­žur­ni kriv­ci, stra­šnog Kaj­ze­ra Šlo­zea ka­ko vre­ba na­šeg ve­li­ko­mu­če­ni­ka Sv. Alek­san­dra Ja­ji­nač­kog, ka­da nje­gov li­je­vi port­pa­rol kar­di­nal Ime­njak de Vu­lin re­če da je od­go­vor­nost na ame­rič­kom am­ba­sa­do­ru. Po­sle se ne­što va­dio kao ni­smo ga ra­zu­mje­li, go­vo­rio je na sta­ro­la­tin­skom, a ci­ti­rao Vu­či­će­vu ha­gi­o­gra­fi­ju ko­ja je na ara­mej­skom – a dok se ovaj je­zik go­vo­rio ni­je se ni zna­lo za Ame­ri­ku – ali osta­je či­nje­ni­ca da je je­dan ova­ko te­žak i za­mr­šen slu­čaj ko­nač­no ri­je­šen ta­ko što smo ga za­bo­ra­vi­li. Sta­ri­ji brat i uzor Đu­ka­no­vić ba­cio je kar­tu i na­ša je slu­žba od­go­vo­ri­la i šti­hom i bo­jom, a to je bi­lo va­žno. Za po­sle, „ko te pi­ta“...
Osta­je, me­đu­tim, jed­na či­nje­ni­ca. Ve­li­ki broj onih ko­ji u ovom tre­nut­ku le­že u cr­no­gor­skom za­tvo­ru, mo­žda tr­pe tor­tu­ru i če­ka­ju su­đe­nje ko­je mo­že bi­ti pra­ved­no sa­mo u mje­ri u ko­joj je Đu­ka­no­vić de­mo­kra­ta i slo­bo­do­um­nik, dr­ža­vlja­ni su Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Ka­kva smo mi to ze­mlja ako do­zvo­lja­va­mo da na­še gra­đa­ne mal­ter­ti­ra­ju i mr­cva­re oni ko­ji vi­še ni sa­mi se­bi ni­šta ne vje­ru­ju. Ni gla­sa, osim in­ge­ni­o­zne tvrd­nje da ne smi­je ni da ka­že šta se sve spre­ma­lo pro­tiv cr­no­gor­ske vla­de... Isto ta­ko ni­je smio da ka­že šta se de­si­lo sa dje­ča­ci­ma po­u­bi­ja­nim u ka­feu ,,Pan­da’’ u Me­to­hi­ji – oja­dio tvrd­njom da su srp­ske slu­žbe od­go­vor­ne za ubi­stvo po dru­gi put ro­di­te­lje ubi­je­nih, a pu­ne isti­ne, ni sud­skog epi­lo­ga ni na vi­di­ku. Šta god mi­sli­li, Bra­ti­slav Di­kić je srp­ski po­li­cij­ski ge­ne­ral i srp­ski dr­ža­vlja­nin. On ni­je ne­ki ta­mo pen­zi­o­ner bez do­mo­vi­ne. Uklju­ču­ju­ći ga na bi­lo ko­ji na­čin u za­vje­ru, uklju­ču­ju i Sr­bi­ju. Haj­de, la­žna bra­ćo, Fran­ko­vi naj­mi­li­ji po­tom­ci, po­stu­pi­te kao što bi­ste po­stu­pi­li sa ame­rič­kim „pri­ja­te­lji­ma“. Vra­ti­te nam na­šeg ge­ne­ra­la, mi će­mo mu su­di­ti, a vi pri­tom ne tre­ba ni da se iz­vi­nja­va­te, ni da drh­ti­te. Ka­že­te ni­smo vam to­li­ki pri­ja­te­lji – to je mo­žda isti­na ni­smo vas bom­bar­do­va­li. A šta je sa pu­kov­ni­kom Ra­do­va­nom Alek­si­ćem? Za­šta je on kriv? Do­kle će da bu­de u za­tvo­ru? Ko­ga je to po­ku­šao da ubi­je i ima li za to do­ka­za? Da li je u stva­ri sa­mo kriv za­to što ni­je iz­dao svo­ju Otadž­bi­nu za ra­čun tu­đeg re­ži­ma?
U Sr­bi­ji sva­ka­ko ni­je Raj, ali ga je ne­mo­gu­će po­sti­ći za­bo­ra­vom. Vri­je­me je da se sje­ti­mo ko smo, šta smo i da shva­ti­mo da je dr­ža­va do­bra sa­mo ako ne iz­da­je svo­je gra­đa­ne.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)